УСТАВНИ СУД – СРБИЈА ЧЕКА…

За сада је неизвесно да ли то има неке везе са парафирањем Бриселског споразума о основним принципима нормализације односа између Београда и Приштине, тек, три дана пред тај догађај на снагу је ступио нови Закон о закључивању и извршавању међународних уговора (Сл.гласник РС бр. 32/2013).

За разлику од претходног Закона, нови Закон о закључивању и извршавању међународних уговора одредбом члана 8 предвиђа могућност привремене примене међународних уговора. Према наведеној законској одредби Влада, изузетно, по добијању сагласности надлежног одбора Народне скупштине, може овластити делегацију Републике Србије да прихвати да се међународни уговор који се потврђује у целини, или поједине његове одредбе, могу привремено примењивати до његовог ступања на снагу, с тим што поступак потврђивања таквог међународног уговора мора бити покренут у року од 30 дана од датума његовог потписивања. Надаље, Закон предвиђа да по завршеним преговорима делегација Републике Србије подноси извештај Влади о току преговора и усаглашени (парафирани) текст међународног уговора, па ако Влада оцени да је усаглашени текст међународног уговора у складу са утврђеном основом, онда одређује лице које ће га потписати. Пуномоћје за потписивање међународног уговора издаје министар надлежан за спољне послове. Међународни уговор ступа на снагу у складу са одредбама самог уговора и општеприхваћеним правилима међународног права.

И претходно важећи Закон о закључивању и извршавању међународних обавеза (Сл. лист СФРЈ 55/78) је такође, у првој варијанти, садржавао одредбу о привременој примени међународних уговора (чл. 13 Закона), али је Уставни суд Југославије својевремено Одлуком бр. У.бр. 13/85 од 12.10.1988. године утврдио да та одредба није у складу са тада важећим Уставом, па је накнадном Одлуком Уставног суда Југославије спорна одредба престала да важи почев од 10. јула 1989. године (Сл. лист СФРЈ бр. 47/89 од 04.08.1989. године.

Дакле, да би, у складу са новим Законом, дошло од привремене примене међународни уговора, морају бити испуњени следећи услови:

– да постоји сагласност надлежног одбора Народне скупштине;

– да постоји одговарајуће овлашећење Владе дато делегацији за преговоре;

– да се ради о међународном уговору за који је неопходно да буде потврђен у целини или поједине његове одредбе ( чл.14 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора);

– да се поступак потврђивања покрене у року од 30 дана рачунајући од дана потписивања уговора.

Нови Закон је, дакле, прописао у ком року се има покренути поступак за потврђивање међународног уговора, рачунајући утврђени рок од момента потписивања, али није предвидео у ком року се парафирани међународни уговор који је и Влада прихватила, има и потписати, па је неизвесно колико дуго може трајати привремена примена међународног уговора, поготову што је сам моменат ступања на снагу међународног уговора остављен на вољу уговорних страна. По важећим одредбама новог Закона о закључивању и извршавању међународних уговора, дакле, привремена примена би могла трајати неограничено дуго, све док се министар спољних послова, по свом слободном нахођењу, не одлучи када ће издати пуномоћ за коначан потпис парафираног међународног уговора.

Важећи Устав Републике Србије у Осмом делу назван «Уставност и законитост» предвиђа да је правни поредак РС јединствен, да је Устав највиши правни акт, да свизакони и други општи акти донети у РС морају бити сагласни са Уставом, да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународнох права део правног поретка РС (што би значило да међународни уговори који нису потврђени нису део тог поретка), с тим што потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом. Са друге стране, закони и други општи акти донети у РС не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права. Поред тога, Устав предвиђа да се закони и сви други општи акти имају објавити у службеном гласилу пре ступања на снагу, те да ти акти, по правилу, ступају на снагу најраније 8 дана од дана објављивања.

Обзиром на напред наведено, одредба чл. 8 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора ствара потпуно реалном ситуацију да се привремено примењује и потпуно спроведе међународни уговор који је само парафиран, а који није део нашег правног поретка тј. који не само да није потврђен, већ није ни потписан! Шта више, према Уставу сви закони и општи акти не би смели бити у супротности са таквим међународним уговором, те би му се, у том смислу, морали и прилагођавати!

Са друге стране, поставља се питање, шта ако је међународни уговор који се привремено примењује, поред тога што још увек није постао ни део правног поретка РС још и супротан важећем Уставу?!

Привременом применом тј. спровођењем међународног уговора који није потврђен, а који је при том супротан важећем Уставу, створило би се стање у држави потпуно супротно уставноправном поретку Републике Србије!

Који државни орган је превасходно позван да спречи настајање оваквог правног хаоса у нашој земљи?

Јасно је да је то Уставни суд Републике Србије.

Уставни суд је дужан да, уколико сматра да неки општи акт, или поједине одредбе тог акта, нису у сагласности са Уставом, по службеној дужности покрене поступак за оцену уставности тог општег акта или одредбе. (чл. 50 ст.2 Закона о уставном суду).

О томе да ли је одредба чл. 8 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора, која омогућава имплементацију (примену) међународног уговора који, нити је потписан, нити је потврђен, а самим тим није ни постао део правног поретка Републике Србије, у складу са важећим Уставом или не, под хитно би требало да се изјасни Уставни суд. Он је то дужан да учини самостално, без било чијег предлога или иницијативе, јер се ради о одредби која би могла да изазове уставну кризу несагледивих размера. Исто тако Уставни суд би био дужан да по службеној дужности, поступајући по одредби чл. 56 ст.1 Закона о уставном суду, до доношења коначне одлуке о оцени уставности, обустави извршење сваког појединачног акта и радње које се врше на основу општег акта чија уставност се оцењује, ако налази да би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве последице.

Као што је већ познато, Бриселски споразум је парафиран од стране Председника Владе Ивице Дачић, са једне стране, и од стране Хашима Тачија, са друге стране. Остало је нејасно у ком својству је Хашим Тачи потписао споразум јер се из истог то ни не може закључити. Чини се да свако има своје тумачење. Званична верзија парафираног Споразума није доступна широј јавности тј. Споразум није истакнут на званичној интернет страници Владе Републике Србије. На сајту Министарства спољних послова је дато обавештење да је Влада 22.04.2013. године прихватила «Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа, постигнут у дијалогу о Косову и Метохији у Бриселу». При том је јавност такође обавештена да је «Влада наложила министарствима, посебним организацијама и службама владе да предузму потребне мере и активности ради имплементирања споразума, као и да наставе примену већ постигнутих договора и споразума са представницима привремених институција на Косову и Метохији» (http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/pres-servis/saopstenja/11034-2013-04-22-08-40-38.

Права природа закљученог Бриселског споразума је за сада мутна и нејасна.

Да ли актуелни режим држи да се ради о међународном уговору који се планира привремено примењивати и спровести на основу одредбе чл. 8 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора?! Надајмо се да се таква црна слутња никада неће обистинити јер ако би се, не дај Боже, стало на то становиште, то би значило да би владајући режим отворено и безпоговорно признао косовску државност. Наиме, према одредби чл. 2 Закона, међународне уговоре Република Србија може у писаном облику да закључи само са једном или више држава или са једном или више међународних организација. Стајање на становиште да се ради о међународном уговору је опасно и са аспекта Бечке конвенције о уговорном праву коју је наша земља ратификовала још 1972 године, а које предвиђа да се та Конвенција примењује на уговоре закључене између држава те да, када је у питању унутрашње право и поштовање уговора, има се применити основно правило да се једна чланица не може позвати на одредбе свог унутрашњег права да би оправдала неизвршавање међународног уговора (чл. 27 Бечке конвенције).

Ако би се стало на становиште да се ради о споразуму (уговору) између субјеката унутрашњег (националног) права Репулике Србије, поставља се питање на основу чега се тај Споразум намерава имплементирати јер се не ради о општем акту који је објављен у Службеном гласнику Републике Србије, а самим тим не може да ступи на снагу. Сем тога, Споразум је очигледно несагласан са важећим Уставом и законима Републике Србије и потпуно одудара од нашег уставноправног поретка. И не само то, Споразум је апсолутно ништав јер је супротан принудним прописима и јавном поретку. У том смислу право да тражи утврђење ништавости има и републички јавни тужилац као и републичко јавно правобранилаштво.

Тренутно Бриселски споразум виси у ваздуху као чардак ни на небу ни на земљи.

Једино што је познато је то да актуелни режим показује одлучну намеру да Споразум спроведе. Тако је Први потпредседник владе Александар Вучић дана 04.05.2013. изјавио да влада има «све механизме овог света» да спроведе имплементацију бриселског споразума, али да је жеља ипак да се разговара и са «нашим народом». На које механизме «овога света» је вицепремијер мислио, те да ли се ради о правним или неким другим механизмима, остаје да се види.

У сваком случају не назире се механизам примене Бриселског споразума који би био у складу са важећим Уставом и законима Републике Србије.

Уставни суд би морао да реагује муњевитом брзином и да спречи свако евентуално даље кршење Устава у виду доношења било каквих појединачних аката и радњи у циљу спровођења Бриселског споразума. Закон о уставном суду је дао све полуге и процесне механизме за брзу и ефикасну реакцију Уставног суда у циљу заштите уставноправног поретка земље. Историјска је одговорност тог суда да те процесне механизме и искористи и правовремено предузме све потребне мере у циљу превазилажења уставне кризе у којој смо се нашли. Уставни суд је дужан да стражари над нашим Уставом и да предупреди примену било које законске одредбе преко које би се један неуставан Споразум спровео, те је у том смислу дужан да одмах предузме све потребне мере ради оцене уставности и одредбе чл. 8 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора и тиме спречи сваку евентуалну злоупотребу и отклони сваки ризик даљњег кршења важећег Устава.

На жалост, Уставни суд је до сада показао непримерену тромост и пасивност када су у питању Уредбе о бриселским споразумима Стефановић-Тахири, те ни до дан данас није донета одлука о оцени уставности тих уредаба, иако је предлог поднет још у октобру прошле године.

Према одредбама важећег Устава, Уставни суд је самосталан и независтан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе. Тако би требало да буде. Одлуке тог суда су коначне, извршне и општеобавезујуће. Свако је дужан да се повинује одлукама Уставног суда.

Потребно је само да Уставни суд те одлуке најзад и донесе.

Србија чека…

Славка КОЈИЋ / ФСК

____________________________________