Што је дозвољено Херти, није дозвољено Хандкеу

„Нобелове награде за књижевност добијају бивши стипендисти ДААД-а“[1] хвали се на насловној страни ДААД[2] – Немачка служба за академску размену. И с правом: добитник прошлогодишње Нобелове награде за књижевност је пољска књижевница Олга Токарчук, а овогодишњу је добио нама свима одлично познати Петер Хандке. Обоје су бивши стипендисти „Берлинског уметничког програма“ ДААД-а – организације познате свима који желе да уче немачки, да студирају, докторирају, да се баве науком или уметношћу или  стручно усавршавају у Немачкој, али и Немцима који желе то исто да раде у иностранству.

Председница ДААД-а, професорка Винтермантел је, како каже, веома радосна – јер се тиме поново доказао високи квалитет уметника које је ДААД одабрао да стипендира својим „Берлинским уметничким програмом“, а цитира се и образложење Нобеловог комитета, по коме Хандке добија награду за његово непоновљиво литерарно богатство. Као и за већину наших људи, топлим сјајем засијала је вест да је Хандкеов неспорни књижевни таленат коначно адекватно награђен.

Пошто сам и сам бивши стипендиста ДААД-а („алумни“), пре пет дана предложио сам ДААД Алумни клубу Универзитета у Београду (ДАКУБ) и локалном ДААД-у да организују књижевно вече на које ће позвати нобеловца Хандкеа, присећајући се да је ДАКУБ 2017. године свима нама слао позивнице за књижевно вече књижевнице-нобеловке Херте Милер, које је одржано поводом Сајма књига. Пожелео сам да му честитам, и да затворених очију слушам одломке из његових сјајних књига на перфектном немачком језику.

РЕАКЦИЈА И ТИШИНА
Моју идеју врло брзо подржава двоје колега стипендиста са мејлинг-листе, а затим следи хладан туш: Немац-лектор ДААД-а на Одсеку за германистику Филозофског факултета у Новом Саду др Иван Власенко се противи мом предлогу уз опаску да је Хандке аустријски књижевник (?!), а затим покушава да све непримерено исполитизује стављајући – својим линковима на Фејсбуку – у погон класичне антисрпске наративе из немачких мејнстрим медија и наводно (?) Хандкеово „погрешно“ пријатељство са неким.[3] Након моје реакције уследила је тишина.

Господине Власенко, фејсбуци и цајтунзи, постаје помало досадно да чак и по питању књижевности и књижевне вечери морамо да се рвемо са политиком и пропагандом, зар не? Баш не можете да пустите лепу књижевност да говори? Пошто сте потегли политичка питања, а пошто верујем у слободу мишљења и изражавања, поштовање међународног права, забрану дискриминације и једнакост људи – није лоше да се подсетимо на неке догађаје, њихово медијско и правно вредновање, чисто да не би испало да је узалуд и неосновано Хандке тражио Правду за Србију усред немачког медијско-пропагандног рата:

– Херта Милер је из Румуније, зашто је одједном битно што је Хандке „аустријски“ писац?! У Аустрији се, колико знам, говори немачки, а Хандке је живео у Берлину, Диселдорфу, добијао је немачке награде, стипендију ДААД-а, лепо говори немачки језик…

– То што је Херта ћерка Вафен-СС-овца, како се може закључити из неких извора[4], не би вероватно ни било толико битно да није подржала НАТО агресију на Србију, и да њен „књижевни“ наступ у Југословенском драмском позоришту, у иначе гостопримљивом, отвореном и космополитском Београду 2017. године, није завршен скандалом, који су осудили преводилац и књижевник Ивањи, али и медији и појединци са разних политичких полова српске сцене. [5]

– Београд је нападнут 6. априла 1941. без објаве рата и супротно међународном праву. Београд је тада био „отворени град“ по међународном праву, тј. без војног значаја, тако да је због командовања тим бомбардовањем (тзв. „Операција страшни суд“) генерал Александер фон Лер осуђен и погубљен. Његова унука је монахиња у српском манастиру и сама каже да јој се због њеног порекла никада ништа лоше није десило.[6]

– Ранији немачки канцелар Герхард Шредер признао је деветог марта 2014. у оквиру панела који је организовао Цајт да је сам прекршио међународно право у случају напада на Југославију 1999. године. Тадашњи савезни канцелар је даље изјавио: „Када се радило о питању како се развија рат ка Косову у Републици Југославији, послали смо тамо наше авионе, наше Торнаде, у Србију и заједно са НАТО-ом смо бомбардовали суверену државу а да није постојала одлука Савета безбедности.“[7]

– У правоснажној пресуди берлинског суда Amtsgericht Tiergarten 239 Дрс 446/99 од 16. августа 2001. потврђено је да се радило о агресији. Тамо је, између осталог, утврђено да је држава (СР Немачка) 1999. године користила трупе за акцију која по праву није смела да буде изведена. „Противправно учешће у сукобу мора се избећи по објективном праву. (…) Ангажман Бундесвера против СР Југославије био је објективно противправан, јер је био супротан важећем међународном праву. Повреда је захватила опште одредбе међународног права.“ (…) Ваздушни рат против СР Југославије повредио је општу забрану насиља из чл. 2 тачка 4 Повеље УН. Забрана насиља обухвата сваку  врсту примене оружаног насиља која је усмерена против територијалног интегритета или политичке независности друге државе или није сагласна са циљевима УН, интервенција није била одобрена, а посебно Савет безбедности УН није дао одобрење за ангажман по чл. 39, 42 Повеље УН, нити по чл. 51 Повеље УН, јер СР Југославија није починила никакав оружани напад против чланице УН (стр. 8, 9 и 10 цитиране Пресуде).[8]

– Нападом на Југославију прекршен је (немачки) Устав (чл. 26. ГГ)[9] и Споразум 2+4 (члан 2): „Владе Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике потврђују своје изјаве да ће са немачког тла поћи само мир. Према Уставу уједињене Немачке неуставне су и кажњиве све радње које су усмерене на нарушавање мирољубиве сарадње народа, а посебно припремање агресивног рата. Владе Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике изјављују да уједињена Немачка ниједно од својих оружја неће никада користити, осим сагласно Уставу и Повељи Уједињених нација“.[10]

НЕМА РАЗЛОГА ЗА СТРАХ
Што се тиче питања распада Југославије: жао ми је сваке невине жртве. Када гледам догађаје у Каталонији/Шпанији, питам се: зашто ЕУ није реаговала да би спасила Југославију, најнапреднију од свих тадашњих источних земаља? Бивша Југославија је била привредно веома развијена и прилично одмакла са преговорима за приступ ЕУ.

Кратко у вези са Босном: на самом почетку рата, пре него што је почињен било који већи злочин (марта 1992.), португалски политичар и дипломата Жозе Кутиљеро је позвао зараћене стране у Лисабон на мировну конференцију, где су сви потписали мировни споразум. По повратку у Сарајево, лидер једне од зараћених страна повукао је свој потпис са мировног споразума. Шта мислите, који је то био лидер? Даћу вам наговештај: није српска страна. Распитајте се.

Иначе, са временом су испливале на светлост дана многе скриване чињенице. Ако покушате да се информишете о истини о Србији или Југославији из немачких мејнстрим медија, тешко да ћете успети. Али, истина излази на видело, па су неколико добрих чланака написали Французи у Фигароу и Монд дипломатику.[11]

А шта ли бисмо тек сазнали о Србији и Југославији када би нека озбиљнија држава, ево рецимо Немачка, отворила своје тајне архиве? Веровао је и Хандке да је правда спора али достижна, онда када је тражио Правду за Србију, упорношћу др Арчибалда Рајса, и метафорички је прошао голготу у раздобљу у коме се за таленат, истину, слободу говора, мишљења и штампе, а ни међународно право на Западу нешто није много марило…

Позивам вас, колеге из ДААД-а и ДАКУБ-а, да подржите и одржите књижевно вече са господином Петером Хандкеом! Свет је постао много слободнији, и немате се чега плашити.

Момир Радић је адвокат, судски преводилац и алумни ДААД-а. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.daad.de/presse/pressemitteilungen/de/74410-literaturnobelpreise-gehen-an-daad-alumni/

[2] У оригиналу: Deutscher Akademischer Austauschdienst

[3] https://www.zeit.de/1999/46/Trauzeuge_beim_Irrlaeufer?fbclid=IwAR0thuMWDqZrY5S3SFyp1miwmewJzUWm5WNCnHHln3XNaf4g9-bOMLpWW_w

[4] https://de.wikipedia.org/wiki/Herta_M%C3%BCller , https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1542269

[5] https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1542269 , http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:692445-Kusturica-o-sramnoj-izjavi-Herte-Miler-Da-polozi-cvece-u-Kragujevcu-i-da-cuti ; http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2915335/pisac-ivanji-herta-miler-je-klasicna-zrtva-nemackih-medija.html , http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:692278-Ivanji-o-sramotnoj-izjavi-Herte-Miler-Puko-sam-nisam-mogao-da-slusam-gluposti

[6] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:656060-ISPOVEST-MONAHINjE-SPC-Niko-me-nije-ni-popreko-pogledao-iako-je-moj-deda-bombardovao-Srbe

[7] Извор:  од 0:38 до 1:15 видео клипа https://www.youtube.com/watch?v=keWZofL30So

[8] в. http://www.dietmarbeining.de/desertion.htm

[9] https://www.gesetze-im-internet.de/gg/art_26.html

[10] https://de.wikisource.org/wiki/Zwei-plus-Vier-Vertrag

[11] https://www.monde-diplomatique.fr/2019/04/HALIMI/59723 , https://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613

Извор Нови Стандард