Глорификација настраности

Аутор: Милан Ружић

У ери глорификације свих настраности у целом свету, а са обилним рефлексијама и на земљу у којој ми живимо, све оно што је нормално постаје непожељно. Медији и стални притисак „странаца“ су толико легли на наше стопало не дозвољавајући нам да се крећемо да нам се зглоб ишчашио. Ми се тако кљакави не можемо вући по свету, јер у доба када се жели савршеност, глупо је бити несавршен.

Ово је разлог зашто се све што долази у ову земљу из света, а на пољу културе и уметности, које мене превасходно интересују, јесте шкарт плаћан доларима док је скандал који је тај шкарт производио био исплатив. Када се шкарт истроши и поцепа од сталне употребе у светским медијима, онда земље попут наше, усудићу се рећи колоније, постају конзументи тог отпада који је велику штету организму уметности правио док је био у року, а камоли сад кад му је рок истекао.

У духу свеопштег увоза онога што је некада било популарно, а што је према мом скромном мишљењу, са којим се нико не мора сложити, само изговор за уметност, у Србију је залутала и ње се сетила Марина Абрамовић. Наводно велика српска уметница позната, између осталог, по самоповређивању које је у мери у којој га она врши некада било довољно да се стекне доживотна соба на некој клиници за лечење ментално оболелих.

Многи ће помешати овај текст са лошом намером или са оним да ја имам нешто против „наше уметнице“, али ја са њом немам апсолутно никакав проблем. Мој проблем је везан за оно што је наметнуло ново доба из ког се не може назад, али овако ни напред. Проблем лежи у томе што су све ове звезде, кад су у Србији, најчешће су већ падалице, само лице које ће људима продати оно што их је неко уверио да им је потребно. На њеној ретроспективној изложби наћи ће се сигурно стотине људи, а остали догађаји у Србији, којих супротно уверењима већине има, остају непосећени, јер није у питању нешто што искаче из граница нормалног.

Та култура познатих, од којих за многе нисмо ни сигурни због чега су познати, само је фасада иза које се одигравају познате преваре целокупних система и проналажење рупа у памети које су прерасле у тунеле аутопутева људског безобразлука и изговора.

Када у Србију и Републику Српску дође Захар Прилепин, аутор можда најбољег романа досадашњег тока 21. века „Обитељ“, онда ово прође неопажено или се само поједини сете да га интервјуишу, купе и прочитају књигу, са њим попричају. Тачније, није у питању само Захар или само Марина, већ та матрица по којој права уметност данас може само да издише потиснута перформансима који су најчешће једна велика глупост, а којој привидну уметничку црту, тачније оправдање, даје искључиво појашњавање истих од стране високоплаћених „аналитичара“, „критичара“, „ти-не-разумеш типова“ модерне уметничке сцене.

Ко год оспори ово што се сервира као уметност, он се одмах проглашава необразованим, глупим, неупућеним. Како неко дело може бити уметност ако оно код људи изазива емоцију само кад неки од горенаведених такво дело објасне? Због чега кажу да перформанс ниси схватио ако га не схваташ на начин који ти је наметнут? Зар уметност није дубља, вишестрана и слободнија?

Не мора се баш сва светска прљавштина исплатива неколицини усисати нашим главама. Узмите само пример Ендија Ворхола. Он није остао упамћен као уметник, већ као идеал и бренд. Енди Ворхол је исто што и Лас Вегас – олупина америчког сна, на силу буђеног дефибрилатором, који у својим делима сумира све оно што Америка диктира. Када је тај кошмар пробуђен под маском сна, права уметност узмакла је под налетом поп-арта – правца који по својој дефиницији не представља креацију, већ само „уметнички“ коментар о стварима које намеће масовна култура. Дакле, оно што је служило, кажу, као оружје против масовне културе, постало је управо масовна култура. Због тога данас нећете срести некога ко ће ишта ружно рећи о Ворхоловом делу које је један немерљив допринос декултурализацији и разуметњености савремене културе. Ако њега нападнете, онда имате нешто против „особа другачије сексуалне оријентације“ што је изједначено са највећим злочинима ако посматрамо реакцију медија на такве ствари.

За мене није уметност да гледам како Марина Абрамовић пада у несвест. За мене је уметност оно што, улазећи у све ходнике мојих чула, доводи до количине емоција због које се пада у несвест. Ворхолова банана је за мене изговор, а не дело. Сви се труде да објасне причу иза банане, коју знам, али ако неко жели да прича приче, нека буде глумац, музичар или писац.

Правој уметности не треба објашњење. Она се осети. Неко више, неко мање, али се осети.

Не ценећи ово што се назива уметношћу двоје наведених заштитних лица онога за шта нас убеђују да је уметност, а не реклама, сигурно ћу бити проглашен незналицом и свим што уз ово иде.

Још једна ствар која иритира, а класичан је наратив колонизоване земље, јесте и она прича да Марина Абрамовић сигурно јесте једна од оних због којих нас они који су нас бомбардовали тапшу по рамену и кажу: „И ви сте свет.“ Ми смо били свет пре вас и Абрамовићеву немојте стављати у исти кош са Андрићем, Пупином и Миланковићем чија сте имена понижавали батинајући их у рекламним спотовима. Они су били светли примери пре ових светлећих реклама које сте ви први назвали уметницима па их увалили остатку света. Гледао сам и онај перформанс Марине Абрамовић са магарцем, назван „Исповест“. Мене би утешило када бисте ми рекли да је онај магарац Србин.

Стрпали сте геј параду, Марину Абрамовић и још којешта у неколико дана како бисте ову земљу до краја „приволели уметности и слободама“, а не говорите да је у питању потпуно разваљивање уметности и породичних вредности, ствари проистеклих из религије.

Србијо, ако те Марина Абрамовић „Чистачем“ чисти, шта те онда прља?

Извор:
ИСКРА