Еп. славонски Јован Ћулибрк стално умањује број жртава у Јасеновцу

dr srboljub zivanovic

Аутор: Академик С. Живановић

Епископ славонски Јован Ћулибрк, загребачки ђак, кога паћа влада Републике Хрватске, стално се труди да умањи број жртава које су побили Хрвати и муслимани у Јасеновцу и Доњој Градини, стратишту на босанској страни реке Саве.

Он не поседује никакве доказе за своје тврдње, пошто никада није ископавао масовне гробнице жртава хрватског геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, није лично посматрао лешеве из Јасеновца који су годинама пловили Савом и Дунавом итд. Ослања се на радове савремених хрватских „историчара“ који покушавају да умање број жртава и да прогласе концентрациони логор у Јасеновцу за „радни логор“.

Ћулибрк је боравио преко 10 година у Израелу, где је радио свој магистарски рад, за који је просечном студенту потребно 1 до 2 године да га га уради. Он потпуно игнорише радове стручњака из Јад Вашем музеја у Јерусалиму и радове бројних музеја холокауста у Израелу.

Нажалост, он се наметнуо СПЦ и влади Србије као „стручњак“ за холокауст, па је тако постао епископ СПЦ, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, руководилац пројекта логора Старо Сајмиште у Земуну итд. Сада се спрема да у Народној библиотеци Србије у Београду одржи предавање о смањеном броју жртава у Јасеновцу.

Скуп у Народној библиотеци Србије у Београду, 21. октобра ове године, организује Музеј жртава геноцида из Београда чији је директор Вељко Ђурић Мишина, који мора да слуша епископа Ћулибрка који је председник Управног одбора Музеја.

Иначе, Вељко Ђурић Мишина је историчар који никада није ископавао масовне гробнице жртава у Јасеновцу, није гледао лешеве како плове Савом и Дунавом, а као историчар бира и објављује она документа која поткрепљују његове тврдње. Он потпуно игнорише налазе статистичара, официра и обавештајаца из Словеније, Немачке, Италије и Хрватске уколико су у супротности са његовим мишљењем. Познато је да Немачки обавештајци и официри који су писали своје извештаје Хитлеру и својим претпостављенима никада нису лагали.

У једном периоду је проток реке Саве код Београда био толико загушен лешевима да су Немци морали минама да разбијају нагомилане лешеве, а смрад од распаднутих лешева се ширио целим Београдом. Ја се тога добро сећам.

Ђурић Мишина се ослања на неуспелу анкету коју је чак и тадашња комунистичка влада Југославије одбацила као непотпуну и неистиниту. Зато покушава да прикаже да је број жртава у Јасеновцу био далеко мањи.

Све овакве тврдње су сасвим у супротности политици државе Србије која се бори против покушаја Републике Хрватске да умањи мброј жртава у Јасеновцу, да Јасеновац прогласи за „радни логор“ у коме су наводно комунисти убијали Хрвате, да прогласи Србе за фашисте и сл.

Мене чуди да је Народна библиотека Србије у Београду пристала да се у њеним просторијама одржи скуп најављен за 21 октобар. Сваки покушај да се умањи број жртава побијених у Јасеновцу и у Доњој Градини мора бити безуспешан.

Лешеви жртава које су Хрвати и муслимани побили у Јасеновцу и у стратишту у Доњој Градини, на боснаској страни реке Саве ношени су водама Саве и Дунава током више година. Ја сам лично посматрао те лешеве.

У једном периоду је проток реке Саве код Београда био толико загушен лешевима да су Немци морали минама да разбијају нагомилане лешеве, а смрад од распаднутих лешева се ширио целим Београдом. Ја се тога добро сећам.

Такође се сећам да је Црвени Крст Србије делио сапун направљен од скуваних лешева, јер су Хрвати кували лешеве Срба да би правили сапун. Казани за кување лешева Срба и сада се могу видети у Доњој Градини. Када су жене сазнале да је тај сапун направљен од људске масти, нико више није хтео да узима тај сапун.

Ја сам лично ископавао масовне гробнице у Јасеновцу и у Доњој Градини још 1964. године. Мене је за рад у Јасеновцу и у Доној Градини припремао професор судске медицине Свеучилишта у Загребу Др. Анте Премер. Он је као противник Павелића и његове политике био заточен у Јасеновцу, па је очима стручњака посматрао све злочине. Њега су приморавали да вади лешеве жртава из масовних гробница и да их спаљује да би се умањио траг злочина који су починили Хрвати у Јасеновцу. Када су борци Народно-ослободилачке војске ушли у логор у Јасеновцу, затекли су преко два вагона пепела од спаљених лешева.

Ја знам да нико никада неће моћи да тачно попише све жртве хрватског геноцида против Срба, Јевреја и Рома, јер не знамо колико је лешева бачено у реку Саву, колико је лешева сахрањено на локалним гробљима као НН особе, не знамо колико је живих и мртвих особа спаљено у Пићилијевом крематоријуму, колико је људи скувано у казанима за прављење сапуна, колико је нерођене деце извађено из утроба мајки, колико је укопано у насипе дуж Саве, колико је потопљено у језеру код садашњег споменика, колико је помрло од глади, зиме, инфекција, итд.

Сваки покушај да се умањи број жртава побијених у Јасеновцу и у Доњој Градини мора бити безуспешан.

Мене чуди да је Народна библиотека Србије у Београду пристала да се у њеним просторијама одржи скуп најављен за 21 октобар. Овај скуп је потпуно у супротности са оним што је рекао Председник Србије Александар Вучић говорећи у Дрвару. Нико не може да смањује број жртава и да проглашава Србе за фашисте, када се зна да су се Срби увек борили против фашизма.

Академик проф. др Србољуб Живановић,
Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,
Лондон, Велика Британија

Извор:
ЈАДОВНО