Забрана запошљавања, подмукли механизам очувања власти

Одлука о забрани запошљавања у јавном сектору донета је 2013. године, с намером да буде на снази до 2016. Српска напредна странка је на власти од 2012. године. Број директора у јавном сектору који нису чланови СНС-а или неке од странака у коалицији на власти, на нивоу је статистичке грешке. У пракси то значи да углавном напредњаци одлучују о примању радника у јавном сектору у радни однос, а онда, сасвим шизофрено, напредњаци доносе одлуку да напредњачки директори не могу да примају раднике у стални радни однос.

Све се врло подмукло ради под изговором да треба извршити рационализацију, растеретити државни буџет, економски опоравити земљу.

За све време трајања забране запошљавања, радници се најнормалније запошљавају, али не склапају уговор на неодређено време, већ им се уговор продужава или не продужава из године у годину. Због тога је јавни сектор, којм свакако управљају напредњаци, пун радника примљених на одређено време. Исплаћују им се плате и плаћају сви доприноси, у динар исти као и код радника који су у сталном радном односу. Није мали број радника који тако раде од 2014, без прекида. Данас истекне један уговор, од сутра важи нови, па опет. Сасвим је јасно да за њиховим ангажовањем постоји трајна потреба (бар у мери у којој су и остала радна места трајна).

• Због чега их онда држава разликује од радника у сталном радном односу?
• Због чега их скоро шест година држи у неизвесности, а у динар за њих плаћа као и за остале?
• Зашто напредњаци не верују својим директорима?
• Зашто нису успоставили неки механизам за проверу оправданости примања у радни однос, и контроле својих директора, уместо што су увели забрану запошљавања?
• Зашто држите људе у грчу, саплићете их у сасвим нормалним стварима као што је подизање кредита, планирање породице, планирање живота?

Ово су све реторичка питања, јер је одговор сасвим јасан.

Манипулише се људима, држе се у шаци, терају се на послушност, на покорност, на савијање главе и савијање кичме.

Људи се третирају као маса за попуњавање страначких аутобуса, квадратних метара на страначким митинзима спонтано окупљене подршке Вучићу, третирају се као сакупљачи капиларних гласова по радном налогу, усменом. Небитно је колико су добри и марљиви радници, квалификовани за свој посао. Битно је да ћуте и да се не буне. Уколико се побуне, следи чувено – ако ти не одговара, има ко хоће уместо тебе.

Наравно, можемо да презиремо људе који пристају на такве ствари, можемо да их прозивамо, називамо погрдним именима. Можемо, али тек након што смо ми сами пристали на то да останемо без посла јер смо храбро пружили отпор, чак и уз свест о томе да ћемо други посао тешко наћи. У противном, сетите се изреке о “лако је … коприве млатити”, и ћутите. Таква врста беса је погрешно каналисана. Усмерена је ка људима који стрепе за егзистенцију, уместо на бахате доносиоце одлука и оне који их спроводе. На крају, не можемо бити бесни на неподизање гласа запослених на одређено време, док они који су за стално запослени ћуте, не штрајкују, не дижу глас, не показују никакав отпор.

У просвети, у којој и сама радим, ситуација је можда најјаснија, и најзгоднија да се бесмисленост забране опише и појасни.
Зна се колика је недељна норма сваког наставника. Зна се колико часова одређеног предмета свако одељење има сваке недеље. Зна се који је број одељења у школи. Ако има десет одељења, свако од њих два часа историје недељно, то значи да школа има двадесет часова историје у једној недељи, што је норма једног наставника. Ту не могу бити примљена ни два, ни три наставника са пуном нормом, већ само један. Чисто ко суза, јасно ко дан, али је тај наставник и даље већ годинама ангажован по уговорима у трајању од једне школске године. Зашто, побогу?! Да би сваки директор имао своју веома приватну групу људи, која ће беспоговорно подржавати сваки његов поступак, и увек гласати за њега?

Постоји и она прича за малу децу, да министарства могу у појединим случајевима дозволити заснивање сталног радног односа, уколико директор пошаље образложену молбу. И они који су примљени на тај начин су статистичка грешка у систему. Чак и када се отвори ново радно место одласком радника у пензију, ипак креће мрцварење радника који ће сваког августа стрепети да ли ће му уговор бити продужен, обновљен, да ли ће од септембра имати посао и плату. То су по правилу млађи људи, они исти које ћемо ускоро испратити на аеродрому, на шта ће председник поручити да слободно иду ако игде има бољег места од овог овде. У случају просвете, то ће све бити високообразовани људи, чија ће деца сутра бити страни држављани.

Када бих потписивала сваки свој текст понаособ, испод овог би писало да сам већ 25 година у сталном радном односу, и да ћу при сваком евентуалном бодовању у школи имати највише бодова јер сам старија од колегиница које предају мој предмет. Не страхујем за своје радно место, имам уговор на неодеређено време, не могу ни технолошки вишак да будем. Позивам и све остале колеге које су у мојој ситуацији, да не буду слепи и глуви за проблеме оних који су се само стицајем околности запошљавали касније.

Позвала бих и синдикате, али нешто нисам расположена за вицеве данас.

Извор:
КЛОТ ФРКЕТ