Епископ Артемије: О тврдњи да су сви људи деца Божија

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1993, БРОЈ 4, СТРАНА 105- 107.

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

РАЗГОВОР СА ЧИТАОЦИМА

Јеромонах Симеон пита:

Недавно на Цетињу, на Лучиндан, у цетињском манастиру, Њ. Светост Патријарх српски Г-н Павле, говорећи у својој беседи о страдању народа у Босни и Херцеговини, рекао је да тамо подједнако страдају Срби, Хрвати и муслимани, те да је мир свима потребан, „јер смо сви ми деца Божија“. Да ли је ова последња тврдња одржива са православне тачке гледишта?

ОДГОВОР: У новије време, кад год се говори о тој немилој у трагичној стварности изазваној ратом на простору бивше Југославије, могу се често чути, у овој или оној форми, сличне изјаве и од других наших Архијереја, које теже некој „уравниловки“ чак и пред Богом, а очигледно са веома приземним циљевима. Све у намери да испаднемо „широкогруди“, „демократе“, да се некоме не замеримо. У суштини то су далеко пре политичке изјаве, него исповедање вере. Међутим, често слушање оваквих тонова наркотизује и некротизује православно осећање код наших верника, и они су сваким даном у све већој опасности да изгубе осећај разликовања Истине од лажи, праве и лажне вере.

На сличне изјаве и ставове, којих је било и после II светског рата, ево какав је одговор дао свети владика Николај, света и будна савест Српске Цркве и Српског народа. Кроз њега су проговорили сви свети Оци древног Православља. Он је смело могао почети свој одговор чувеном светоотачком клаузулом: „Следујући светим Оцима…“. А он је у своме писму од 11. фебруара 1950. године упућеном једном тада српском владици, а поводом синодске посланице за Божић, написао између осталог и следеће: „Али, реците, сме ли Свети Синод да греши у тумачењу Јеванђеља народу? Ја сам често имао прилике да поправљам своје свештенике када су говорили народу: Бог је Отац свију људи! — Није тако. Бог је Творац свију људи. А Бог је Отац само оних људи који верују у Сина Божјега и у синовство. „Који се год одриче Сина, тај ни Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца“ (I Јн. 2, 23). — Сви су људи створења Божја и потенцијално синови Божији. Али истински су синови Божији „они који Га примише и којима се даде власт да се назову синови Божији, који верују у име Његово, који се не родише од крви . . . него од Бога““ (Јов. 1, 12—13). Ова разлика измећу хришћана и нехришћана тј. измећу рођених и створених мора се нарочито истицати у наше време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, снижујући планину у долине, а не дижући долине у висину планине“.

Сходно овом одговору, очигледно је да је и став Њ. Светости Патријарха Павла да смо „сви ми деца Божија“, који се, нажалост, често чује, није одржив са православне тачке гледишта.

Раде Новаковић из Београда пита:

Дошло ми је у октобру месецу текуће године до руку Пастирско писмо српског свештеника из Вупертала у Немачкој, оца Стојана Барјактаревића, које упућује својим верницима, православним Србима, а у којем између осталог стоји: „Као што знамо, ми данас служимо у евангелистичкој цркви коју делимо са домаћинима, и црква нам припада недељом од 11,45 часова до 15,00 часова“.

Како ово није усамљен случај у животу наше Цркве у дијаспори, то Вас молим да ми одговорите да ли је то исправно?

ОДГОВОР: Сви савремени проблеми наше свете Православне Цркве, било у земљи или у дијаспори, одавно су позитивно решени у учењу светих Отаца и канонима светих Сабора. Наша трагедија данас је двојна, и састоји се из непознавања и непоштовања. Непознавања става и учења светих Отаца и непоштовања онога што знамо, јер га се не држимо. Много мудрујемо и умујемо сами уместо да следујемо светим Оцима. Тражимо често изговор и оправдање многим нашим поступцима који су недопустиви за православну свест и савест. То нарочито важи за нашу дијаспору. Уместо да исправним и усправним ставом и верним држањем светог Предања Православне Цркве утичемо позитивно на неправославну околину и помогнемо јој да нађе пут ока Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, а тиме и своме спасењу (што би била једина истинска љубав према неправославнима), ми често идући на компромисе и попуштања, губимо и своје душе, као и душе оних који су нам поверени на старање.

То важи и за конкретан случај у Вуперталу (о коме ми пишеш). Довољно је и летимично погледати у свете каноне Православне Цркве, па видети колико смо далеко застранили таквом својом праксом, и у каквој се погубној опасности налазимо.

„У јеретичку цркву, вели свети Никифор патријарх цариградски, можемо по нужди ући као у јавну зграду и молити се поставивши крст у средину. Међутим, забрањено је улазити у олтар, кадити или кандила палити“ (Зборник канона Рали-Потли, 4 том, стр. 431). Утолико пре није дозвољено на њиховом олтару свршавати страшну Бескрвну жртву евхаристије.

У Великом пак Требнику постоји чин „Отварања и очишћења цркве коју су оскврнавили безбожни незнабошци, или јеретици, или отпадници“, састављен од истог светог Никифора цариградског. Тамо се, у уводној напомени, измећу осталог, каже: „Ако јеретици или отпадници, ма на који начин узму цркву од правоверних, и у њој на светом Престолу изврше своје богомрске службе, онда су оскврнављени и црква и свети Престо у њој. Због тога у таквој цркви, пошто је оскврнављена, није допуштено правовернима ни да се моле, а камоли да Бескрвну жртву приносе“, док се црква поново не очисти и не освети прописаним начином.

Ако је већ тако, и ако су евангелици многоструки јеретици, као што јесу, како би онда, за име Божије, могло бити исправно да православни свештеник (са благословом свога надлежног Епископа) сваке недеље приноси Бескрвну жртву у јеретичком храму и на јеретичном олтару, којег нечестиви јеретици скврнаве свакодневно својим богомрским службама?

Вапимо, браћо, вапимо Господу, да нас праведни гњев Његов не спржи због таквих неподобних поступака наших.

Епископ рашко-призренски

† Артемије