Народ против неолиберализма или зашто гори Јужна Америка

Аутор: Пепе Ескобар

Није више довољно понудити фластере. Улице Јужне Америке су се запалиле. Побуна је на врхунцу

Неолиберализам је, буквално, у пламену. Од Еквадора до Чилеа Јужна Америка поново осветљава пут остатку света. Борећи се сопственим снагама против злокобног и једноличног програма штедње ММФ-а – који примењује оружје масовног економског уништења не би ли смрвио национални суверенитет и подстакао социјалну неједнакост – Јужна Америка је изгледа спремна да поново пише странице своје историје.

Тренутно се одвијају три циклуса председничких избора. Делује да су боливијски избори решени прошле недеље – иако уобичајени сумњивци вичу „превара!“ Избори у Аргентини и Уругвају биће одрћани следеће недеље.

Нежељене последице онога што је Дејвид Харви у моменту инспирације назвао „акумуацијом отимањем” јесу и наставиће да буду изузетно сурове. Напослетку, оне ће стићи и до Бразила којег тренутно прогоне духови пиночеовски духови, цепајући га на делове. Бразил ће се, после огромне патње, напослетку поново уздићи. Уосталом, запостављени и понижени људи широм Јужне Америке коначно почињу да схватају да у себи носе Џокера.

ЧИЛЕ СВЕ ПРИВАТИЗУЈЕ
Питање које постављају демонстранти на улицама Чилеа је незгодно: „Шта је горе, избећи порезе или напасти метро?“ Све је ствар математике класних сукоба. Раст БДП-а Чилеа износио је прошле године 1,1 одсто, док су истовремено приходи највећих корпоција порасли десет пута више. Није тешко закључити на чији рачун је направљен велики јаз. Народ на улицама ставља нагласак на то да су вода, струја, гас, здравство, медицина, превоз, образовање, поља соли у Атаками, па чак и глечери – приватизовани.

То је класичан пример гомилања конфисковањем, док су трошкови живота за огромну већину од 19 милиона Чилеанаца, чији просечни месечни приходи не прелазе 500 долара, постали неподношљиви. Пол Валдер, директор портала „Политика“ и аналитичар Латиноамеричког центра за стратешке анализе (CLAE) изнео је запажање како је мање од недељу дана након окончања протеста у Еквадору (који су приморали неолибералног лешинара Лењина Морена да одбаци план раста цене гаса) Чиле заронио у веома сличан вртлог протеста.

Валдер је прецизно описао председника Чилеа, Себастијана Пинеру, као ћурку на дуготрајној гозби читаве политичке гарнитуре Чилеа. Није ни чудо што страховито бесни Чилеанци на улицама више не праве разлику између владе, политичких партија и полиције. Као што се и могло очекивати, Пинера је свим социјалним покретима ставио криминални жиг, послао војску на улице уз прекомерну употребу силе, и увео полицијски час.

Пинера је седми најбогатији човек у Чилеу, чија се имовина – распоређена у бизнисима који укључују авиокомпаније, супермаркете, телевизијске станице, кредитне картице и фудбал – процењује на 2,7 милијарди долара. Он је нека врста Морена на турбо-погон, неолиберални пиночеовац. Пинерин брат Хозе био је заправо министар у Пиночеовој влади и човек који је покренуо идеју приватног система социјалне заштите у Чилеу, која је кључни узрок друштвеног раслојавања и безнађа. И све је повезано: актуелни бразилски министар финансија Пауло Гедес, кадар Универзитета у Чикагу који је у то време живео и радио у Чилеу, сада хоће да исти катастрофални експеримент примени и у Бразилу. Суштина је у томе да је економски „модел“ који он жели да наметне Бразилу доживео потпуни дебакл у Чилеу.

Најзначајнији природни ресурс Чилеа је бакар. Рудници бакра су кроз историју припадали САД-у, али их је затим национализовао председник Савладор Аљенде 1971. године. Из тога је настао план ратног злочинца Хенрија Кисинџера да елиминиште Аљендеа, што је кулминирало првобитним 11. септембром, оним из 1973.  Током Пиночеове диктатуре рудници су поново приватизовани. Највећи од њих, Ескондида, у пустињи Атакама (где је концентрисано девет одсто светских залиха бакра) у власништву је англо-аустралијског гиганта БХП Билитон. Највећи купац бакра на светским тржиштима је Кина. Најмање две трећине прихода насталог из чилеанског бакра не иде народу ове државе, већ страним, мултинационалним компанијама.

АРГЕНТИНСКИ ДЕБАКЛ
Пре Чилеа, Еквадор је био полупарализован: затворене школе, непостојање градског превоза, несташице хране, дивље финансијске спекулације, озбиљне сметње при извозу нафте. Под великим притиском 25.000 староседелаца на улицама, председник Ленин Морено кукавички је оставио упражњену власт у Сан Франциску де Квиту, премештајући седиште владе у Сантијаго де Гвајакил. Домороци су преузели власт у многим важним градовима и општинама. Национална скупштина је била ван фунцкије скоро две недеље, без воље да макар покуша решити политичку кризу.

Проглашавајући ванредно стање и полицијски час, Морено је развукао црвени тепих војним снагама – а Пинера је прописно поновио ту процедуру у Чилеу. Разлика је у томе што је у Еквадору Морено играо на карту „завади па владај“између домородаца и преосталог становништа. Пинера прибегава бруталној сили.

Осим што примењује опробане тактике са подизањем цена у сврху добијања додатних средстава ММФ-а, Еквадор је такође и класичан пример координације између неолибералне владе, великих корпорација и истакнутог америчког амбасадора, у овом случају Мајкла Фицпетрика, бившег помоћника секретара за питања Западне хемисфере задуженог за регион Анда, Бразила и Јужне купе (Аргентина, Чиле и Уругвај; прим. прев.) до 2018. године.

Најочигледнији пример потпуног краха неолиберализма у Јужној Америци је Аргентина. Пре мање од два месеца, видео сам у Буеонс Ајресу језиве социјалне ефекте пезоса у стрмоглавом паду, инфлацију од 45 одсто, де факто оскудицу хране и осиромашење чак и средњег слоја становништва који је пристојно живео. Влада Мауриција Макрија буквално је спалила већи део позајмице ММФ-а у износу од 58 милијарди долара (још пет милијарди треба да пристигне). Макри ће по свој прилици изгубити председничке изборе: Аргентицни ће морати да преузму на своја плећа његов огромни дуг. (Макри је изгубио изборе у недељу 27. октобра; прим. прев.). Макри није могао да има другачији економски модел до Пинериног (заправо Пиночевог, у којем се јавне установе воде као приватне фирме). Главна спона између Макрија и Пинере је ултра неолиберална Фондација за слободу коју финансира Марио Варгас Љоса, који макар може да се похвали како је некада давно био солидан романописац.

Макри, милионер и ученик Ајн Ранд, који је неспособан да покаже емпатију према било коме, у суштини је робот којег је фабрички подесио његов еквадорски гуру Џејми Дуран Барба, као машину за прибављање података, друштвених мрежа и фокус група. Урнебесан осврт на његове несигурности може се пронаћи у књизи „Макријева глава: Како размишља, живи и влада први председник Не политике ((La Cabeza de Macri: Como Piensa, Vive y Manda el Primer Presidente de la No Politica)“ Франка Линдера.

Међу безброј других марифетлука, Макри је индиректно умешан и у чувену аферу прања новца у компанији Ејч-Ес-Би-Си (HSBC). Председник HSBC-а за Аргентину био је Габриел Мартино. Четири хиљаде рачуна из Аргентине вредности 3,5 милијарде долара пронађено је 2015. године у седишту HSBC-ја у Швајцарској. Овај спектакуларни трансфер капитала испланирала је банка. Ипак, Мартиноа је у суштини спасао Макри и постао један од његових главних саветника.

ЧУВАЈТЕ СЕ ЛЕШИНАРСКИХ ПОДУХВАТА
Сада би све погледе требало усмерити ка Боливији. У тренутку објављивања овог текста председник Ево Моралес победио на председничким изборима у првом кругу – за длаку освојивши неопходних 10 одсто вишка у односу на првог пратиоца које кандидат мора имати да би победио у првом кругу уколико не добије 50 одсто плус један глас. Моралес је неопходне гласове за победу у првом кругу у суштини добио на самом крају, када су потпуно пребројани гласови из сеоских подручја и они из иностранства, а опозиција је већ изашла на улицу не би ли извршила притисак. Не изненађује што је Организација америчких држава (која иначе ради у служби интереса САД) прогласила „недостатак поверења у изборни процес.“

Ево Моралес представља пројекат одрживог, инклузивног развоја и, што је кључно, независног од међународних финансија. Није ни чудо што га читав апарат вашингтонског консензуса мрзи из дна душе. Министар економије Луи Арсе Катакора прешао је на ствар: „Када је Ево Моралес победио на првим изборима2005, 65 одсто становништа имало је ниске приходе, а сада 62 одсто популације има приступ средњим примањима.“ Опозиција, без икакве друге идеје осим дивље приватизације и без имало бриге за социјалну политику, остављена је да виче: „Превара!“, али ово би могло имати врло гадан обрт у наредних неколико дана. У елитним предграђима јужног Ла Паза, класна мржња према Моралесу је омиљени спорт: председника тамо зову „сељаком“, „тиранином“ и „неспособњаковићем“. „Колоси из Алтипланоа” (колос је реч која се у појединим деловима Јужне Америке користи за људе домородачког порекла; прим. НС) су обично од стране белих елита у равници описани као „злобна раса“.

Ништа од тога не може променити чињеницу да је Боливија сада једна од најдинамичнијих економија Латинске Америке, како истиче водећи аргентински аналитичар Атилио Борон. Кампања дискредитације Морелеса, која ће у наредним данима постати још интензивнија, део је империјалног 5Г рата који се, како Борон пише, води против човека који у потпуности уништава „хронично сиромаштво у којем је потпуна већина патила вековима“, стање које је увек „држало популацију без икакве институционалне заштите“ и омогућавало „пљачку националног богатства и општих добара“.

Наравно, авет ММФ-ових лешинарских акција неће преко ноћи нестати из Јужне Америке. Иако уобичајени сумњивци преко извештаја Светске банке показују „забринутост“ због сиромаштва, Скандинавци су дали Нобелову награду тројици академика који изучавају сиромаштво, а Тома Пикети у Капиталу и идеологијипокушава да размонтира хегемонијско оправдање за гомилање богатства.

Оно што још увек не долази у обзир за чуваре тренутног светског система јесте да заиста истраже да ли је окорели неолиберализам у корену хиперконцентрације богатства и социјалних разлика. Није више довољно само понудити фластере. Улице Јужне Америке су се запалиле. Побуна је на врхунцу.

Превео Лука Угрица

Извор:
СТАНДАРД