Објава руског православног новинара, Владимира Семенка, о обраћању руског патријарха Кирила, на Свенародном руском народном сабрању 2019. године.

Наступ патријарха Кирила на Свенародном руском сабору био је, као и увек, врло паметан, дубок и садржајан. Осим тога, апсолутно правилан. На пример, што се тиче заштите традиционалне породице, високог наталитета и друго. У праву је патријарх у својој критици хедонистичке филозофије и такозваног „антинатализма“, идеје о нерађању ради комфора, каријере и сличног. Врло су примерене његове речи о томе да је та филозофија слична паганском жртвоприношењу итд. И све би то било предивно, али ипак нешто кочи усхићење сјајним речима патријарха Кирила. И јасно је шта је у питању: екуменистичка политика све већег зближавања са западом од ког нам и долази сва та антипородична пракса с њеним снисхођењем ЛГБТ, јувеналним технологијама мешања у живот традиционалне породице, па и сама неопаганска филозофија хедонизма. Не могу се проповедати традиционалне породичне вредности (које су, како правилно тврди патријарх, основане на православљу) и малте не истовремено грлити се са папом Франциском, који данас већ јавно штити перверзњаке. Не може се истовремено проповедати верност светом православљу и у исто време наметати учешће представника Цркве у различитим форумима заједно са јавним паганима и идолопоклоницима (како то бива на неким екуменистичким скуповима). Не могу се исправно осуђивати разне либералне силе које нападају на Цркву, и истовремено унапређивати либерале и модернисте унутар саме Цркве. Не може се, опет исто тако потпуно исправно, подвлачити вредност и неопходност многодетне породице и истовремено допуштати да социјално неодговорни Собћак и Бого(мол)хулов (који су и више него далеки од традиционалних породичних вредности) својим безобразлуком скрнаве суштински смисао наше вере. Не може он да осуђује Вартоломеја и оне који му пружају подршку у његовом кршењу канона, а да не постави питање о њиховој јереси. Просто, не може бити православан и трпети и развијати све девијације у конфесионалном образовању и толеранцију ка инославним јеретицима, који су под вођством Франциска данас изгубили и оно мало добра, што су некада имали. Не могу се износити сјајне проповеди о православљу и истовремено благосиљати представницима Цркве да у време Великог васкршњег поста певају ускршње песме Јудејима, који, како је познато, не признају Христово Васкрсење. И тако даље, и тако даље.. У овом случају постоје само две могуће дијагнозе: то је или лицемерје, или лудост. У сваком случају, и једна и друга варијанта су апсолутно недопустиве за настојатеља највеће Поместне православне Цркве. И шта можемо да учинимо по поводу свега тога?