Шта јавност може да види кроз кључаоницу

Од јалових препуцавања председника једне државе (А. Вучића) са једним замеником помоћника државног секретара (М. Палмером) ипак име неке користи. Ако јавност Србије не зна ништа о позицији државе на предстојећим преговорима са представницима косметских Албанаца, председник Србије ипак у жару опонирања нешто од тога открије.

Из последњег примера езоповских иступа А. Вучића издвојићемо две опонирајуће ситуације: прва, на Палмерову реченицу из Приштине да Србија не може у ЕУ док не призна Косово, Вучић одговара питањем: О чему онда да преговарамо? Друга ситуација: на Палмерову идеју о размени такси за признање, следи одговор: Да повуку таксе, а да ми признамо Косово – то је шала.

Шта се може видети из ових кратких реплика председника Вучића. Као прво, а то је у нас већ уобичајена ситуација, није долично да се један председник преко домаћих медија јавно расправља са једним помоћником заменика па макар његов шеф био и Свети Петар. Али, то је дипломатски ниво државе који је Вучић завредео током своје лавовске борбе за Косово. Његови амерички саговорници сада су два специјалца послата у заједничку акцију на Балкан – М. Палмер и Р. Гренел; овај други у званичном рангу амбасадора. Али, пошто Вучић, као и приликом отварања радова од киоска до коридора, све воли да уради сам, тако поступа и у случају питања Космета, па када су САД на дневном реду – дај шта даш.

Вратимо се првом примеру Вучићевог опонирања Палмеру. Као прво, Американац зна да у ЕУ више нико неће ући, али он претећи маше перспективом приступања знајући да је та фикција још увек званично и медијски важећа у Србији. Све док је у Србији тако, подсећање на обавезу признања Косова има реални ефекат на политичку класу и културни сектор главног тока као највиталније сегменте западне политике условљавања. Да није тако, Вучић би ладно одговорио да од уласка Србије у ЕУ нема ништа, па би могао бити и дипломатски вешт говорећи – сада не због тога што Србија не жели улазак него зато што ЕУ више не може да га понуди. Насупрот томе, Вучићев одговор био је у изразу резигниран – о чему онда да преговарамо? – али у садржају помирљив и за америчке и за европске политичаре: ако за признање Косова не добијемо ништа од ЕУ – мене вашег више нема, па ви видите с ким ћете разговарати. Порука Вучића је једноставна – дајте бар нешто на том путу Србије ка ЕУ па да разговорамо о вашем решењу.

Други пример опонирања није много другачији од првог, само што се односи на нешто конкретнију контрубиуцију Србије за признање независног Косова. Решење – укидање таксе (заправо царине) за признање – обесмислило би Вучићеву претходећу политику „нешто“ за признање, па тиме и прекид преговора. „Нешто више“ од укидања такси сада је његова последња линија одбране. Додуше, Вучић је у домаћој јавности много више говорио о томе да Србија нема ништа на Косову, него што би објаснио шта би могло бити то „нешто“ за шта бисмо га признали. Горљиво окренут својој публици у убеђивању о лошим условима борбе, није приметио да је оставио мало тога што би могао тражити од Албанаца и западњака. Заједницу српских општина је истапирао хазардним испуњавањем тежих и сложенијих услова за Србију, да би се суочио са тим да му Албанци, тако даровитом, не дају ни оно мало што су морали. Није му се посрећила ни супституција са „разграничењем“. То што је сада Палмеру одбрусио – то је шала – само значи да је остао при свом; дајте бар нешто, па да завршимо посао.

Значи, из ове иначе ефемерне епизоде „спорења“ сазнали смо да, што се тиче порука послатих западњацима, са Вучићем је све у реду. Штавише, ово је био још један јавни наступ који је додао нови слој навикавању јавности да није у питању да ли ће Србија признати Косово, него само шта ће Вучић за то да добије. Тако, једина шанса Србије у овим околностима јесте да Албанци наставе са својим политичким фундаментализмом који из разумљивих разлога иде на живце и западним учесницима.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ