Ибарска

Ако је тзв. Нишки пут кроз поморавску проходницу сматран за интернационално-транзитни правац и део југословенског коридора „Братства и јединства“, онда је Ибарска важила за његов антипод – националну, српску саобраћајну жилу куцавицу. Увек је била симбол српског страдања, непослушности и слободе, али и трпељивости, динамичности и хедонизма

На отварању ауто-пута од Обреновца до Љига као дела трасе Сурчин–Прељина поручено је да Ибарска магистрала одлази у историју. Не први пут. Слично се чуло и приликом планирања, пројектовања, почетка радова, разних фаза изградње… То је „обичан народ“ требало да схвати као још једно раскидање с мрачном прошлошћу и окретање светлој будућности. Али упркос неупитном значају „Милоша Великог“, да ли ће Ибарска магистрала стварно ускоро зарасти у коров? Неће! Само ће постати нешто растерећенија саобраћајница, аутобусима што и даље повезују бројна насеља са обе њене стране, аутомобилима и камионима који шпартају без плаћања путарине. Уосталом, она је током протеклих деценија фактички постала улица, дуж које су с малим прекидима нанизане куће, продавнице, бензинске пумпе, ауто-сервиси, мотели, кафане, предузећа, стоваришта… Људи су је прихватили такву каква јесте, сродили се с њом, одавно одбацили оно магистрала и посесивно је прозвали једноставно и само – Ибарска.

МАГИСТРАЛА СМРТИ Ибарска магистрала (званично: државни пут првог Б реда 22) почиње на престоничкој периферији, код гробља „Орловача“ (морбидне ли симболике!). Мада, за многе почетна тачка је раскрсница код паркића на Белим Водама, а за оне који су професионални Београђани „из круга двојке“ – већ на Чукарици. Представља унутардржавну геополитичку „кичму“, будући да повезује главни град, Шумадију, западну Србију, долине Западне Мораве и Ибра, да би се после 298 км завршила у Рашкој области, на Меховом кршу (општина Тутин), где се додирују Србија и Црна Гора. Парадоксално, зове се Ибарска, а да би се од Београда стигло до обала Ибра код Краљева има читавих 170 км и два и по до три сата ризичне вожње. Позната је као „магистрала смрти“ због бројних жртава услед великог промета (на неким деоницама и 18.000 возила дневно), а лошег квалитета коловоза, кривина, колотрага, рупа и закрпа, нанетог блата са околних њива, поледице, магле, пребрзе вожње, возачког неискуства, „маказа“, алкохола… О том смртоносном „данку“ опомињуће сведоче бројни споменици крајпуташи. Стога се она може схватити и као парадигма вишедеценијске запуштености, маргинализације и заостајања Србије у титоистичкој Југославији, где се Словенија и Хрватска никако нису слагале да тим правцем Београд ауто-путем „изађе на море“ и чвршће се интегришу Србија и Црна Гора, већ је увек даван приоритет везама Загреба и Љубљане с Јадраном „због туристичке жетве“.

МИГРАЦИОНА СТРУЈА Стално, и све више, Ибарском струје дневни мигранти – ученици, студенти, запослени и они који траже посао – проводећи сате у „клацкању“ од Лазаревца, Црљена, Степојевца, Мељака и осталих „прибрежних“ насеља до Београда и назад. Не заслужују ли они због тих патњи бенефициран стаж, превремену пензију, субвенције за куповину гардеробе и ваучере за бањски опоравак? Њоме су многи дошли издалека и трајно се настанили у главном граду, дубоко интимно и данас сматрајући да се њено стварно исходиште налази тек на крају успона Балканском, код Хотела „Москва“. Прво често, а онда све ређе, они би се петком после подне аутобусима, возовима и тешко стеченим „фићама“, „кечевима“ и „југићима“ упућивали Ибарском назад, да с килограмом шећера у коцкама, 200 грама кафе, лековима и другим потрепштинама за остареле родитеље посете родни крај и препусте се носталгији. Враћали би се недељом увече у дугачкој колони, закрчујући Чукарицу и пуних гепека кромпира, паприке, пасуља, зимнице… А када наступи сезона крсних слава, и са готовим печеницама на ражњу, упакованим и чврсто увезаним на аутомобилским крововима. Тако се некако подносио скуп београдски живот.

НАЦИОНАЛНА МАГИСТРАЛА Ако је тзв. Нишки пут кроз поморавску проходницу сматран за интернационално-транзитни правац и део југословенског коридора „Братства и јединства“, онда је Ибарска важила за његов антипод – националну, српску саобраћајну жилу куцавицу. Увек је била симбол српског страдања, непослушности и слободе, али и трпељивости, динамичности и хедонизма. Она је оличење неспутане народне демократије, готово анархије, јер се без ограничења може напустити и њој приступити готово на сваком месту, за разлику од ауто-пута, који је затворен жичаном оградом и контакт са окружењем има само на ретким, петљама тачно одређеним,местима у близини градова. На само неколико метара од њеног испуцалог асфалта постоји безброј гостопримљивих свратишта где се и даље пије јака, разбуђујућа кафа и једу добар бурек, роштиљ, свадбарски купус и печење, нарочито тамо где паркирају камионџије. Некада су се у надалеко познатим, готово култним „објектима“ блештеће рекламираних домаћих и егзотичних назива окупљали поклоници праве, али и псеудо народне музике и лумповања, а тога има и сада и биће у будућности. У „оно време“ ту се тајно, у инат и на сопствену одговорност славила Српска Нова година и као ретко где се могло чути „Ој, војводо Синђелићу“, „Морем плови једна мала барка“ и „Српска се труба с Косова чује“.

ПОЛИТИЧКА ПАРАДИГМА Наглашена политичка „специфична тежина“ увек је пратила Ибарску. Ту је 1964. погинуо Крцун и нико никада није могао да убеди Србе у званичну верзију о саобраћајној несрећи. Надвладала су мишљења да је превентивно уклоњен као перспективан, а својеглав „српски кадар“, који је могао да пружи отпор даљој реализацији идеје „Слаба Србија – јака Југославија“. Иако је умео сам за себе да (покајнички) тврди како су му „руке крваве не до лаката него до рамена“, његово посмртно глорификовање међу Србима прерасло је у мит. И данас многи возачи, пролазећи поред шопићких храстова, у знак поштовања свирну кратко три пута, српски. Недалеко од Ибарске, у Дражевцу код Степојевца, родио се још један „српски комунистички националиста“ (!?) – Лека. Плашећи се снажне српске личности у врху, „друг Стари“ се и њега политички ослободио убрзо после Крцуна (1966). Персоналне препреке на путу ка уставним амандманима и злогласном југословенском Уставу из 1974. тако су биле уклоњене, а судбина „обуздане“ Србије запечаћена. Масовно окупљање приликом његове сахране представљало је прву отворену манифестацију отпора антисрпском континуитету под паролом „и после Тита – Тито“. Ни у савременим политичким надметањима Ибарска није престала да игра значајну улогу. Код Петке близу Лазаревца, у саобраћајном удесу 1999. познатом као „атентат на Вука“, тај опозициони лидер случајем није страдао, али јесу четири његова блиска сарадника. Као организатори, оптужени су челници „Милошевићевих служби“, што је знатно окрњило углед тадашњег председника и уклопило се у припрему окончања његове власти. Оно ће уследити годину дана касније, у тзв. Петооктобарској револуцији, за коју многи сматрају да не би успела да на путу ка Београду Чачани с Вељом на челу нису пробили блокаду на Ибарској.

Извор:
ПЕЧАТ