УСПЕХ

Догодило нам се нешто посебно: изненада, баш као што лепе ствари умеју ненајављене у живот да дођу, Србија је минулог понедељка добила потврду да је међународна заједница, односно западноевропски комонвелт, уважава, и да с њом има озбиљне планове. Не брзајмо са закључцима, не значи то да је у западној Европи наговештен некакав домино ефекат повлачења признања Косова, после рецимо изненадног Макроновог великог геста у том правцу, или пак да је обећано да неће бити саплитања око довршења изградње инфраструктуре гасног „Турског тока“. Подстицај Србији није ни налик поменутим могућностима, већ је у питању изненађење с неочекиване стране, од Европске асоцијације организатора прајдова! Ова асоцијација упитних родних идентитета потврдила је наиме своју чврсту веру да је српско друштво еманциповано, дакле кадро да организује тандербал за 200.000 ЛГБТ припадника са свих страна света (статистика бележи примере окупљања и по пола милиона, као што је било ове године у Бечу, или чак 2,5 милиона, колико их се окупило у Мадриду 2007). У случају Београда, ишло је муњевито – кандидатура, агитација, прихватање кандидата. Догодило се то на годишњој конференцији поменуте асоцијације (ЕПОА) на којој је Београд прајд освојио титулу града домаћина и организатора европске манифестације Еуро прајд 2022. године, тријумфујући над кандидатима попут Барселоне, Лисабона, Даблина. Еуро прајд, савремени Вудсток ЛГБТ племена, додељује се иначе градовима као домаћинима догађаја још од 1992. године, али срећа која је стрефила Београд увећана је чињеницом да је српска престоница центар у којем ће се овај догађај први пут организовати изван Европског економског простора (ЕЕА).

Напомена „први пут“ без сумње је важна и знаковита. Не само да потврђује да је српска престоница изузетак од правила већ упућује на извесност да је Србија у фокусу интересовања и озбиљног програмског рада вероватно најмање поменутог ЕПОА, а далеко више (и по последицама значајније) интересовања неких моћнијих, но мање видљивих удружења. Када је реч о згодицима који се Србији обећавају са Запада, подсетимо да су протеклих месеци овдашња надања била усмерена ка другачијем хоризонту, углавном везаном за привредне, спортске, банкарске, културно-уметничке аспекте живота. Поменимо неке од бројних „замало-шанси“: најављивано је да нам долази фабрика „Мерцедес“, фабрике авио-делова, локомотива и бродова, захтевна високотехнолошка производња, потом и светско дворанско такмичење у атлетици, Европско првенство у фудбалу, могуће организовање наредног Мундијала… Уместо јата ових и овде непоменутих рајских птица које су отперјале другима, Србија у овом тренутку има само једног сигурног врапца у руци – Еуро прајд!

Медији су пренели прве сузе радоснице. Горан Милетић, директор за Европу организације „Civil Rights Defenders“, каже да је „поносан и захвалан свим организацијама за људска права са Западног Балкана на подршци, као и Туристичкој организацији Србије, те да очекује да се Београд докаже као добар домаћин“. Колико је прајдовски бинго, премда понегде дочекан раширених руку и захвалног срца, обрадовао Србе? Није тајна да за велики, несразмерно велики број грађана наше земље најављени мегакарневал представља бачену рукавицу и изазов. Егзибиционизам и неодмереност у исказивању воље за моћ део су менталитетског и психолошког профила (бројем скромне) трансродне популације, а комуникацију овдашње већинске популације с том групацијом не олакшава чињеница да су у уобичајеном вокабулару који ЛГБТ-овци користе, речи понос, слобода, права и угроженост неодговарајућом употребом обесмишљене до неразумљивости. Негодовање већине за овдашњи службени дискурс „није тема“, па се у јавном простору сада чују само речи задовољства због „великог међународног успеха земље“. О дубљим узроцима и могућим озбиљним последицама ове „српске победе“ несумњиво ће у нашем друштву тек бити узаврелих сучељавања. У овом броју Печата текстови неколико аутора говоре управо о тим аспектима – узроцима и последицама не само нашег тренутног „успеха“ већ и о ширем друштвеном, политичком и историјском контексту ЛГБТ феномена који је концептуални део глобалног поретка.

„Баш као што на економској страни либерализам тежи да сруши државна политичка ограничења, тако и са сексуалне стране он има за циљ растварање концепта природне границе, растварање идеје о природи која није у потпуности разрешена у друштву и историји. Неолиберални мит о транснационалном се огледа и у сфери сексуалности, у сталном медијском хваљењу трансродне особе, оне која је прешла сваку меру и сваку природну границу, сваки остатак историјске традиције.“ У свом разматрању „сексуалних лакрдија“ наше епохе, наведене тврдње саопштава европски филозоф, Печатов колумниста Дијего Фузаро.

Поменимо и занимљиву подударност – случајност („случајности нема“, звоцају фаталисти) да је управо у дану када је објављена вест о добијању Еуро прајда, у Београду у Музеју савремене уметности отворена велика ретроспективна изложба водеће светске уметнице перформанса Марине Абрамовић. Изложба „Чистач“ у медијима главног тока представљена је као велики међународни добитак наше земље, добитак који ће током неколико месеци трајања поставке у МСУ учинити да Србија буде „уметнички центар света“. Тако је временска подударност два догађаја која наводно снажно афирмишу својеврсни цивилизацијски помак и уопште промену политичке, идеолошке и културне матрице наше земље кандидовала 21. септембар за могући празник – на пример Дан међународних успеха Србије. Овакав предлог за владајући естаблишмент вероватно није споран, и не би био схваћен као ироничан. Извесно је, међутим, да највећи део домаће јавности не мисли тако. Штавише, управо су поменути догађаји подстакли жестоке, премда медијски скрајнуте, осврте и критичка одмеравање токова и актуелног вредносног поретка у српским кровним институцијама, у друштву и култури. Поводом „Чистача“, беспримерног трошења новца за тај пројекат, невиђене пропаганде и мистификација које овај догађај прате, критички проговарају национални ауторитети. Говорећи о визуелним и „параестетским несувислицама“, уз подсећање да „духовно родно место ове наопаке теорије и праксе није западноевропски уметнички простор“, филозоф, универзитетски професор Сретен Петровић иронично каже да је познаваоце уметности зачудило што се Марина Абрамовић, као „визуелна уметница“, није обратила Народном позоришту за своју „визуелну“ изведбу. Овај културолог напомиње и да је „код нас већ дуже време на делу завера ћутања пред овим мноштвом новотарија које самозвани ’уметници’, користећи пречице, убрзано производе“.

Као да је прихватио да у актуелним приликама проговори у име већинске Србије, и Дијего Фузаро поручује: „Несрећна је и банална, а предвидљива оптужба за хомофобију од стране свештеника политичке коректности и цензора наводних или стварних дискриминација које нису везане за капиталистички класизам.“

Фузаровом просуђивању додајемо и недоумицу: како разумети чињеницу да се иза оба поменута догађаја, која се у одговарајућем идејном дискурсу оцењују као национални успеси (у мњењу већине грађана неприхватљиви!), уочавају воља, наум и програмска агенда једне личности – премијера Србије? „У Београд ме вратила Ана Брнабић“, казала је новинарима уочи отварања изложбе Марина Абрамовић. Из Европске асоцијације организатора прајдова нису морали нешто слично да понове, није било сумње о идентитету за њихову одлуку најзаслужнијег појединца из Србије.

Извор:
ПЕЧАТ