Велика Албанија- идеја или реалност ?

Још од 1878.године и стварања Призренске лиге, нејасно је да ли је ова организација заправо претеча пројекта Велике Албаније или један облик манипулације албанским народом у вођењу балканске политике. Јер, ова је организација углавном била инструмент Османлијске политике и политике европских сила на Балкану крајем 19.века.

Неки историчари сматрају Призренску лигу изразом општеалбанског националног покрета након завршетка рата између Русије, Србије и Црне Горе против Османског царства 1878. године.

Са друге стране, Призренска лига је била у суштини заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка. Сматра се да је агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно оптеретио и обележио односе између Срба и Албанаца. У смислу остваривања интереса Османског царства, циљ лиге је тада било спречавање да области Османског царства у којима је било настањено бошњачко и албанско становништво, припадну Србији или Црној Гори.

Чини се да су околности и данас, након више од века, сличне, ако не и исте. Пројекат Велике Албаније и продужена рука Турске на Балкану су и даље актуелне теме. Посебно преломљена кроз призму могућег потписивања бриселског договора, цела тематика бива још значајнија.

О могућем развоју догађаја на Балкану, овим поводом смо разговарали са господином Дарком Танасковићем, српским исламологом и бившим амбасадором СРЈ у Турској, Азербејџану и Ватикану.

Какву ће мапу Балкана затећи долазеће генерације? Колико је реално остварење вишедеценијског пројекта Велике Албаније?

Веома је незахвално прогнозирати какву ће мапу Балкана доживети будуће генерације, ако то сагледавамо у временским одсецима од више десетина година. Мислим да процес прекомпоновања политичке карте Балкана нису завршени, иако је свакако догађајима из 90-тих година прошлога века постављена основа за један политички нови Балкан.

Кад је реч о Великој Албанији, ваља знати да она на неки начин фактички већ постоји, без обзира на то што она вероватно задуго, а можда и никада неће бити проглашена као држава свих Албанаца и као таква прихваћена у међународној заједници.

Са обзиром на то да је стицајем различитих околности, био један велики простор око Албаније, при томе пре свега мислим да Косово и Метохију, делове Македоније, па и делове Црне Горе, практично једнонационално албански чист, да су границе у том простору између држава прилично порозне и проблематичне- на одређени начин Велика Албанија већ функционише. Међутим, у политичком смислу, јасно је да су сви наговештаји формализовања таквог стања наишли на отпор и критику, чак и оних који су понајвише допринели да до овакве ситуације дође. Ту мислим на САД и ЕУ.

Није тајна, а и Ви сте говорили да Турска улаже новац у готово све државе Балкана, а посебно јача свој утицај на Косову. Постоји ли шанса да једног дана дође до одређеног сукоба интереса између те потенцијалне Велике Албаније и Турске?

У последње време смо имали прилику да видимо и неке карте „повећане“ Турске, која захвата и делове Бугарске и Грчке. Али, наравно у територијалном смислу не може да сеже до Албаније. Међутим, Турска има неоосманистичку визију своје обнове утицаја на Балкану, што је јасно написано у књизи „Стратегијске дубине“ Ахмета Давутоглу и сматра да своје позиције у Југоисточној Европи може најсигурније и најперспективније ојачати уколико помаже државотворне амбиције двају народа који су већином муслимански, а то су Албанци и Бошњаци. Тако да Турска у последњих 20 година управо у време ове продужене балканске кризе, подржава свим средствима и на све начине управо Албанце и Бошњаке. Не мислим да ће у догледно време албански национални интерес доћи у судар са турским националним интересом. Верујем да ће се ова сарадња, али за Турску на линији неоосманизма, сигурно наставити и током наредне деценије.

Како коментаришете речи господина Вучића да је потенцијално прихватање бриселског споразума најразумнији начин да се спречи стварање Велике Албаније?

Наравно господин Вучић има све разлоге да споразум, који је парафарин у Бриселу, прикаже као најбоље политичко решење у овом тренутку. Верујем да је он у ономе што говори искрен и убеђен да то тако и јесте. Но, када је реч конкретно о овом аспекту његове аргументације, то би свакако требало питати њега.

Претпостављам да он мисли да је било каквим међународно уређеним односом између српске заједнице и албанске већине на Косову и Метохији већа гаранција да се неким неконтролисаним поступцима или насиљем, а као што је то било у току последње деценије у неколико наврата и изведено, српски живаљ дефинитивно не потисне са КиМ. Такође претпостављам да он мисли да се оваквим уговором може спречити да се идеја Велике Албаније учини још реалистичнијом.

За крај, као стручњак који се овим темама бави већ деценијама, како можете да сумирате наш разговор имајући у виду све до сада речено?

Рекао бих да је ово тренутак који је свакако веома значајан. Но, значај не би требало прецењивати и очекивати да се парафирањем и евентуалним потписивањем споразума између Београда и Приштине, коначно завршава читава косовскометохијска прича. Обзиром на изузетно неповољан ток, који је за српску заједницу и српску нацију у целини имало кретање косовског питања током последњих 20-так, па и више година- мислим да овај тренутак није оно најгоре што се могло догодити.

Претпостављам да време у овоме смислу свакако не ради за српску страну. Са друге стране сматрам, да једино уколико се очува физичко присуство једне компактне и веће српске заједнице на северу Косова, онда у будућности, кроз разне видове и политичког и ванполитичког деловања може доћи до тога, да се, понављам, у дужој перспективи, све и не разреши тако негативно за српски национални корпус на простору бивше Југославије. Према мишљењу званичног Београда, овај споразум управо и омогућава да се на КиМ и очува то физичко присуство Срба.

Све ће много зависити и од односа који званични Београд буде имао према Републици Српској. Видимо да на том плану за сад има неких личних пукотина, које никако не би смело да постану озбиљније политичке пукотине.

Јована Вукотић / Глас Русије