За кога ради митрополит Иларион?

• Руска држава незадовољна је спољном политиком Руске православне цркве, кажу обавештени извори. Али да ли је то резултат само дипломатске неписмености шефа „црквеног министарства спољних послова“?
• Неке чињенице указују на митрополита Илариона као главног кривца.

ПИШЕ: Дмитриј Скворцов

Пре неколико дана један од владика александријског (афричког) патријархата – епископ Мозамбички – служио је заједничку службу са представницима „Свете цркве у Украјини“ (расколницима – прим. прев.). С тим у вези, шеф „Црквеног министарства спољних послова“ Московске патријаршије, митрополит Иларион (Алфеев) послао му је писмо изражавајући дубоку забринутост.

Написано делује стопостотно тачно, не може се ништа приговорити, али „трик“ је у томе што је сама чињеница слања таквог писма провокација, која је, на жалост и успела.

Одговор (већ скоро отвореним писмом) митрополиту Илариону убрзо је стигао од нигеријског митрополита, који је оптужио шефа Одељења за спољне црквене односе Руске православне цркве за кршење субординације: митрополит Иларион се, обративши се директно мозамбичком епископу, игнорисао поглавара афричке цркве и на тај начин „изазвао негодовање свих архијереја на челу са Александријским митрополитом“. Аутор писма наводи да је митрополит Иларион, ако је било притужби и коментара у вези са одређеним делима мозамбичког епископа, требало би о њима обавестити настојатеља Александријске цркве са захтевом да се преступ истражи.

Можда и сам нигеријски митрополит није сасвим у праву, јер се такође обраћа Илариону „прескачући“ патријархе Александрије и Москве. И може се рећи да је дефинитивно погрешио у томе што је степен „дискусије“ подигао на ниво изобличења тона и суштине писма митрополита Илариона. Тон писма је такав да замало вређа Руску православну цркву у целини.

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН ПОГОРШАВА ОДНОСЕ СА САВЕЗНИЧКИМ ЦРКВАМА ПО „УКРАЈИНСКОМ ПИТАЊУ“

Али, ако видимо шта га је изазвало, онда долазимо до (не)промишљеног корака миреополита Илариона, чиме је Московска патријаршија доведена на ивицу погоршања односа са једном од својих главних савезника у „украјинском питању“ – Александријском патријаршијом.

Треба напоменути да се нешто слично догодило „по иницијативи министра спољних послова Московске патријаршије“ и у односима са Грузијском црквом, која је, у ствари подржала Руску православну цркву, иако је под невероватним притиском не само Фанара, већ и сопствене државе – америчке марионете.

Цитирајмо одговарајућу изјаву Грузијске патријаршије као одговор на речи митрополита Илариона (Алфејева) у једном од телевизијских интервјуа (уклоњен је са ЈуТјуба). У изјави се каже: „део интервјуа митрополита Илариона у коме се владика дотиче теме Грузије оставио је снажан утисак, јер је схваћен као врста непристојног притиска“. „На питање новинара о томе да ли ће уследити ревизија црквеног статуса у Абхазији и на Цинхвилском региону са стране Московске патријаршије, у случају да новопроглашену цркву Украјине призна Грузијска црква, митрополит Иларион није дао директан одговор и уместо тога (нагласио Д. С.) нејасно је говорио о опасностима које чекају цркву Грузије.„

Подсетимо да упркос проглашењу независности Абхазије од Грузије, Руска православна црква ту територију признаје као канонску територију Грузијске цркве. Стога су последње речи у цитату многи пристраснни Грузијни схватили као претњу.

У изјави се наводе и остале грешке (у најбољем случају) митрополита Илариона према Грузијској цркви. И то све само неколико дана до доласка делегације Фанара у Грузију (како би убедио Грузијску цркву да призна „Самосталну цркву Украјине“)! Све делује као намерно темпирано …

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН ПОМАЖЕ РАСКОЛНИКЕ У УКРАЈИНИ

Грузијска црква је издржала притиска Фанара, упркос чињеници да су грузијски медији данима понављали речи „претње“ Илариона Грузинима, а оне су уперене и против сопствене Цркве. Либерални и антируски медији његове „претње“ нису морали чак ни да изврћу, већ су их, како кажу у Украјини, „понављали“. Зато се поставља питање да ли дипломата највишег ранга не треба да боље промисли шта говори?

Истовремено, тамо где је била потребна чврстина, црквеног министра спољних послова из неког разлога је није било. Да, према грчким изворима, на последњем састанку Вартоломеја са патријархом Кирилом у Истанбулу 31. августа 2018. године први се пожалио на наводну непристојност митрополита Илариона, коју је исказао и у личним преговорима са њим. И ако је то истина (а то је рекао патријарх Кирил у присуству митрополита Илариона), онда нам тиме показује жељу потоњег да изазове и убрза упад цариградске патријаршије у Украјину. Јер увредљиве и непристојне речи се не користе током преговора (којима се тражи решење), већ за дипломатске ноте (чији је задатак да упозори на последице непожељних дешавања).

НЕАКТИВНОСТ „ЦРКВЕНОГ МИНИСТРА СПОЉНИХ ПОСЛОВА“ ДОПРИНЕЛА СТАВУ ГРЧКЕ ЦРКВЕ ДА ВАРТОЛОМЕЈ ИМА ПРАВО ДА ДОДЕЉУЈЕ „ТОМОСЕ“

И управо резултат јавне неактивности црквеном министра спољних послова је узрок због кога Грчка православна црква може признати „Самостални цркву Украјине“. То је делом и због чињенице да Московска патријаршија, чак и после тога када је Цариградска патријаршија извршила упад на Украјину, није прогласила Вартоломеја опасним. Последњи одлучни (иако закаснели) кораци патријаршије и црквеног министраства спољних послова у том правцу предузети су у октобру прошле године. Тада је указано да Цариградска патријаршија делује изван канонског поља православља и евхаристијско заједништво је прекинуто. Као што знате, ова „упозорења“ нису имали ефекта – Вартоломеј је украјинским шизматичарима и јеретицима доделио „томос“.

Москва, међутим, никада није прогласила Вартоломеја за јеретика. Руска православна црква није сазвала архијерејски сабор да осуди Вартоломеја, што оставило другим помесним црквама могућност маневрисања између канона и „политичке коњуктуре“.

Дошло је време, дакле, за одлучно одвајање вукова од стада, на челу са Вартоломејем, јер у супротном „зараза“ ће захватити и остале помесне цркве.

Међутим, ми видимо да се догађа управо супротно. Митрополит не само да се не одваја вукове од стада, већ наставља да учествује са њима у екуменистичким сеансама. Нежно („братски“) комуницирајући са вуковима, на пример, са  идеологом „украјинске аутокефалности „, десном руком Вартоломеја „архиепископом“ Игором Гачејом.

Можда много тога објашњава и јулско откровење митрополита Илариона када је рекао: Концепт „Москва – трећи Рим “, тј. Русија као центар хришћанства је изгубила своју актуелност и значај.  Али да ли богослов (који у своје слободно време од дипломатског рада и монашких обавеза годишње објављује томове својих дела, не рачунајући кантате –  вокално-инструменталне саставе за солисте, хорове и оркестре и ораторијуме – места за молитву одређених верских заједница, што је пракса у Римокатоличкој цркви – прим. прев.) који не зна да се концепција „Трећег Рима“ није односила на Русију као „центар хришћанства“. Тада је Руска црква била једина која је деловала у сувереној православној држави на свету и која је у свету бранила православље. Са становишта Цркве, ово је мисија Русије – државе, коју је створила Црква.

ПОНОВЉЕНА ИЗДАЈА

Одрећи се овога представља издају (и Русије и Цркве), какву је некада учинио тада старешина цркве у Каунасу, о. Иларион према Русима, укључујући и војнике током русофобичних нереда у Виљнусу 1991. године. Издају је поновио током упада патријарха Вартоломеја на канонску територију Руске православне цркве – поновио је у односу на православне Украјине 2018. године, одвајајући их од историјске Русије. А ево како је прокоментарисао иницијативу украјинских власти да преименовају Украјинску православну цркву (Московске патријаршије) у Руску цркву у Украјини: „Преименовати Цркву управо сада, када је сукоб између Украјине и Русије у акутној фази, преименовати је у Руску цркву исто је као у нацистичкој Немачкој дати жуту звезду Јевреју, то значи обележавање Цркве као непријатељске организације, а овај предлог закона је креиран управо у ту сврху.“ Митрополит је, дакле, објаснио да Украјинска православна црква „није руска црква, то је Украјинска црква, а верници ове цркве себе сматрају Украјинцима и они су патриоти своје земље.“

Да подсетимо митрополита да су Јевреји у нацистичкој Немачкој остали Јевреји, тј.нико се није одрекао свог порекла, упркос жутим звездама. Испада да најближи патријархов помоћник сматра да су његови верници у Украјини мање одани својим коренима. И то упркос чињеници да  зна да је Украјинска православна црква (Московски патријархат) укључујући епархије Крима и Донбаса, чија је већина подржала руско пролеће, одбацила украјински сепаратистички пројекат.

Да, још нешто. Подсећамо да је тадашњи шеф црквеног министарства спољних послова, митрополит Смоленски и Калињинградски Кирил, представнике патријарха Вартоломеја још 2004. гдине убеђивао да „идеја Москве као трећег Рима није званична доктрина Руске православне цркве“. Али, истине ради, треба рећи да идеја о Трећем Риму није ни могла бити званична доктрина Руске православне цркве. То је намера државе са становишта Цркве, а не учења Цркве.

Ипак, ова идеја је изражена у писму савеза о успостављању Московске патријаршије, који је 1589. године потписао Цариградски патријарх Јеремија: „Будући да је стари Рим пао на кривоверство, Други Рим, односно Цариград, су заузели безбожни Турци; благочестиви царе Великог руског царства, Трећи Рим, благочестју свих надмашит ће све и ви сте једини хришћански цар под небом свим хришћанима “(скраћени превод на модерни руски, – Д. С.).

РУСКА ДРЖАВА НЕЗАДОВОЉНА ПОЛИТИКОМ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – УМЕСТО СМЕНЕ ИЗДАЈНИКА ОДУЗИМАЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ. ДА ЛИ ЈЕ ТО УВОД У НОВЕ ПРОБЛЕМЕ?

Чак и ако власти тренутне Руске Федерације још нису свесне ове мисије, чини се да већ осећају „недоследност“ неких великодостојника. „Позиције митрополита Илариона сада су врло слабе: он није само изгубио битку са Вартоломејем и Украјинцима, већ и нема симпатије међу парохијана и већине свештенства, пише обавештени портал „Религия сегодня“. Држава је, дакле, заиста незадовољна политиком Руске православне цркве. Због тога је држава пренела регулисање религиозног живота Федералној агенцији за за национална питања. Од 2020. године примењиваће се стандард „стручњака за област националних и верских односа“. „Ови нови људи у цивилној одећи усмериће односе државе и цркве (укључујући политику Руске православне цркве) у продуктивнији смер.“

А ако се неком у Руској православној цркви не свиди успостављање државне контроле над њом, онда своје незадовољство треба  пре свега да искаже свом сопственом одељењу за спољне односе (укључујући односе са државом).

С руског превео Зоран Милошевић

Извор:
БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА