УЖАСНА ТАЈНА: Концентрациони логор у кући Џудовића у Плаву!

Пише: проф. др Марко Кнежевић

У Плаву су, почетком јула 1941, овдашњи квислинзи и слуге окупатора – вулентари и балисти, на челу са вођама Шемсом, Ризом и Шабом Феровићем, основали злогласни Плавски логор. То је био концентрациони и једини логор за жене и дјецу у Црној Гори. Најбројније жртве овог стратишта била су дјеца.

Прихваћена је фашистичка девиза: „Ако хоћеш да убијеш један народ, прво му убиј дјецу!“ Отуда, није случајно да су дјеца била међу најбројнијим жртвама у величком геноциду 28. јула 1944. године.

Угушивањем устанка, устаници су се одметнули у герилу, а њихове породице остале су у својим кућама, док је један број породица побјегао ка Васојевићима.

Неке избјегле породице из Новшића, Велике и Горње Рженице узели су на „бесу“ Шиптари из Горње Ржанице –Џема Тахировић, Миљуш Нововић и други; гарантујући им сигурну заштиту смјестили су их у својим кућама. Међутим, када су наишли наоружани балисти и вулентари из Плава и Гусиња, од Џеме и Миљуша није било ни трага ни гласа. Затечене православне породице избацили су из кућа, опљачкали њихове ставри и спровели их у логор у Плав.

Логор се налазио у вишеспратној кући Вукоте Џудовића у центру Плава. Како кућа није могла да прими све заробљене из Горње Ржанице, Војног села, Ђуричке ријеке, Плава, Метеха и Брезојевица, за смјештај су коришћене и друге српске куће у Плаву. У затворима је било више од 500 заточеника, већином старица и  мајки са дјецом.

У овом логору је била и породица Вучеље Кнежевића, моја фамилија. Бројала је седам чланова: мајка Милка са синовима Марком, Мирком, Бориславом и Мирославом и ћеркама Персом и Косом. Вратила се из овог пакла без Мирослава и Косе.

За првих седам дана, када су у затвор у кући Џудовића стражарили вулентари и балисти, у логору је вршено насиље према беспомоћним заточеницима. Млађе жене и дјевојке изводили су из затвора и силовали их.

Логораши првих седам дана нијесу добијали храну, па су дјеца почела умирати од глади и болести. Италијанска коамда је уважила жалбу жена на плавске силеџије, па је стража убрзо замијењена италијанским војницима. Од тада је, донекле, контролисан улаз у логор, али је стање и даље било очајно и неподношљиво.

Храна коју су почели да дају била је неисправна, што је изазвало срдобољу и друге болести код дјеце и одраслих. Један од преживјелих логораша, тада дјечак, проф др Вујадин Оташевић, у својој књизи „Пакао заливен дјечјим сузама“, наводи: „Код улаза у логор налазила се пекара која је радила читав дан. Из пекаре се ширио мирис хљеба, па су дјеца излазила на балконе да га уздишу. То им је била једина храна!“

Собе нису имале никаквог намјештаја, биле су без кревета, столова и столица. Па се сједело и спавало на прљавом поду, у згрченом положају, јер није имало довољно мјеста ни да се опружи, без простирке и постељине.

Био је само један пољски клозет, на неколико стотина логораша. Он се налазио испод спољних улазних дрвених степеница, на јазу који је пролазио поред зграде, Због прљавштине и неодржавања хигијене, намножиле су се вашке, па је пошло до појаве свраба.

Италијански стражари су дозвољавали дјеци излазак из логора у и одлазак у италијанску касарну у Магазама, да просе храну. Сажаљиви војници су из својих порција одвајали мало хране од свог оброка и пружали дјеци. Било је тако хуманих и муслиманских породица, па су тако мојој фамилији храну доносили кумови Хафис и Малић Реџепагић са синовима Селимом и Хамзом.

Но, Плавски затвор остао је запамћен по бруталном, нехуманом и садистичком понашању вулентара и балиста према логорашима, посебно према дјеци. Дјеца су умирала тражећи храну и воду.

Према спсику жртава рата 1941-45, Савезног завода за статистику СФРЈ у Београду, у овом логору је умрло 27-оро дјеце. Овај списак је накнадно допуњен и проширен на основу других извора са још четворо дјеце, уписан од броја 27. до 31.

У комунистичком периоду, а богами и данас, Плавски логор је већа табу тема и од величког геноцида. Мустафа Мемић у својој обимној монографији „Плав и Гусиње у прошлости“, ни једном ријечју не помиње овај логор, иако му је главна тема у књизи Други свјетски рат у овом крају.

Први пут се на ову тему говорило на округлом столу о геноциду у Велици, одржаном 2014 године. Нико и не помишља да се страдалој дјеци из логора смрти подигне заједнички споменик, или макар спомен-плоча. Многа дјеца нијесу уписана ни на породичним спомен обиљежјима.

Ипак, ова дјеца су отргнута од заборава захваљујући Будимљанско-никшићкој епархији и Српској православној цркви која је канонизовала величке и горњо-полимске великомученике из Другог свјетског рата укључујући и дјецу из Плавског логора.

Извор:
МАГАЗИН СЕДМИЦА