Смрт на крају тунела

Аутор: Филип Родић

Без обзира на то да ли је Ел Багдади заиста изгубио живот, или не, у овом тренутку је веома занимљива чињеница да је ухваћен на северозападу Сирије

Прошле ноћи Сједињене Државе су правди привеле највећег светског терористу. Абу Бакир ел Багдади је мртав – рекао је славодобитно председник САД Доналд Трамп обраћајући се јавности из Беле куће у недељу. „Багдадијева пропаст доказује америчку непрекидну одлучност да прогони терористичке вође и нашу посвећеност трајном и потпуном поразу Исламске државе и других терористичких организација“, додао је он.

УКРШТЕНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
Лидер Исламске државе био је под америчким надзором већ недељама уназад и успео је да избегне „два или три“ америчка напада пре овог судбоносног у ноћи између суботе и недеље, наводи агенција „Блумберг“ позивајући се на америчке званичнике. Према доступним подацима, ноћни напад на здање у којем се Ел Багдади налазио састојао се из „комплексне ваздушно-десантне“ акције у којој је учествовало осам хеликоптера с припадницима елитних америчких одреда „Делта форс“ уз подршку авиона америчког ратног ваздухопловства и припадника Сиријских демократских снага (курдских милиција које су доскора уживале пуну подршку Вашингтона). Америчке снаге су, по искрцавању из хеликоптера, поставиле експлозив на зидове зграде у којој се Ел Багдади крио како би избегле ризичан упад кроз главни улаз. Уследила је размена ватре у којој је убијен непознати број терориста, али се зна да је спасено једанаесторо деце. Ел Багдади је у том тренутку покушао да се спаси бекством у тунел који, на његову жалост, није имао излаза на другој страни. У безизлазној ситуацији Ел Багдади је детонирао експлозивни прслук који је носио повукавши са собом у смрт још троје своје деце. У операцији нико од америчких војника није убијен, нити рањен, а повреде је задобио само један, како је Трамп рекао, „лепи и талентовани пас“.

По завршетку пуцњаве амерички војници су уклонили крхотине, узели узорке тела и на лицу места спровели анализу како би утврдили идентитет Ел Багдадија. Такође су, како је рекао Трамп, дошли у посед веома осетљивих докумената који укључују податке о „будућим плановима“ Исламске државе. Описујући операцију, Трамп је рекао и да је Вашингтон унапред обавестио Русију о својој акцији, не откривајући њен циљ, јер је она подразумевала и лет кроз простор који контролишу руске снаге. „Русија нас је сјајно третирала“, рекао је он, али је руско Министарство одбране то демантовало (видети антрфиле).

Како јавља агенција „Ројтерс“, два извора из ирачке обавештајне заједнице и два иранска званичника наводе да имају потврде из Сирије да је Багдади доиста убијен. „Наши извори из Сирије потврдили су ирачком обавештајном тиму задуженом за лов на Ел Багдадија да је убијен заједно са својим телохранитељем у Идлибу пошто је његово скровиште откривено и пошто је покушао да се с породицом извуче у правцу турске границе“, преноси „Ројтерс“ речи свог ирачког извора. А један високи турски званичник потврдио је да је Багдади на место напада стигао око 48 часова пре упада америчких снага истичући да је турска војска „унапред знала за америчку операцију у Идлибу“.

Додатну сумњу у то да се Ел Багдади стварно убио на крају тунела бежећи пред америчком потером баца и чињеница да је, како је Пентагон саопштио, његово тело бачено у море свега неколико сати пошто је брзим ДНК тестом потврђен његов идентитет, баш као што је учињено и са остацима његовог претходника на врху листе најгорих терориста Осаме бин Ладена, и да сви докази о нападу и сахрани остају под печатом тајне. „Још нисмо спремни да их (фотографске и друге доказе) објавимо“, рекао је начелник Здруженог генералштаба америчких снага генерал Мајк Мили.

МОСКВА ВАШИНГТОНУ НЕ ВЕРУЈЕ
Руско Министарство одбране саопштило је 27. октобра, непосредно по објављивању вести о америчкој операцији у којој је убијен лидер Исламске државе, да нема „поузданих доказа“ који би потврдили наводе Вашингтона и да сумња да је до америчке операције, макар на начин на који је она описана, икада дошло. „Министарство одбране Руске Федерације нема поузданих информација о операцији америчких снага у делу Идлиба који се налази под контролом турских снага у циљу још једне елиминације лидера Исламске државе Абу Бакира ел Багдадија“, изјавио је портпарол Министарства Игор Конашенков како је пренела агенција ТАСС. Он је указао на чињеницу да бројни међу онима који тврде да су учествовали у овој операцији износе контрадикторне детаље о њој, због чега се рађа сумња да се она икада и одиграла.

„Не знамо ништа о било каквој акцији америчких ваздухоплова у ваздушном простору изнад Идлиба“, рекао је он, додајући да руска страна није забележила „ниједан ваздушни удар америчких или авиона било које друге државе из такозване међународне коалиције у Идлибу у суботу, или претходних дана“, чиме је одбацио и наводе Доналда Трампа који се похвалио сјајном сарадњом с Русима у овој операцији. Конашенков је изразио сумњу и у америчке наводе да би се Ел Багдади могао скривати у Идлибу, на територији коју контролишу његови непријатељи из Ал Нусра фронта. „Та организација је увек без оклевања на лицу места убијала борце Исламске државе сматрајући их ривалима у борби за власт у Сирији. Имајући то у виду, Американци или други учесници у овој операцији требало би дају некакав директан доказ макар за то да се бивши лидер Исламске државе безбедно скривао на територији под контролом сиријске Ал каиде“, рекао је он.

Скептицизам званичног Кремља био је нешто умеренији од оног Министарства одбране. „Ако заиста информације о елиминацији Ел Багдадија буду потврђене, онда можемо говорити о значајном доприносу америчког председника борби против међународног тероризма“, рекао је портпарол руског председника Дмитриј Песков.

ТУРСКА ВЕЗА
Без обзира на то да ли је Ел Багдади заиста изгубио живот, или не, у овом тренутку је веома занимљива чињеница да је ухваћен на северозападу Сирије, у Идлибу, који се налази под контролом турских снага, протурских милиција и Ал Нусра фронта, а не на истоку, негде у пограничном појасу са Ираком, као што се раније тврдило, и да је спас покушао да нађе бежећи ка Турској.

Ако се Ел Багдади, а по свему судећи је тако, крио на територији под контролом Анкари блиских милиција у Сирији, то је онда највероватније било уз благослов турске државе која га је искористила као монету за поткусуривање у преговорима Трампа и Реџепа Тајипа Ердогана око повлачења америчких снага из Сирије, затварање очију пред турском операцијом против Курда и препуштање ових дојучерашњих савезника на милост и немилост турској армији. Испоручивање Ел Багдадија Трампу на сребрном послужавнику је америчком председнику тренутно далеко драгоценије од тврдоглаве борбе за курдске интересе, јер ће сада моћи да се хвали највећом победом америчке администрације у борби против тероризма од како је администрација Барака Обаме стала на реп Осами бин Ладену 2011. године. Да ли је Турска на било који начин издала Ел Багдадија биће јасно у периоду који је пред нама, јер ако је тако, неизбежан је талас терористичких напада у овој земљи у наредним недељама.

ЦИА ЈЕДЕ СВОЈУ ДЕЦУ
Исламска држава је, баш као и Ал Каида, чедо закулисне америчке политике коју ЦИА претвара у стварност, али и бројне друге вашингтонске агенције, са циљем спровођења америчких интереса где год је то потребно и служи сврси. Дуга је америчка традиција сарадње, употребе и злоупотребе исламистичких екстремиста и терориста у борби против свих оних који стоје на путу „светионику демократије“ у „ширењу слободе“ диљем света, и сеже све до првих година након Другог светског рата. Као и у много чему другом у оквиру борбе против „совјетске пошасти“, Американци су се и овде послужили нацистичким искуством које је темељно осмислио високи званичник у „Министарству за исток“ Трећег рајха Герхард фон Менде. Фон Менде, који је стајао иза плана за употребу муслиманских екстремиста у борби против Русије, али и других „неподобних“ народа попут Срба, јесте оперативац који је пред крај рата своја искуства, планове, али и везе пренео америчком агенту с кодним именом „Руперт“.

Непосредно после рата Вашингтон успоставља блиске контакте с једном од првих исламских екстремистичких организација, Муслиманским братством (које је до тада сарађивало с нацистима), и интензивира их педесетих година прошлог века као брану совјетском утицају у Египту и египатском лидеру Гамалу Абделу Насеру. У том циљу Вашингтон је ангажовао Саида Рамадана, зета оснивача Муслиманског братства Хасана ел Бане, којег је Насер протерао из Египта па је уточиште нашао у Саудијској Арабији. У тајном извештају Џона Фостера Далса, државног секретара у администрацији председника Двајта Ајзенхауера, наводи се да би кокетирање с исламским екстремистима „могло имати велики допринос за остваривање и краткорочних и дугорочних америчких политичких циљева у муслиманском свету“ и да је потребно „промовисати исламски препород“, односно Муслиманско братство. Зато су, јула 1953, Американци позвали Рамадана на „десетодневни образовни програм Принстон универзитета“ у оквиру којег се, ето, сусрео и с Ајзенхауером у Белој кући. ЦИА је потом направила анализу у којој се наводи да је „Рамадан изгледа фашиста којег интересује власт“.

О вези Вашингтона и Муслиманског братства пише и Џон Лофус, бивши амерички тужилац и војни обавештајац, у књизи Нацистичка тајна Америке, где се успут дотиче и веза Вашингтона са оним што он назива „муслиманским нацистима“. Луфус недвосмислено наводи да су „током осамдесетих година 20. века Муслиманску браћу ангажовали амерички обавештајци како би регрутовали муџахедине у Авганистану, а сада је то покровитељска организација за сваку сунитску терористичку групу на Блиском истоку“, и додаје да је „и дан-данас америчка влада једина велика сила која није прогласила Муслиманско братство за терористичку групу, напротив, и даље троши велике своте новца како би финансирало ову организацију“.

У годинама и деценијама које су следиле Вашингтон је поспешивао и подржавао, често и потпуно отворено, бројне исламистичке групе и организације, међу којима су и Сарекат ислам у Индонезији, или Џамат е ислами у Пакистану. До наредне опсежније америчке операције у којој се користе исламски екстремисти долази осамдесетих година прошлог века приликом совјетске интервенције у Авганистану. Тада су Американци из сопственог интереса чврсто стали иза авганистанских муџахедина обезбеђујући им муницију не само у физичком сукобу с домаћим комунистима и совјетском армијом него и ону пропагандну у идеолошком, да не кажемо верском рату. Из муџахединског покрета су се изродили талибани у чијем је формирању значајну улогу имао и Осама бин Ладен, потоњи лидер Ал Каиде.

Веза Вашингтона с исламистичким екстремизмом постаје још јаснија у последњој деценији 20. и првим деценијама 21. века од Босне и Косова где су Бин Ладенови муџахедини били веома активни, преко напада на Ирак Садама Хусеина, до рушења Хоснија Мубарака у Египту (помоћу Муслиманског братства), свргавања Моамера Гадафија у Либији (помоћу Ал Каиде) и покушаја да учине исто с Башаром Асадом у Сирији (уз помоћ Ал Нусра фронта и Исламске државе).

Последња у низу (засад) бруталних исламских екстремистичких организација у служби Америке, Исламска држава, настала је, данас је очигледно, баш на подстицај Сједињених Држава. О овоме недвосмислено сведоче документа објављена још 2015. године сасвим другим поводом. Документ Војне обавештајне службе од 12. августа 2012. показује да су САД све време биле свесне да у борби против власти сиријског председника Башара Асада подржавају екстремистичке исламске групе, укључујући и Исламску државу. На трећој страни овог, највећим делом цензурисаног документа, у оквиру описа „опште ситуације“ наводи се: „На унутрашњем плану догађаји попримају јасан верски правац. Салафисти, Муслиманско братство и Ал каида у Ираку су главне покретачке силе побуне у Сирији. Запад, заливске земље и Турска подржавају опозицију, док Русија, Кина и Иран подржавају режим.“

Нешто даље, у делу који се бави Ал Каидом у Ираку, амерички војни обавештајци пишу: „Ал каида у Ираку је од почетка подржавала сиријску опозицију, и идеолошки и медијски. Ал каида у Ираку је изразила своје противљење Асадовој власти јер је сматра секташком и непријатељском према сунитима. Ал каида у Ираку је извела више операција у неколико сиријских градова под именом Ал Нусра фронт. Ал каида у Ираку је, путем портпарола Исламске државе у Ираку Абу Мухамеда ел Аднанија, сиријски режим прогласила шиитском авангардом која је објавила рат сунитима. Поред овога, позива ирачке суните, пре свега племена у пограничном појасу са Сиријом, на рат против сиријског режима и сматрају га неверничким режимом јер подржава неверничку партију Хезболах и друге отпадничке режиме попут ирачког и иранског.“ Ова документа јасно и недвосмислено показују да је Вашингтон од почетка свестан да су побуну против Асада одувек предводили екстремни исламски терористи, те да се не ради о некој борби за слободу и демократију него о „чисто верском“ сукобу који надилази националне границе једне земље.

Још занимљивија „коинциденција“ јесте чињеница, о којој су писали и бројни западни медији, да је Абу Бакир ел Багдади, као и осам других највиших званичника Исламске државе „робијало“ или провело више година на „усавршавању“ у америчком логору Бука у Ираку, недалеко од кувајтске границе. „Почетком 2004. Багдадија су америчке снаге привеле у Фалуџи, западно од Багдада и одвеле га у Кемп Бука, на југу земље. Кемп Бука постао је оно што се данас описује као универзитет будућих лидера Исламске државе“, наводи Би-Би-Си. Према извештају британског јавног сервиса из 2017, боравак у америчком „затвору“ дао је Ел Багдадију и другим припадницима Исламске државе (а тамо их је било око 20.000) „прилику да упијају и шире радикалне идеологије и диверзантске вештине, као и да развију важне контакте и мреже, а све у потпуно безбедном окружењу, под носом и заштитом својих непријатеља“.

Да ли су заиста били непријатељи питање је, баш као што је и питање да ли се под „развијањем важних контаката“ мисли и на онај с америчким сенатором Џоном Мекејном, с којим се Абу Бакир ел Багдади, судећи по снимцима са америчких информативних канала, сусрео 27. маја 2013. у Идлибу. Колико је Кемп Бука био добра школа за исламистичке терористе говори и сведочење неименованог званичника Пентагона који је Њујорк тајмсу 2014. за овога човека рекао: „Он је био улични криминалац када смо га покупили 2004. Нисмо могли имати кристалну куглу која би нам још онда рекла да ће постати шеф Исламске државе.“ По свему судећи, ни Пентагон не верује у квалитет образовања које је ЦИА способна да пружи – да за тако кратко време од уличног пробисвета направи терористу број један.

Још једну занимљиву повезаност ЦИА, односно америчке власти, и Исламске државе представља и чињеница да је једна од пушака коришћених у нападима у Паризу 13. новембра 2015 – полуаутоматска пушка типа М92 направљена у крагујевачкој „Застави“ и маја 2013. испоручена америчкој фирми за производњу и трговину оружјем с Флориде „Сенчри интернешенел армс“ (Century International Arms – CIA). Ову компанију са америчком обавештајном агенцијом, нажалост, не повезује само акроним него и дуга и плодна сарадња током које је једна ЦИА испоручивала оружје „клијентима“ друге ЦИА, укључујући и фамозну аферу „Ирангејт“.

Превише је индиција да је Абу Бакир ел Багдади „дете ЦИА“ да би се радило само о коинциденцији. Баш као што је то био случај и са Бин Ладеном. То што су обојица скончали на готово истоветан начин говори да америчка агенција има обичај да поједе своју децу када „огладни“.

Извор:
СТАНДАРД