Камен и асфалт

У сенци „преслагања“ камених коцки на Тргу републике, пролази брутално асфалтирање Калемегдана

Још се није стишала бура критика поводом недавно завршеног Трга републике у Београду. Запањујуће, уместо употребе домаћег камена, за израду националног трга престонице увезен је словеначки тоналит, неодговарајуће сиве боје. Али, у жижу јавности је доспео нови проблем. Камене коцке којима су поплочане колске саобраћајне површине трга, већ су почеле да пропадају. Због тога је градски менаџер наложио хитну замену и преслагање лоше постављене калдрме, уз напомену да ће „извођача педесет пута враћати док не уради посао како треба.“ Али, да ли су овај и други „послови“ поплочавања Београда урађени „како треба“?

Приликом прошлогодишњих радова на Тргу републике, испод асфалта су пронађене дрвене коцке из друге половине 19. века, којима је трг био поплочан. Ова калдрма, постављена од трга све до Теразија, начињена је од дрвета да би се смањила бука приликом преласка возила, а опстала је све до 1947, након чега је асфалтирана. Откривене дрвене коцке пописали су стручњаци из Завода за заштиту споменика у намери делимичног враћања аутентичног пода трга, али по том питању ништа није урађено. Тада су пронађени и остаци Виртембершке капије у саставу Касарне Карла Александра Виртембершког, најимпозантније грађевине хабзбуршке Краљевине Србије и најисточнијег примерка барока на тлу Европе. Капија је конзервирана и преливена асфалтом.

Камена коцка је играла значајну улогу у београдској историји. Трећег септембра 1939, два дана након Хитлерове инвазије на Пољску и почетка рата, око Калемегдана је вожена аутомобилска трка Београдски Гран при. Тркалиште је поплочано каменом коцком, која због кашњења у радовима није заливена асфалтом. По овој калдрми, тркачи су своје болиде возили невероватних 200 км на сат, а тада је повређен Херман Ланг када га је у главу погодила коцка избијена из незаливене писте. Победу је однео Тацио Нуволари испред Фон Браухича и Милера.

У сенци „преслагања“ камених коцки на Тргу републике, пролази брутално асфалтирање Калемегдана. Сведоци смо заливања асфалтом великих површина пешачких стаза нашег најзначајнијег културно-историјског комплекса. Судећи по финално урађеним спојевима ивичњака и кишних сливника са асфалтом, ова лепљива црна материја непријатног мириса је постала завршни слој пешачких стаза на Калемегдану. И док је асфалт избачен са коловоза код Трга републике којим саобраћају аутобуси градског превоза, пешачке површине јединственог заштићеног споменика културе данас се уништавају асфалтирањем. Београд је још једном пао на испиту о чувању националне културне историје. У развијеним земљама одавно је јасно да асфалт и споменици културе не иду заједно. Зато је тамо употреба асфалта на споменицима – забрањена.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ