СВ. ЛУКА: Наше је само оно што дамо другоме!

Свети Лука, апостол, јеванђелист, љекар, филозоф и иконописац, као савременик Христов био је свједок зачетка хришћанства. У младости је изучавао грчку философију, медицину и сликарство, а добро је говорио египатски и грчки језик. Пресудан догађај у његовом животу јесте сусрет са Господом Исусом Христом, када је Лука, подстакнут Христовом мудрошћу, остао у Јерусалиму као Његов ученик, да би касније, као један од 12 апостола, био послат да шири хришћанство.

Интелектуалац који се својим свјетским образовањем разликовао од већине апостола, познат и као хришћански писац чија су дјела „Јеванђеље (по Луки)” и „Дјела апостолска” ушла у састав хришћанских списа Светог писма Новог завјета, извршио је значајну мисионарску улогу ширећи хришћанство по готово свим земљама Средоземља, оставивши свој печат и на подручје у којем ми данас живимо.

Свети Лука је лијечио бесплатно. Остала је забиљежена његова мисао „Наше је само оно што дамо другоме”. Оно што је, поред изузетне стручности, особито одликовало рад светог Луке била је љубав, тј. способност да несебично и у потпуности воли сваког човјека, и оног непознатог, па и непријатеља.

Свети Лука је насликао три иконе пресвете Богородице, као и иконе светих апостола Петра и Павла, због чега се сматра оснивачем хришћанског иконописа. Вјерује се да је икона Богородице Филермосе, која се чува на Цетињу, његово дјело.

У Теби (Бесарабија у Средњој Грчкој) су га, као старца у 84. години, осудили његови вјерски противници на смрт вјешањем.

МОШТИ СВЕТОГ ЛУКЕ

Мошти светог Луке су у 4. вијеку пренијете у Цариград, да би их деспот Ђурађ Бранковић донио у Смедерево 1453. године, у цркву Успења пресвете Богородице, која је подигнута на смедеревском гробљу.  Због моштију, Смедерево је убрзо постало „мјесто многих излечења и нова љековита бања”. По освајању Смедерева од Турака, ове свете мошти чуване су у Цркви светог Луке у средњовјековном граду Купинику (код данашњег села Купинова, у Срему).

Мали дио моштију овог светитеља, који се вјерницима износи на цјеливање 31. октобра, тј. у дан када се овај светитељ прославља, посједује и Подворје Московске патријаршије у Београду.

У манастиру Косијерево (Будимљанско-никшићка епархија), на крајњем југозападу Бањана, чува се као најзначајнија реликвија – стопало овог хришћанског апостола. Многа страдања српског народа, као и сав терет минулих вјекова, допринијели су да широј јавности доскора није био доступан овај податак.

Не зна се када је и како стопало доспјело у манастир Косијерево. Претпоставља се да је, с обзиром на велику популарност светог Луке у народу, из предострожности склоњено пред најездом Турака.

По свједочењу Цркве, преко моштију светог Луке догодила су се многа чудесна исцељења, нарочито од очних болести.

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ ПОДИГНУТИ У ЧАСТ СВЕТОГ ЛУКЕ

Основни елементи култа светог Луке састоје се и у подизању великог броја цркава и манастира које светог Луку имају за свог патрона и заштитника. Развој овога култа на овим просторима почео је још у најранијим периодима хришћанске историје, а своју кулминацију достигао у позном средњем вијеку, када су мошти овог светитеља сматране за највећу вриједност у српској држави под управом деспота Ђурђа Бранковића и његових наследника.

Једна од најљепших сачуваних цркава посвећених овом светитељу налази се у Котору, у Старом граду, а саграђена је 1195. године. Подигао је Немањин најстарији син Вукан, краљ Дукље, Далмације, Травуније и Топлице  – „rex Diolice, Dalmacie, Tribunie atque Tolizze“, како на њој пише, мада се у истом натпису изричито каже „да је црква подигнута за вријеме владе великог жупана Немање“, што јасно показује да је врховна власт била у рукама рашког великог жупана Немање.

И у Рисну (на Смоковцу) подигнута је црква у част овог апостола (12. век), после чега је услиједила изградња многих храмова посвећених светом Луки широм српских земаља (у Београду 2002), а и земаља гдје Срби живе (у Вашингтону, САД, 1984).

Извор:
СЕДМИЦА