Случај Хандке – Велика афера нашег времена

Аутор: Борис Над

Постоје писци и писци. Постоје, на првом месту, у првом реду на бини, писци-лауреати: писци овенчани наградама, признањима и ловором, за који су, изгледа, предодређени већ самим својим рођењем; за њихове главе се и плету ти силни ловорови венци. То су они који примају одликовања и ленте, почасна звања и титуле, вечити чланови комисија и престижних форума; велики и свуда уважавани службеници књижевности, омиљени саговорници медија, чији се ауторитет никад не доводи у питање, и који, волели бисмо да у то верујемо, представљају глас моралне савести човечанства. (Управо с тим „гласом моралне савести човечанства“, који пресуђује и ослобађа кривице без права на жалбу, ваља бити крајње опрезан.)

Али постоје и они други: они који ремете привидни склад и који, чак и не желећи то, изазивају скандале и увек се, некако необјашњиво, нађу у центру пометње. Те „пометње“ су велика питања времена, или то само тако изгледа њиховим савременицима. Они су ти који, кршећи интелектуални бонтон и његова строга неписана правила, постављају питања која не треба поставити и једном утврђене истине – а то су истине које можемо прочитати у било којим новинама – доводе у сумњу.

НИСКИ, ПОДМУКЛИ УДАРЦИ

Ови други нису као они први: непријатни су, упорни и чак досадни. Њих дочекују с индигнацијом, као незване госте, и радују се кад им виде леђа. Не позивају их на дебате и округле столове где су закључци унапред познати. Постоји разлог за то. Можда зато што говоре другачијим језиком – лако их је препознати, али тешко их је ућуткати. Не маре за лош глас који убрзо почиње да их прати; с временом, стичу неку врсту црне славе; то су примери које не би требало следити (и не следе их; лагодније је утопити се у пријатној струји конформизма). Не награђују их и не честитају им; на њих се увек гледа с лоше прикривеним неповерењем. Или им честитају само ретко и „после свега“ – после битке у којој готово да нису имали савезнике.

Ако су, неком грешком или забуном жирија, некад и награђени, њихове награде се касније бучно оспоравају. Понекад им траже да те награде врате. И обично то раде у гомили – чак и писци могу да чине гомиле и чопоре – које им добацују погрде и извикују плитке и јефтине пароле. Шта може да уради један осамљен човек наспрам дрске светине која буком заглушује његове речи? Ако такви писци добијају признања, она су закаснела. „Сада се кајем што сам у младости био толико жустар и прек…“, признао је, не без горчинеа, Милош Црњански у свом лондонском егзилу. „Сад је касно расправљати о негдашњим грешкама и обрачунима. Нисам заборавио оне од којих сам примио толико ниских, подмуклих удараца, али не желим да се светим“.

Има ли, најзад, све то везе с политиком? Очигледно, има. Али не с оном политиком „мале користи“, у којој се уносно тргује положајем, утицајем и синекурама. Нису то ни дисиденти Хладног рата који, прогањани у својој земљи, примају издашну помоћ споља и стичу књижевну репутацију од које се, на концу, ипак лагодно живи. То су напросто људи који воде своје битке против других – против „свих осталих“ – с дубоким убеђењем да су у праву, не склапајући око тога сумњиве компромисе. Ништа необично ако у тој борби направе и понеку грешку.

КО ПОТКОПАВА ИСТИНУ?

Писац Петер Хандке је несумњиво један од таквих. Његово име је већ дуго у центру дебате која се води не око народа и узаврелих националистичких страсти у бившој Југославији (и све више ван ове „бивше земље“), већ о књижевности, истини и праву на њу. „Не знам да ли постоји истина, али то нису биле лажи“, изговорио је Хандке о својим књигама. А такође и: „Свет, такозвани свет, зна све о Југославији и Србији“, и тај „такозвани свет зна све и о истини“. Задатак писца далеко је скромнији; он „не зна“, осуђен је на то да бележи оно што чује и види, на сопствени доживљај, на сопствене мисли и на сопствени језик; да истражује и пропитује, и да „осећа“ на концу. Није ли то исто што и оспорити или довести у питање званични наратив, уздигнут на истину једне епохе?

Зашто је Хандке већ неко време на нишану „еминентних западних журналиста“ и својих колега – писаца? Чиме је заслужио толику пажњу и у чему се састоји његова стварна кривица? У томе, саопштио је без околишања амерички ПЕН, што је својим „језички домишљатим делом поткопавао историјску истину“. Оваква осуда поражава; изречена је крутим и стерилним језиком високих чиновника књижевности, књижевних бирократа, политичких комесара. Ко, уосталом, поседује искључиво право да одређује шта је истина а шта не, и да пресуђује у томе? То, ван сваке сумње, сматра амерички ПЕН, нису писци. Да ли су то корпоративни медији и интереси неименованих лобија, или сумњиве судске инстанце, које су у међувремену учиниле све да компромитују саме себе?

За Волфганга Ишингера, немачког дипломату и политичара – политичког комесара par excellance – додела награде таквом писцу је управо „срамотна“. Његова (Хандкеова) кривица је још и тежа, јер у „случају Хандке“, додаје овај комесар који се можда не својом вољом нашао у улози књижевног арбитра, није могуће одвојити дело од личности писца (као да је то уопште могуће у великој књижевности).

Сам Хандке, као и његово литерарно дело, дубоко су ангажовани и „уплетени у политичке догађаје“(додуше, на другачији начин него сам Ишингер, који је био заменик министра иностраних послова Немачке у време илегалног рата НАТО-а против Југославије). Та чињеница се овде рачуна у озбиљне недостатке, у моралне дефекте писца. У томе се, дакле, састоји Хандкеов неупоредиви злочин. Да ли је Петер Хандке у ствари крив зато што Ишингера и њему сличне не ослобађа њихове реалне – и нимало књишке – кривице у догађајима, већ нас стално и изнова подсећа на њу? Ето о чему је реч: господин Ишингер, уважени дипломата, један од моћника прљавих руку, подучава писца Хандкеа моралу.

ОСИЊЕ ГНЕЗДО

Хандке при том није идеолог, ни бучни пропагандиста рата, попут Бернара Анри-Левија или Алана Финкелкрота. Он је писац који је завирио „иза огледала“ којег нам нуде велики западни медији скривајући и фалсификујући реалност: „Готово све слике и извештаји из протекле четири године стизали су с једне стране фронта или границе, а ако су понекад стизали и с друге, чиниле су ми се, с временом све више, као уобичајене уигране слике, као огледало у огледалу наших зеница, а у сваком случају не као сведочење очевица. Неодољиво ме је вукло иза огледала. Вукло ме је у земљу Србију…“

Односно, у земљу која је на тај начин постајала све „непознатија и достојнија истраживања или макар само посматрања“. Није ли то, уосталом, права улога и задатак писца: да говори оно што мисли и осећа, и да пише о оном што је видео, о сопственом доживљају и искуству – о проживљеном? И да сведочи о догађајима по сопственој савести, не обазирући се на такозване „више разлоге“ – који налажу да се истина прећути или искриви – односно на налоге комесара књижевности, какве представљају и ПЕН и Ишингер без икакве сумње?

„Хандкеова литература“ (а ту је Волфганг Ишингер несумњиво у праву) заиста „не постоји у уметничкој изолацији“. Уопште, велика књижевност не постоји у изолацији од стварности, чак и кад нам изгледа као херметичка, нити може да постоји одвојена од личности свог аутора и времена у коме је настала. Разоткривајући својим књигама ту, наизглед малу и бенигну лаж, Хандке је дирнуо у осиње гнездо, изазивајући бес „правоверних“. Управо „из те перспективе“, примећује писац Мухарем Баздуљ, „треба посматрати и Хандкеову критику једностраног извјештавања западњачких медија кад је ријеч о ратном распаду Југославије, а нарочито (контра)критике Хандкеових ставова које су потписивали проминентни западни журналисти“.

Хандке је, констатује Баздуљ,  још на почетку рата у Југославији, у „малом словеначком рату“ (у коме су, узгред, сви погинули, њих око 70, били припадници „агресорске ЈНА“), уочио оне тенденције „које су глобално процветале тек крајем те деценије, а затим додатно метастазирале у XXI столећу“. За разлику од многих других, етаблираних или не, он је имао храбрости да о томе пише и говори јавно. Многи други нису; „морална већина“ је повлађивала наративу који је преовладао, а који је у међувремену, захваљујући галами пропагандиста, претворен у непобитну „историјску истину“.

Такав Хандкеов испитивачки став – став дубоког саосећања и напрегнуте пажње, а не морални разлози, у ствари морални софизми иза којих се скривају његови опоненти, изазвао је одијум. И, „како вријеме пролази“, закључује Баздуљ, „очитије је: није срж Хандкеове инокосности у дисонантном тону на нашу конкретну локалну тему, она је много шира. Мада овдје сконцентрисан на малу тачку на Земљином шару, његов је поглед више телескопски него микроскопски. Тај есејистички (да не кажем – аналитички) дио Хандкеу је донио највише одијума правовјерних и увијек политички коректних чувара печата ‘новог свјетског поретка’“.

НЕРАВНОПРАВНА БОРБА

Немогуће је не приметити: у тој неравноправној борби, дугој безмало три деценије, Хандке је ставио на коцку све чиме располаже један писац: име, репутацију, могућност да објављује или да се играју његове драме. Средином 90-их, Хандке се већ нашао под унакрсном паљбом, која с несмањеном жестином траје све до данас. Уместо да устукне или да се покаје, као што су очекивали његови моћни противници, Хандке је учинио нешто једва замисливо: наставио је да пише, не подижући тон, не подилазећи публици и жиријима, и не одступајући ни за педаљ. Иза овог писца данас не стоје жирији ни почасти, већ књиге које је написао и објавио, упркос отпорима и на моменте заглушујућој буци, упркос вриштећим гласовима осуде који су пристизали са свих страна. У томе се, а не у награди, па била она и Нобелова, састоји једина могућа победа писца. Коначно, то и само то је оно што писца чини писцем.

У праву су, наравно, они који сматрају да Нобелова награда за Хандкеа, као и за било којег другог великог писца, није пресудна и да заправо не значи много. У питању је само признање, у овом случају помало закаснело, те ионако очигледне чињенице. Писца Хандкеа не спасава награда, већ Хандке прихватајући је спасава Нобелову награду, њену репутацију и углед. А од тог угледа и њене части, захваљујући изборима протеклих година, треба признати, није остало много.

Шта је променила чињеница да је Хандке на концу ипак добио ово заслужено и високо призна ње? Можда ништа. Да ли се свет, могуће је и то, променио на боље? Могуће да јесте: „Могло би се и тако рећи“, каже Хандке. „То је, можда, илузија, али понекад и илузије постају реалност. Волим неке илузије, иначе, без њих не бисмо могли да живимо. Илузије су опипљиве. Кад их немамо, губимо ментално здравље.“

То свакако није било могуће пре само неколико година, кад је Нобелову награду за књижевност добила извесна Светлана Алексијевич, један крајње осредњи белоруски публициста, који своју сумњиву славу дугује жучним пасквилама против Путина и оптужбама против Русије – још једне „земље агресора“ – или прошле године, када Нобелова награда за књижевност, због скандала у корумпираном комитету, није ни додељена.

ВЕЛИКИ ПИСАЦ ЈЕ УВЕК ОТПОР

То је, дакле, најтежи и неопростиви грех који се спочитава писцу, његов magnum crimen; то што је, стварајући велику литературу, оспорио званични наратив, једину дозвољену истину, и одбранио један народ, прикован на стуб срама, али не унижавајући при том друге. „Све је сада“, констатује писац после одлуке ове комисије, „мало мање црно и глупо“. Бранећи тај народ, истини за вољу, један међу многима и вероватно не мање или више „изузетан“ него други – Хандке је одбранио и књижевност, која је у међувремену постала потпуно подређена „прљавом политичком дискурсу“. Тврдити да је реч о великом писцу али лошем политичару, примећује Хандкеов преводилац Жарко Радаковић, у најмању је руку неумесно – у ствари, то је најгора подвала самој књижевности и читаоцима.

И зато је сада, кад је победио у овој неравноправној борби, „уистину немогуће не сетити се свих непријатности које је писац Петер Хандке доживљавао у настојању многих да често прљави политички дискурс уплету у уметност“. Вреди се подсетити на то и због поуке за будућност: „Никако не тврдим да је уметност“, додаје Радаковић, „свет ‘ни на небу ни на земљи’. Али ниједан писац, а поготово не овај, никада не може, нити сме, да буде само функционер у одређеном идеолошком, политичком или економском систему. Велики писац је увек и отпор општем, утврђеном, а поготово непровереном мишљењу“. „Случај Хандке“ је на тај начин постао велика књижевна афера нашег доба, коју можемо поредити с оном коју је својевремено испровоцирао Емил Зола, или са случајем Александра Солжењицина, прогоњеног најпре у својој земљи, а потом, с ништа више обзира, и на Западу, који га је сатерао у скоро потпуну изолацију.

Важно питање нашег времена гласи: да ли су се писци, пре свега на Западу – уз само ретке изузетке – свели на функционере политичког система, на пуке чиновнике књижевности, на комерцијалне агенте који само продају и крчме своју увек коректну робу? То је улога на коју никако не би смели да пристају. И то је оно битно, нешто од пресудне важности, на шта нас подсећа Хандке; оно што је европска књижевност, подређујући се „прљавом политичком дискурсу“, заборавила крајем XX века.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА