Вучићев титоизам

Аутор: Марко Павловић

Већ је примећено да коалиција СНС-а није само catch-all партија, него нова варијанта Социјалистичког савеза радног народа у коме СНС има, као некад КПЈ, руководећу улогу.

Као и КПЈ, СНС „тежи да из политичке странке прерасте у политичко-васпитну организацију“. Као КПЈ у режиму Ј. Б. Тита, та партија запошљава подобне, а отпушта и прогони неподобне. Слично Брозу, Вучић додељује повлашћеним становницима станове (додуше не баш бесплатно, него по повлашћеним ценама).

Са Брозом у глави, Вучић се излануо да се сматра доживотним председником. Слично Брозу, Вучић је мисионарски вођа у светлу будућност, у коју се иде брзим путевима и брзим пругама …

Вучићева политика према „Косову“ је ноторно титоистичка.

Као и Брозу, Вучићу је страна србијанска правна и политичка традиција. То се јасно види на питању изборне владе. Изборна влада не само да данас постоји у Аустрији, него је постојала и у златном добу Србијине демократије (од 1903 до Првог светског рата). Изборне владе се образују са циљем да се омогуће слободни избори. Тако је било 1905, када је интервенцијом шефа државе (краља Петра) образована самосталска изборна влада, под председништвом Љубе Стојановића (јединственог „моралисте у политици“). Регуларност избора који су обављени под овом владом, мало ко је доводио у сумњу; они су остали упамћени као најслободнији у историји парламентаризма Краљевине Србије.

Вучићев режим је суштински једнопартијски систем, какав је био Брозов режим. За Вучића и присталице, опозиција је инкриминисана појава – „реакција“, као што је то била и у време Броза.

Што се избора тиче, Вучићев режим је дошао у стање Брозовог режима из 1953. Речју Слободана Јовановића, „после свршеног кандидовања Влади остаје само још то да истера на биралиште што већи број гласача… Под таквим околностима, уздржавање од гласања био је једини начин на који се опозиција могла испољити. Али како ћораве кутије није више било, ко није хтео гласати, морао је бити тако храбар да не изађе на биралиште … Уопште, учешће бирача било је слабије него приликом ранијих избора. Број гласача, негде већи, а негде мањи, кретао се између 80 и 89 % од укупног броја бирача. Идеал сваког тоталитарног режима: 100% није био остварен.“

Том идеалу Броз се веома приближио на скупштинским изборима 1958. Опет речју Слободана Јовановића, „као у осталим комунистичким земљама, тако и у Југославији зна се унапред да ће Влада добити на изборима већину, и то већу него што је раније добијала. У Југославији Владина већина, која је већ прошлих избора била достигла 95,7%, порасла је ових избора тачно за 1%. Ако Владина већина буде и даље сваких избора расла, она ће у кратком року достићи 100%. Шта онда? Да се пење навише, не може; а да се спушта наниже, не сме, јер би то значило да Владина популарност опада …“

Као и његов идол Броз, Вучић јури максимални изборни резултат и прибегава „присилном извођењу људи на изборе“. Као и Броз, Вучић је суочен са изборним питањем „шта онда“?

Неки опозиционари Вучићев режим представљају као „режим окупације“. Тако је Слободан Јовановић представљао Брозов режим: „Титов режим није никада био ништа друго него једна окупација – окупација једне земље једном партијом.“

Да се Вучићев режим веома приближио режиму Ј. Б. Тита, понајбоље сведоче стихови „Вунених времена“, великог српског песника Гојка Ђога.

А Ђого каже:

И боље би било да ниси ни живео
него што си живео у његово време.

Живели су мутавци и измећари,
телали и тунгузи, гмизавци и преливоде,
крпељи и гњиде,
живели су сви који су били срећни
што живе у његово време,
само ти ниси.

Не живи ко проведе живот
чекајући да неком одзвони.
Онај што броји дане
себи броји.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА