Нада и Милан су желели слободу и са ТРОЈЕ ДЕЦЕ почели нов живот, и то у кући ОД СЛАМЕ И БЛАТА

Баш оно што им је рекла и већина гостију који су посетили њихову необичну кућу, то сам и ја по преласку прага породице Ђуповац изустио: „Како се у овој кући лако дише“. И стварно, осим што загледате зидове, кров, под и друге детаље од природних материјала, први утисци које оставља ова кућа од сламе су осећај чистог, свежег ваздуха, који као да „пролази“ кроз зидове, затим мирис дрвета, а у исто време и пријатна температура.

Нада (40) и Милан (37), фармацеут и професор физичког васпитања и њихово троје деце (два дечака и девојчица) кажу да су се навикли на овакву „природну“ атмосферу, јер су у кући од сламе презимели већ две зиме, а овде се уселили почетком 2018. године.

Годину дана раније, од када се прочуло „да у Јевремовцу код Шапца једна породица гради ову, данашњим генерацијама несвакидашњу кућу“, Ђуповци су доспели у жижу јавности.

Кров је направљен под углом од 45 степени, па се снег и киша на њему не задржавају

На почетку, постављала су им се разна питања, између осталих и „Да ли они то копају базен?“, „Због чега им је темељ раван, а не тракаст као код класичне куће“, „Да ли ће трска на крову пропустити воду?“ „Шта раде са снегом на крову?“ и слично. Чинило се да су сви заборавили да се некада давно живело у сличним кућама, далеко здравије него данас у бетону, као и да је овај тип објекта неупоредиво јефтинији од куће од цигле и бетона.

– Кад су стигле бале од сламе, пролазници су се питали да ли правимо сењак, а онда када је „никао“ димњак, било је јасно да је то стамбени објекат. Градњу смо почели у априлу 2017. године и завршили до Нове године. Пре тога живели смо у Шапцу, у стану, у згради поред које је баш било бучно. Кафићи, паркинзи, гужва… Пожелели смо да одемо негде другде, а прави тренутак био је период од две године, док сам била на породиљском са трећим дететом. Имала сам времена да истражујем по интернету, гледала какве куће постоје, а да нису скупе. У то време смо отплаћивали кредит за стан и били смо при крају – сећа се Нада за Приче са душом.

Трошкови градње куће коју користе као модел на својим радионицама су око 15.000 евра, док је њихова кућа коштала нешто више због крова од трске

Циљ им је био да оду из града и да направе једноставну и функционалну кућу, од природних материјала. Дошли су до архитекте Вука Крстића који је специјализован за куће од сламе и који је међу првима још 2013. за своју породицу направио такав објекат. У Јевремовцу су купили плац и њихов сан је почео да се остварује.

Милан и Нада су ме дочекали са специјалитетом из Јевремовца – печеном бундевом

– Ја сам желела брвнару од облица, са изолацијом од дебелих балвана, али је била прескупа. На крају смо одабрали кућу од сламе, у којој су зидови од бала сламе, уметнути између дрвених греда, и измазани блатним малтером у три слоја са обе стране. Кров је од трске, кућа је углавном од дрвене конструкције и мало је подигнута соклом од цигле. Овде је све природно осим бетонске плоче и хидроизолације коју чине битулит и кондор – објашњава Нада.

Струју добијају од сунчеве енергије, преко соларних панела. Ту су и колектори за загревање воде у бојлеру. Вода им стиже са бунара. Греју се на дрва, преко пећи сличној ракетној, коју су сазидали по нацртима организације „Узуме“ из Француске. Изолација је добра, а како кажу, до половине фебруара ове године потрошили су свега три кубика дрва. Немају телевизор, али имају рачунар и интернет. Храну спремају у пећи на дрва и на шпорету на плин.

Кућа има 120 квадратних метара (по 52 у приземљу и на спрату) као и 16 квадратних метара на веранди, под стаклом.

– Наши родитељи су били помало скептични, све ово им је било необично. Људи у Србији једноставно нису навикли на такав начин градње – кажу Ђуповци и присећају се како су направили корак напред и кренули од нуле.

– Имали смо замисао, али не и знање о оваквим кућама. Гледали смо да што више послова обавимо сами, да не морамо да плаћамо мајсторе, па смо били и армирачи, зидари, тесари и молери. Како смо имали доброг архитекту који нам је дао планове са свим могућим мерама, само смо пратили његова упутства и малтене све сами завршили. Миланов отац и деда су нам давали понеки давет, а у помоћ су долазили и наши другари и комшије – наставља Нада да ми појашњава.

– Било је тешко да уопште помислимо да ћемо једног дана направити, а камоли живети у оваквој кући. Главни покретач био је тренутак кад смо добили децу и почели да живимо у центру града, кад су нас обавезе толико заокупиле да смо схватили да се морамо или да се зауставимо, или да успоримо или да се вратимо назад. Другог решења није било – надовезује се Милан.

Саговорници Прича са душом кажу да је живот последњих година у Србији постао превише убрзан, да људи јуре за новцем, да су многи „упали у машинерију и да морају непрекидно да раде“, због чега се занемарују породичне вредности.

– Радно време није као некад, сада је целодневно, људима је свега преко главе, оду ујутру, а враћају се кући у шест, седам увече, не знају да ли ручају или вечерају, не виде своју децу по цео дан, која су због тога препуштена сама себи. Ми смо желели то да пресечемо, да кажемо „доста нам је свега“ и да се жртвујемо. Нажалост, многи људи данас нису спремни да поднесу ни ту „малу жртву“. Ипак, никога не можете натерати на силу да то уради, жеља за променом мора да се јави у човеку – каже Нада за Приче са душом.

Уредник портала Приче са душом Ненад Благојевић, први је новинар који је направио репортажу о породици Ђуповац, после њиховог усељења у кућу од сламе

Питам их чега су се одрекли због живота на селу?

– Не жалимо ми за градом. Али, на пример, када користите соларне панеле, онда не можете да имате струју у сваком тренутку, односно не можете да упалите десет уређаја одједном. Потребно је направити распоред активности, али вас то ништа не кошта. Имамо и батерије које акумулирају струју, па створимо залихе и за 15 дана. Живот на селу и у природи је пријатан, устајемо рано, а исто тако у зимско време идемо раније на спавање. Са таквим начином живота, биолошки сат се помера и усклађује. Нормално је да у граду људи лежу касније јер све сија до поноћи и дуже – слажу се Милан и Нада.

Један део плаца од 11 ари посветили су башти, а планирају да купе кокошке и једну козицу. Деца су се увелико навикла на живот на селу, на свеж ваздух, на боравак на имању. Најстарији син иде у сеоску школу. Нада каже да им је циљ био да децу навикну на природу, на шуму, на здраво.

– Као девојчицу, отац ме је често водио на Цер, где имамо доста земље и шуме. Желела сам да ту љубав пренесем и на своју децу. Док сам била на породиљском, имала сам времена за размишљање, времена да мало успорим и размишљам. Схватила сам да деца у граду нису срећна: лети им је превруће, а зими немају куд. На селу наша деца имају своје двориште, а имаће и своје животиње, научиће како се гаје биљке, вратиће се нашим коренима.

– Желимо да их оспособимо да у случају тешких времена могу сами себи да обезбеде храну и да науче да гаје животиње. Желели смо сви да се вратимо мало уназад, упркос свему – изјавили су Нада и Милан за Приче са душом и позвали заинтересоване да им се придруже овог пролећа на радионицама на којима ће показати како се гради кућа од сламе. Њихова фејсбук страница је ОВДЕ.

Ова Прича са душом настала је уз подршку Генерали осигурања, компаније која подржава приче људи који су учинили #коракнапред. Остале текстове из ове рубрике пронађите ОВДЕ.

Текст и фотографије: Ненад Благојевић

Извор: Приче са душом