Малени еврозалив за Србију

И тако, 21. маја на реду је нови састанак у Бриселу српског премијера И. Дачића и шефа косовског кабинета Хашима Тачија, у оквирима бесконачног маратона под називом “нормализација односа Београда и Приштине”.[1] Кетрин Ештон, Високи комесар ЕУ за иностране послове и безбедност, већ је изјавила да ће се разматрати “следећа етапа коју је потребно прећи ради реализације априлских споразума”. “Брза реализација” овог документа има “кључни значај” – подвукла је баронеса Ештон.[2]

Да оставимо по страни терминолошке спорове у односу на то да ли се може разговарати о “нормализацији односа” са сепаратистичким регионом уколико се не призна његова независност од стране централних власти.Долази у сећање Комонвелт нација на челу са актуелном британском краљицом. Међутим, Србија нема краљицу чији би суверенитет признали косметски Албанци. Па и чланови британског Комонвелта су суверене државе-чланице УН. Ако влада Србије сматра као свој циљ сличну “нормализацију односа” – то је само по себи карактеристично.

Са друге стране, не треба порицати да  премијер И. Дачић и његов први заменик А. Вучић – бар судећи по њиховим изјавама последњих неколико година – покушавају да спроводе неку врсту Реалполитике. Вучић је отворено ових дана у српским медијима говорио о циљевима те политике. Кључна теза његовог, можемо рећи без имало претеривања програмског чланка, јесте потреба да се ојача позиција Србије “око и унутар ЕУ”, као и ревизија руско-српских односа. При том је друго, по Вучићевом мишљењу, предуслов за прво. Управо истовремена промена “нашег односа према Европи, западном свету и Русији “представља својеврстан “почетак успешније, модерније и јаче Србије” – подвлачи аутор чланка. Иако се ту Александар Вучић оградио како ћемо “ми” (Срби) “поштовати и волети Русију”, то није ништа више од обичног намигивања јавном мњењу.[3]

Да ли је претерано ако кажемо да изјава првог потпредседника владе и министра одбране Србије, о потребама корените преорјентације спољнополитичких приоритета земље, носи исувише озбиљан, концептуалан карактер, да би смо га могли приписати пропагандном упаљачу или емоционалном преоптерећењу у вези са ситуацијом око Космета и косметских Срба. Ради се о првом покушају на тако високом нивоу, супротстављања актуелног курса за приступање ЕУ са током столећа формираним односима Русије и Србије. Од сличног супротстављања уздржавао се чак и претходни председник Борис Тадић, који је дипломатски расуђивао о четири равноправна стуба српске спољне политике” – САД, ЕУ, Русији и Кини.

Парадоксално јесте – али главна слабост у рачуници А. Вучића јесте да то уопште није у складу са тим самим категоријама Реалполитике о којима покушава да расуђује први потпредседник владе Србије. Не пре једног века, или чак ни пре 5 или 3 године, него управо у овом тренутку, економски интереси Србије захтевају активнији развој сарадње са Русијом. Како показује искуство антикризног менаџмента ЕУ, Брисел у овом тренутку није у стању да предложи кохерентан рецепт за решавање друштвених и економских проблема, чак ни у оквиру земаља еврозоне. Као врста лека предлаже се предаја кључних финансијских надлежности држава органима ЕУ – што нема ничег заједничког са интересима националне државности тог истог Кипра или те исте Грчке. Шта се онда може рећи за земље које су изван еврозоне.

Треба истаћи да је управо у тренуцима када је А. Вучић убеђивао своје сународнике о врлинама евроинтеграција и неопходности да се због њих на нови начин размотре односи са Русијом, западне новинске агенције донеле су дијаметрално супротне процене. Ради се о експертизи једног од водећих социолошких института САД PewResearchCenter, насталој приликом обимног истраживања широм ЕУ. Главни закључак америчких експерата гласи: у Европи муњевито јача снага неповерења у будућност европских интеграција. По подацима PewResearchCenter,број оних који верују пројекту ЕУ, за годину дана је опао са 60 на 45%. “Продужетак економске кризе створио је у Европи центрифугалне силе, што је створило још већа мимоилажења међу европским партнерима. Током претходних 50 година политичари су покушавали да уједине блок али су ти покушаји у крајњем резултату довели само до још веће подвојености и потпуне дискредитације европског пројекта у очима становништва” – подвлачи се у реферату.

Типичан пример је – однос испитаника о томе да “европске интеграције јачају европску привреду. Прошле 2012. године са тим се слагало 34% испитаника. Ове године тај показатељ је спао на 28%. Важно је напоменути да је највећи број “економских еврооптимиста” забележен у Немачкој – која по мишљењу многих експерата добија највеће политичке и финансијске дивиденде од настале европске кризе.[4]

Судећи по последњим изјавама Александра Вучића – управо он припада тим самим еврооптимистима, чији се број муњевито смањује. Слична принципијелност може сама по себи изазвати уважавање. Забрињава нешто друго. Изгледа да су данашње власти у Србији спремне да принесу на жртву сопственим тежњама и илузијама не само оне своје сународнике који одбацују ставове из априлског споразума са Приштином, него и већ разрађене моделе сарадње са Русијом.

Да ли уопште треба гајити илузије према томе да ли ће ЕУ дозволити Србији да сачува двостране билатералне пројекте са Русијом. Карактеристичан пример  је програм ЕУ “Источно партнерство” презентован још 2008. године за земље постсовјетског пространства. Како је признала чак и информативна агенција ЕУ – Euractiv– посредством овог програма “ЕУ и НАТО држе источноевропске земље у заливу”, не дозвољавајући им да се успусте у “слободну пловидбу” пре свега према руским обалама.[5]Такав исти (ако не и плићи) залив припремио је Брисел и за Србе. Да ли српске власти треба да журе обалама тог залива.

Петар Искендров / ФСК