Стари Београд – Прича о Теразијама

Почетком XIX века, када је Београд био у шанцу и граничио се од Савамале Обилићевим венцем, Стамбол-капијом до Дунава и бројао око 6.000 житеља, Теразије, данас главна саобраћајна артерија престонице, биле су баруштина пуна прљавштине, обрасла шеваром. Тада су ловци ишли у лов на дивље патке, а Срета Л. Поповић забележио је да су једне зиме курјаци силазили до Теразија.

Да би проширио Београд и изван шанца, кнез Милош је за своје прве владе наредио да се колари и ковачи иселе из Савамале и да населе празан простор који се пружао од Стамбол-капије ка Славији. Нико није хтео из старог краја да иде. По Милошевој наредби устабаша коларскога и ковачкога заната добио је због тога 25 батина и тeк тада су ове занатлије, чији је занат био исувише бучан, пристале да се иселе у тако далеки крај, богу иза леђа. Илија Чарапић, који је једно време био председник Општине, имао је нарочито задатак да дели плацеве на Теразијама. Ко год је пристајао да загради плац, добијао га је бесплатно.

Једном је кнез Милош поклонио плац свом неимару Хаџи-Николи Живковићу. Возећи се једног дана колима, Кнез запита Хаџи-Николу: „Чији је онај плац што није ограђен. „Мој“, одговори Хаџи Никола. „Од сад више није твој кад ниси успео до сада да га оградиш.“ О постанку Теразија забележио је М. Ђ. Милићевић ове податке: „Уводећи воду у варош Београд Турци су дуж онога ђериза (зиданога водовода) који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима узводили воду, да би она добила виши скок за свој даљи ток.

Tеразијска чесма

Такве куле биле су: једна где је данас Таразијска чесма (отприлике где је сад мали сквер између „Балкана“ и „Москве“); друга где је била кафана „Руски Цар“ ; а трећа је била онде где је сада кафана „Грчка краљица“ (данас „Плави Јадран“). Од тетри куле највећа је била она на Теразијама. Та је кула, поред своје веће висине, стајала на пространој чистини, далеко од околних кућа, а била је виша од свих околних зграда. Све те куле Турци су звали Теразије за воду. Од тога се цео онај крај нове Београдске вароши нарочито од Двора (данас Скупштине града) до близу Стамбол-капије (где је данас Народно позориште), и данас зове Теразије“.

Теразије настају онде где трг почиње да се шири и оне су јајастог облика. Покушаћемо да у кратким белешкама дамо историјат Теразија. На углу Сремске улице, у палати где се данас налази Галерија слика (Улус). била је некада једна жута кућа на спрат. Доле је било неколико дућана: са дечјим играчкама и папуџијским ћепенцима. А на спрату, у једној малој соби, налазила се редакција „Звезде“ Јанка М. Веселиновића, која је у то време, 1900. и 1901.године, излазила у месечним свескама. (Прва редакција из 1894. године налазила се у једном дућанчету до кафане „Дарданели“ иза Чика-Љубине улице.) До ње била је кафана „Златни крст“ (данас вишеспратница), која је шездесетих година сазидана. Некадашњи закупац Илија Николић рекламисао је 1865. године у новинама: „Пре три године имао сам мали број соба и рђаву шталу. Сада имам 12 соба за госте и шталу за 30 коња“. У тај кафани је 1875. године никао родољубиви поклич да се помогне голоруким устаницима у Босни и Херцеговини; ту су се окупљали новчани прилози за устанике; ту су се уписивали добровољци. За време српско-турских ратова одатле су кретали добровољци на бојиште. На празном плацу — где је подигнута велика палата — налазила се гостионица „Албанез“, нека врста студентске мензе. Ту су се обично хранили учитељи, гимназисти и великошколци. Ручак са хлебом коштао је грош,исто толико и вечера. Јео се већином пасуљ са пастрмом и купус са сланином. За кондиције се плаћало 6 динара месечно. Више „Албанеза“ постојала је „Златна славина“, локал у који су навраћали књижевници и новинари и где су за једним сталним столом, коме је председавао Срета Пашић, седели Нушић, Домановић, Митровић, Б. Станковић, М. Павловић и други. Ту је Милорад Митровић једне вечери опевао познату песму „Била једном ружа једна“. До „Златне славине“ налазила се књижара Рајковића и Ћуковића, после Возаровића, Валожића, Љубе Јоксимовића, и Томе Јовановића једна од врло значајних издавачких кућа пре првог светског рата, која је прештампала дела Светозара Марковића. До ње је био хотел“Балкан“ који је имао један спрат и важио као хотел „за све сталеже“. Данас је ту вишеспратна зграда, Задужбина Самуила и Голуба Јањића. Мало истурена налазила се ту и хлебарница која је била чувена својим буреком од јаја и разноврсним кифлама, погачицама и врућим лепињама сакајмаком.

Између хотела „Балкан“ и данашњег хотела „Москва“ била је чувена „Теразијска чесма“. Имала је четири славине које су укупно давале 524 грама воде у секунди. Чесму је обновио кнез Милош. Темељ је ударен 16. јула 1859. године, а почетком 1860 године била је готова. На плацу данашње „Москве“ налазила се кафана „Велика Србија“ и неколико малих дућана са разноврсном робом. „Велика Србија“ одликовала се тиме што је увек имала добру храну и првокласно вино, па су у њу свраћали сладокусци Стеван Сремац и Коста Вујић, професори. Даље је била Викторовићева апотека, која је у оба рата настрадала од бомбардовања.

У непосредној близини Викторовићеве апотеке, према некадашњој трамвајској станици, постојала је кућа Лазара Арсенијевића – Баталаке, попечитеља и историчара првог српског устанка. До ње је била кафана „Код два тигра“ (данас ресторан „Атина“), један ћумез, у коју је често свраћао песник Ђура Јакшић.

Нешто даље била је кућа Алексе Крсмановића, где је данас Протокол Секретаријата иностраних послова, рад Јована Илића, архитекте, у којој је 1918. године проглашено Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1926. у дворишту је отворио Брана Цветковић „Орфеум“. Теразије се данас завршавају зградом Министарства просвете где су биле канцеларије Теразијске општине, а сада су ту смештене разне установе.

На другој страни улице налази се и данас зграда у ренесансном стилу у којај је некада био Теразијоки кварт, па после Министарство правде, а данас низ надлештава. На углу где је садаИгуманова задужбина била , је Тодоровићева деликатесна радња. На месту где је сада биоскоп „Београд“ налазила се једноспратна зграда са баштом – некада чувена „Шишкова кафана“, где су се читале новине, које су висиле о штапу, и „бистрила“ политика. Локал је био састајалиште либерала. На простору вишеспратне зграде „Југословенске књиге“ биле су три познате механе: „Урошева пивница“, „Таково“ и „Париз“. „Урошева пивница“ била је свратиште људи из унутрашњости Србије који су долазили на једнодневни боравак да сврше наки посао у суду и код адвоката. Ту су се уз чашу пива писале молбе, жалбе и тужбе.

„Таково“ је била кафана на гласу. Приређивали су се у њој интимни ручкови, а једно време локал је био глумачка берза. „Париз“ је био партијски локал Радикалне странке, у комеје одседао кад је долазио у Београд Аца М. Станојевић, председник Главног одбора Радикалне странке. Ту су се одржавале конференције, заказивали зборови и одседали странци. Персијоки шах, кад је пролазио кроз Београд 1900. године одсео је код „Париза“. Хотел „Касина“ сазидан је још 1858. године. У тој кући образована је некаква касина за нарочите чланове, па је по њој добио име и локал. Важила је као напредњачка кафана у време кад јој је оопственик био Васа Мијатовић, звани“Безобразни Васа“.

Године 1918. кратко време заседавала је у сали „Касине“ Народна скупштина Србије, а после ње до 1920. године приређивало је представе Народно позориште. На углу Нушићеве улице (раније Скопљанске) налазила се стакларска радња Зунане, а после сеуселио Томаш Росулек који је продавао сувомеснате специјалитете (данас су ту продавнице Робне куће Београд). Ниже Росулека била је позната посластичарница Пантелића, која је имала изврсне колаче. Стајали су марјаш комад. Од Нушићеве улице до златарске радње Мих. П. Петковића био је узан сквер, а крај њега је обично стајао низ фијакера. Године 1860. иницијативом Атанасија Николића, књижевника, засађени су кестенови на Теразијама. На данашњем плацу палате „Албаније“ била је мала кафаница „Албанија“ увек пуна дима, где су се скупљали носачи, пили чачанку ракију и јели пет ћевапчића за марјаш. Приликом рушењазграде 1937. године у темељима је нађен костур преисторијског мамута. Најновији преображај и регулисање Таразија извршени су 1948. године.

Аутор: Живорад Јовановић

Извор: Учитељски кутак