Република Српска између притиска ка приближавању БиХ НАТО и Вучићевог „гласног ћутања“

Након опроштајног састанка сва три члана Председништва БиХ са одлазећим европским комесаром Јоханесом Ханом у Бриселу, сва три члана Председништва БиХ(Милорад Додик, Шефик Џаферовић и Жељко Комшић) саопштили су како су „Комшић и Џаферовић за пут БиХ и у ЕУ и у НАТО, а Додик само за пут БиХ у ЕУ“.  А неколико дана  раније, српски члан Председништва БиХ и вођа Савеза независних социјалдемократа(СНСД) Милорад Додик поручио је да нипошто не прихвата слање АНП-а у седиште НАТО-а у Брисел.  „Тај план значи активацију пута ка НАТО-у. Када крене први корак, више не питају хоћемо ли унутра или нећемо, већ је НАТО тај који ће рећи ‘данас сте примљени’. Тај први корак не смемо урадити, јер је то капитулација и врста издаје. Немојте нас чекати, нећете добити то што хоћете. Можете бити у статусу кво колико хоћете, он одговара као доказ неспособности БиХ да живи“, рекао је Додик пошто су га претходно Изетбеговић и Комшић оптужили Додика да је он искључиви кривац за постојећи „статус кво“.

Нешто раније, Комшић је потврдио да су из седишта НАТО-а у Сарајево доставили „нацрт документа(АНП-а) који би задовољио њихове критеријуме, а у коме су постављене мање обавезе у односу на првобитни документ“. Комшић је открио да су и председници Турске и Србије, Реџеп Тајип Ердоган и Александар Вучић, покушали да утичу на чланове Председништва БиХ да се између себе некако договоре, током последњег трилатералрног састанка  БиХ-Србија-Турска у Београду. „Ердоган је рекао да би било јако добро формирати Савет министара БиХ, а и Вучић је замолио тад Додика да и он мало попусти. Међутим, Џаферовић и ја смо одговорили Ердогану и Вучићу да нема ништа од тога без АНП-а, односно НАТО пута“ – испричао је Комшић. А Додиков предлог да БиХ обнови двогодишњи Индивидуални акциони план партнерства(ИПАП) са НАТО алијансом, Комшић је окарактерисао као „враћање степенице уназад“.

Истовремено, Изетбеговић покушава да одобровољи Додика и остале српске политичаре у Републици Српској(РС) својим „обећањем“ према коме „слање АНП-а неће прејудицирати чланство БиХ у НАТО-у, јер ће се о томе касније одлучивати“. Изетбеговић не искључује ни референдум у сврху поменуте одлуке, али управо је његово помињање референдума у очима Срба у РС оголило Изетбеговићеву понуду, јер је  – имајући у виду да су Бошњаци и Хрвати у великој већини за приступање БиХ НАТО-у, док је огромна већина Срба против –  исход таквог референдума већ унапред познат.

Вођа Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) БиХ Драган Човић и даље се (не)упадљиво држи мало по страни, тек повремено помињући слање АНП-а као други-трећи корак након формирања новог Савета министара БиХ. Истовремено, ХДЗ-ов заменик министра иностраних послова БиХ Јосип Бркић истиче да то могу учинити и садашњи чланови Савета министара БиХ. „Хрватски представници у власти очекују да се тај документ(АНП) коначно нађе на дневном реду Савета министара БиХ и пошаље у Брисел. Хрвати ће за њега дићи руке“, изјавио је Бркић крајем октобра у седишту НАТО-а у Бриселу. Но, још актуелни српски министри из Српске демократске странке(СДС) и Партије демократског прогреса(ПДП) и даље одбијају да се слање АНП-а нађе на дневном реду Савета министара БиХ, истичући да о томе треба да одлуче Додик, Изетбеговић и Човић, као победници прошлогодишњих избора. Притом су уверени да би и њих и Додика и остале српске политичаре слање АНП-а могло пуно коштати међу српским бирачима. „Ко прихвати, макар и бенигни АНП, губи изборе у РС“ – тако је то описао вођа СДС-а Мирко Шаровић, још актуелни министар спољне трговине и економских односа БиХ.

ХДЗ-у се, пак, и поред јасног става за слање АНП, не жури са притиском да то ставе на дневни ред актуелног Савета министара БиХ, трудећи се да претходно некако истргују са Изетбеговићем и Комшићем промене Изборног закона БиХ. У ХДЗ-у не крију да им је првенствени интерес да тим променама добију гаранције да ће Хрвати у Федерацији БиХ(ФБиХ) моћи да изаберу свог члана Председништва БиХ, имајући у виду да је Комшић већ у три мандата биран у Председништво БиХ већинским гласовима Бошњака, пре свега у Сарајевском и Унско-санском кантону. Међутим, о интересима ХДЗ-а Комшић не жели ни да разговара, док би Изетбеговић разговарао, али не показује ни најмањи сигнал да би пристао на било какав уступак Човићу. Тако да је и ова врста политичке трговине остала на дугом штапу.

У међувремену, Метју Палмер као специјални изасланик америчког државног секретара Мајка Помпеа, помиње искључиво Додика као „главну препреку“ за слање АНП-а, чиме (ин)директно пружа подршку Изетбеговићу и Комшићу да наставе са условљавањем формирања новог Савета министара БиХ слањем АНП-а. Док је, с друге стране, у свега неколико октобарских дана  из Русије стигло оштро неслагање са плановима НАТО-а на проширење и у БиХ. „САД и поједине водеће западне државе захтевају да бошњачке и поједине хрватске политичке партије, које су под њиховим утицајем, заузму курс ка стварању унитарне државе у БиХ. Циљ је, једноставно, увести БиХ у НАТО“, устврдио је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Руски премијер Дмитриј Медведев описао је као „веома опасан покушај да се у НАТО увуку БиХ и РС, те друге земље у којима постоји унутрашњи конфликт као што су Грузија и Украјина“.

Насупрот ширењу НАТО-а Медведев је поменуо „идеју о успостављању аутономне европске безбедности изван НАТО-а“, што кореспондира са постојећом „Заједничком безбедносном и одбрамбеном политиком“(ЗБОП) ЕУ коју она последњих година развија у намери да преузме стратешку аутономију и одговорност за интервенције у свом ширем окружењу. Тим оквиром деловања ЕУ обухваћене су и чланице ЕУ које уједно нису чланице НАТО-а(Аустрија, Финска, Шведска, Ирска, Кипар и Малта), већ са том војном алијансом имају склопљене индивидуалне акционе планове партнерства (ИПАП).  Један од тих модела, аустријски, Додик је већ помињао бошњачким политичарима, али они су, просто, прешли преко тога, чврсто инсистирајући на активирању МАП-а. Ни позивање српских политичара на ИПАП који има Србија са НАТО алијансом није ништа више одобровољила политичаре у Сарајеву, а Комшић је поручио да „то нема никакве везе са БиХ“. „Шта ми имамо с тим шта ће Србија урадити“, рекао је Комшић.

На све то председник Србије Александар Вучић наставио је са својим гласним ћутањем када је реч о притисцима на РС да активира МАП за БиХ, иако, с друге стране, готово да не пропушта прилику да нагласи да је Србија један од гараната Дејтонског споразума. Могуће је да Вучић, као носилац те гаранције, мисли да поменути притисци нису усмерени у правцу нарушавања Дејтонског споразума, као и да активација МАП-а не би штетила ни РС, ни Србији. Но, с обзиром да се јавно не изјашњава, остаје само да нагађамо шта председник Србије заиста мисли о овој теми, а неће, не жели или не сме да каже Србима с обе стране Дрине. Да ли зато што није сигуран да може да остане дејтонски гарант војне неутралности РС и БиХ или због тога да не ризикује да се јавно замери својим пријатељима у НАТО-у као гарантима војне неутралности Србије на Косову и Метохији? Изгледа да ће Срби у РС морати да сачекају на било какав Вучићев одговор, све док тај српски сведржитељ не потпише „Свеобухватни споразум о нормализацији односа Београда и Приштине“. До тада им ваља да се политички сналазе како сами знају и умеју.

Извор:
НСПМ