Да ли је Оливер умро узалуд?

категорија Мишљења / дана 23/09/2019 у 8:57 часова /

oliver-sahrana-smrt

“Е, мој сине Оливере, камо среће да смо сви ми остали доле
и да нас овако часно са Косова заувек испрате,
а не што овде живимо у овој беди и издаји…”
Јелисавета Милашиновић

Аутор: Драган Милашиновић

УМЕСТО УВОДА

Ове речи које је моја мајка, 78-годишња старица, кроз сузе изговорила док смо заједно гледали кадрове са последњег испраћаја Оливера Ивановића из Косовске Митровице, записао сам и објавио(1) као израз аутентичнe реакције особе из народа на Оливерово убиство, особе која више осећа него што спознаје сву трагику српске косовске политике данас.

А Оливер Ивановић, косметски привредник и политичар, убијен је 16.01.2018. године, испред седишта своје Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ (СДП) у Косовској Митровици. Иако је пуцао с леђа и из пиштоља, убица је у пределу његовог срца испалио шест метака у пречнику од десетак сантиметара, што показује да се ради о врхунском професионалном ликвидатору, какве користе само тајне службе. Све камере које су покривале тај простор у трентку убиства биле су искључене или су гледале у празно.

Наравно, да би једно убиство могло да се назове политички мотивисаним није довољно да убијени буде политичар, или да то буду налогодавци, већ таква квалификација произилази из односа који узроци и последице тог чина имају на политичку стварност.(2) У случају Оливера Ивановића од првог тренутка било је јасно да се ради о вођењу политике насилним средствима, односно атентату и то се потврђивало у свим каснијим дешавањима. У две истраге које, одвојено, наводно воде Приштина и Београд, за ових 20 месеци није било битнијих помака. И сви знамо да их неће ни бити. Једино што смо добили је очекивана политизација у којој политички лешинари срачунато обесмишљавају све, од истраге до свега што је Оливер урадио, а пре свега његову јасну политичку визију и принципијелност.

Ових дана на политичкој сцени Србије и Косова дешавају се догађаји који актуелизују полититичку димензију његовог мученичког страдања. Након оставке Рамуша Харединаја и пада његове владе, чији је коалициони партнер била и Вучић-Вулинова „Српска листа“, приштинска парадржава расписала је ванредне парламентарне изборе, а то ће бити четврти пут у низу да се приштинске пара-институције бирају ванредним гласањем. Оливерови наследници на челу његовог покрета „Србија, демократија, правда“ објавили су да ће на те изборе изаћи као део режимске „Српске листе“, која је пре само две године Оливеру, као политичком ривалу, цртала мету на челу у најпрљавијој и најбруталнијој политичкој кампањи коју су ови простори икада видели.

У политици је, наравно, све могуће, али свакоме ко је са Оливером причао дуже од пола сата јасно је да се овде ради о потпуном поништавању онога за шта се борио, због чега се годинама жртвовао у шиптарским казаматима и на крају мученички страдао. Налогодовци његовог убиства, ко год они били, нема сумње рачунали су на овакав развој догађаја. Они, за које је ратни злочинац Рамуш Харадинај могао бити пожељан коалициони партнер више немају алтернативу. Да ли то значи да је Оливер Ивановић умро узалуд? Да ли је пут за решење „косовског питања“ по аршинима оних који су нас бомбардовали сада отворен? Да би се могло одговорити на ова питања свакако треба укратко представити политичку визију Оливера Ивановића.

ПОЛИТИЧКИ КОНЦЕПТ ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА И ЊЕГОВА СМРТ

На пут политике није ме одвела амбиција већ сплет тадашњих околности.

Оливер Ивановић – Интервју за портал „ЦЕОПОМ Истина“ – 02.06.2013.(3)

Окончање злочиначког НАТО бомбардовања и долазак снага КФОР-а на Космет Оливер је дочекао као заменик генералног директора „Фероникла“ и пошто смо радили заједно добро знам да није показивао никакву политичку амбицију, па чак ни интересовање за политику веће од уобичајеног с обзиром на време и ситуацију у којој смо се налазили. У политику је, као и већина првог састава Српског националног већа (СНВ), ушао као један од организатора „одбране Моста“ на коме су Срби из Северне Митровице зауставили најезду Шиптара са Косова и Албаније на српске средине Северног Космета. Било је то у тренутку када се појавила потреба да Срби са Севера политички артикулишу своју борбу, како их КФОР не би третирао као националистичку, или чак терористичку групацију, јер је кампања у западним медијима у том смеру била отпочела.

Тај први састав СНВ-а јесте био национално, али не и политички хомоген и када су успели да се наметну као политички фактор и озбиљније уђу у свет политике било је логично да су се међу њима појавиле одређене политичке разлике. У то време Оливер је веровао да Срби на Космету своје интересе могу остварити једино кроз сарадњу са западним фактором, којом би показали да нису природни непријатељи западних интереса и стрпљивим разобличењем стварних циљева косовских Албанаца западној јавности. Сматрао је, да су тадашњи однос Запада према Косову формирале одређене лобистичке групе и да ће се њихов утицај временом смањивати, а да ће Запад постати свестан да без српског фактора на локалу, али и Београда, нема стварног решења косовског питања. И, што је посебно важно, веровао је да ће Запад временом то прагматично прихватити јер жели стабилно решење, без обзира на силу коју поседује на терену. То га је, тада, удаљило од СНВ-а и донекле приближило Бриселу, који је у њему видео могућег политичара за манипулацију. Но, преварили су се и он и Брисел. Нити је Запад стварно желео стабилно решење, нити је он био човек којим се може манипулисати новцем или каријером. Као државни секретар у Министарству за КиМ у Тадићево време направио је отклон од тадашње политике српских власти према Космету и очекивања које је Запад имао у том периоду. Оно што није хтео он учинио је Борко Стефановић, који се тада појавио из ничега и отишао у нигде. Да се тихи разлаз између њега и Брисела неповратно догодио видело се када га је преузимање власти од стране напредњака одстранило из државне политике према Космету.

А да су Оливер и Брисел постали свесни дубине својих заблуда једно према другом постало је јасно када је он, практично без иједног материјалног доказа осим изјаве некредибилног сведока, ухапшен и оптужен за ратни злочин. Био сам у том процесу сведок одбране и на лицу места се уверио колико су некомпетентне биле и судије и тужиоци. Био је то чист политички процес у коме је „Империја“ кажњавала „непослушника“.

Но „Империја“ се, поново, у њему преварила. Из њених шиптарских казамата није изашао сломљен већ ојачан и политички другачије профилисан. И даље је веровао да без Брисела (као западног пуномоћника) не може бити решења, али у њему је срушена илузија да Запад жели стабилно или праведно решење. Дефинитивна спознаја о томе да они желе хитно и интересно, а не праведно или стабилно, решење код њега је формирала познати став, изречен непосредно пред смрт, да је „Кипарски модел“ у садашњем тренутку за Космет много прихватљивије решење од трчања у некакве насилне „историјске компромисе“.

„То је једини модел који нас не тера да признамо независност Косова“(4), подвукао је тада Оливер, што је веома разбеснело евро-атлантске лобисте у Србији, али и самог српског председника, који је нашао за сходно да се лично обрачуна са овим мишљењем, сада већ „чувеним“ речима: „Нек додају и Светог Петра модел… Пустите ме тих модела… уосталом, да ли смо ми ту Грци или Турци? “(5)

Дакле, треба разумети да је Оливер као политичар у настајању и сазревању мењао своје ставове на бази сазнања и искустава које је имао на терену. Дефинитивно, Оливер који је ушао у политику није био онај исти који је из ње изашао у дрвеном сандуку. Но, те промене биле су везане искључиво за начин и облике политичке борбе. Оно што је у његовој политичкој визији било неупитно јесте да је Космет део Србије и да Резолуција 1244 даје оквир да се легитимно и успешно може водити политичка борба у том смислу, те да с тога никакви „компромиси“ који доводе у питање државни суверенитет Србије над њеном јужном покрајином нису прихватљиви. Вођен тим принципијелним ставом, пред ванредне косовске изборе 2017. године, јасно је поручио Александру Вучићу: „човек који је биран са два милиона гласова има право да води државу како он мисли да треба, али нашу подршку неће имати уколико то буде у сукобу са нашим интересима“(6). Након ове изјаве на њега се обрушила читава камарила вођиних следбеника, од Харединајевих подрепаша из тзв. „Српске листе“, преко свих наших Ђурића, Вулина, Дрецуна и осталих, све до тешке режимске артиљерије која је грувала са „Пинка“, „Инсајдера“, „Курира“…

Пар месеци касније сви су му дошли на сахрану, са тужним смајлијима на фацама.

Но, да се вратимо основној идеји текста. Они који су пратили кратку политичку каријеру овог човека знају да је његова основна особина и највећи политички квалитет била умереност. Никада велике речи, али никада ни празне речи. Реалне могућности у првом плану. Поштовање институција.Коректан однос према политичким противницима. Зашто би такав политичар било коме сметао и то чак толико да су му Вучићеви сатрапи цртали мете по челу, Брисел иницирао његово неправедно хапшење и фарсично суђење, а неки Срби на Северу Космета, да се не лажемо, у њему гледали некаквог издајника?! Зашто је он у датом тренутку постао толико опасан да је морао бити убијен?

Да ли зато што је у незгодном тренутку изашао са концептом решавања косметског питања који није заговарао брзо решење по сваку цену? Он, истина, није први који је тај концепт споменуо, али је први који је нагласио да нас он не тера да признамо независност Косова. На тај начин он је понудио алтернативу свима који покушавају да нас по сваку цену увере како статус Космета треба решавати што хитније. А у том смеру, свим средствима, гурају нас: београдски режим са тзв. „Српском листом“ као својом испоставом на терену, бриселска администрација, америчка интересна политика и шиптарска парадржава. Иако то увек не изгледа тако имају концепт, користе сва средства масовне манипулације и делују синергично.

Томе се супростављају српски народ и Српска црква, али тај отпор полако слаби јер се притисци на СПЦ повећавају на свим нивоима, а српски народ се након прихватања западног миграционог модела „сеобе народа“ од стране Вучића, масовно исељава из Србије, док се она у потаји све више насељава мигрантима. Отуда је појава „Кипарског модела“, која је уклопљива и у Резолуцију 1244., за поборнике хитног решавања статуса могла деловати крајње опасно, јер би у перспективи њена снага расла. Политички катастрофална Вучићева изјава да не зна ко би у нашем случају били Грци а ко Турци јасно показује да му недостаје правих аргумената да оспори „Кипарски модел“ за Косово, јер да их има не би лупетао такве глупости са циљем да збуни просечног гледаоца Пинка или читаоца Информера.

Оливерова политичка снага огледала се и у чињеници да је био једини савремени косовски политичар који се након државног мандата у Београду, вратио у своју средину и наставио да се бави политиком. При томе знао је шта и како хоће. Његова Грађанска иницијатива „Србија, демократија, правда“, без обзира што није бројала велики број чланова, била је, поред режимске „Српске листе“, једина организована српска политичка снага у Покрајини, која је имала одређену инфраструктуру, организацију и могућност деловања у свим српским срединама на северном Космету, па и јужно од Ибра. Није се то допадоло никоме од горе наведена четри поборника хитног решавања статуса.

Дакле, политичка визија Оливера Ивановића није прихватала потребу хитног решавања статуса покрајине у коме би Срби добили „нешто“, а Шиптари независност. Ни по коју цену! А имала је памети да понуди алтернативна решења и изграђену структуру да се томе политички супротставља, дуго и упорно, без обзира на снагу оних који су гурали такву идеју. Један такав концепт, који долази са свете косовске земље, у перспективи је могао дати јаснији смисао отпору СПЦ и српског народа наметању решења по моделу „нешто“ за независност. Требало га је ишчупати из корена. И ишчупали су га.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА ИЛИ ВРЕМЕ ДАНАШЊЕ

Свако време има своје витезове. Сваки дан може бити Видовдан! Не кажем ово зато што смо Оливер и ја били пријатељи, већ што је још једна српска крв натопила свету косовску земљу. И што је морамо памтити. Заувек. Јер, та крв пала је због издаје која предстоји...

Драган Милашиновић – „Убиство Оливера Ивановића – политичка Анализа“(7)

Почео сам овај део текста цитатом из једног од својих чланака о Оливеру Ивановићу, објављеном пре више од годину и по дана, како би показао да одлука садашњег руководства ГИ СДП – Оливер Ивановић, да на предстојеће косовске изборе иде као део „Српске листе“ није изненађење, да сам је предвидео.

Госпођа Ксенија Божовић која је ову одлуку донела у њеном образложењу понудила је јадну фразеологију: „Србима на Косову и Метохији у овим тренуцима преко је потребно јединство и подршка државе Србије ради опстанка и очувања државних и националних интереса”(8). Као да то није важило пре две године, као да то није важило пре 20, или пре 200 година. У ком то историјском тренутку Србима на Космету није требало јединство и подршка државе Србије?! Али, погледајмо шта је Оливер о истој теми рекао пре две године:

… у Београду као да не схватају да Срби на Косову, без обзира на унутрашње разлике, нису и никада не могу да буду опозиција власти у Србији. Ако наставе да нас третирају као до сада, може да се деси да исцуримо, па ћемо сви бити у Србији, а Србија ће имати много озбиљнији проблем са Косовом. Крајње је време да престанемо да се играмо са озбиљним стварима...(Време бр.1395 од 28.09.2017)

Исто то само „мало“ другачије. Верујем да схватате разлику. Разлику између визије и политичке проституције, принципијелности и „прагматичности“ иза које стоји лични интерес. Јер, нема сумње да ова наводна и изненадна „брига“ за српско јединство госпође Божовић има само један циљ – потирање и обесмишљавање Оливерове јасне политичке визије, посебно става да са решавањем статуса Косова не треба журити. Неко, много паметнији од госпође Божовић, јако добро зна да идеје једног политичара могу временом постати опасније након његове смрти него што су биле за живота, па их утапа у пројектовани ток док су у зачетку. Пристајући да у томе учествује госпођа Божовић преузела је на себе ужасно прљав политички посао и то политичко хијенство обележиће њену даљу политичку и људску каријеру како год се она даље буде одвијала.

Истина, њена одлука изазвала је реакцију код тела чланова и одборника ГИ СДП. Одборници Игор Рајичевић и Душан Милуновић издали су саопштење у коме наводе: „Изјављујемо да ни нас двојица одборника, као и нико други из ГИ СДП није био упознат са преласком Ксеније Божовић у редове Српске листе”(9), а политички најпознатији члан ГИ СДП, господин Марко Јакшић тим поводом на друштвеним мрежама написао је следеће: „Мене би било срамота. И од људи, и од Оливера кога нема. Но добро. Свако према свом избору”(10).

Наравно, ово свакако неће омести госпођу Божовић и њене сараднике у намери, односно задатку, да Оливерову политичку иницијативу преведу у редове оних који су га беспризорно нападали и према њему се односили као према највећем непријатељу, а са Рамушом Харединајем били у коалицији и ишли на прославу годишњице његове странке. Но, дубоко сам уверен да то бешчашће неће угасити јасну Оливерову визију коју нам је предочио непосредно пре него је убијен. Она би се могла исказати кроз три основна постулата:

Косово је Србија, а Резолуција 1244. једини правни оквир за решавање статуса!
Нема разлога за журбу Србије у решавању косметског питања!
Формула „нешто“ (не зна се ни шта) за признавање независности је издаја!

А хоће ли та визија надживети издају највише зависи од нас – СРПСКОГ НАРОДА У ВРЕМЕНУ ДАНАШЊЕМ…!

_____________________________________

Одреднице: