Геополитичко позиционирање Србије у Евроазији

Аутор: Матија Малешевић

Системска криза глобалних структура безбедности, дисперзија економске моћи Запада, социјално политичка превирања стварају услове за појаву нове политичке географије. Пред нашим очима нестаје слика света у којој је Европа центар технолошког прогреса. На њено место долази Евроазија, највеће светско острво, место рођења економских џинова, неисцрпан извор природних ресурса, регионална платформа нових политичко-економских интеграција. Успон Евроазије постепено мења образац међународне трговине и диверсификује главне линије транспорта и комуникација. Трансконтиненталне мреже гасовода, друмски и железнички саобраћај све су конкуретнији у односу на поморски саобраћај. Транспортно умрежавање евроазијског континента, померање тежишта међународне трговине са мора на копно најснажније су тенденције 21. века. Савремене трансформације међународног система означавају крај ере нових географских открића и поморске доминације европских народа. На њено место долази постколумбовска ера или ново средњовековље у којој је западна Европа само периферија, а Кина најмоћнија континентална империја. Ера, у којој су Мала Азија и Балкан, две најважније територијалне компоненте Византијског царства, имале централну улогу у међународној трговини између Истока и Запада.

Обједињавање евроазијског континента

Нова политичка географија дестабилизује западноцентрични светски поредак и ствара плодно тло за појаву нових тенденција. Геополитички мегапројекат „Велика Евроазија“, инициран од стране Кремља, кључна је идејностратешка концепција која доприноси очувању политичке и цивилизацијске субјектности незападних народа, а посебно Русије у условима максималног притиска са Запада. У складу са евроазијском доктрином, Русија своје економске, политичке и идеолошке ресурсе преусмерава: на исток – у правцу нових центара глобалне економске активности, на Артик – највећи резерват природних ресурса, на Централну Азију – регион, културно историјски близак руском народу са огромним демографским потенцијалима. Што се тиче западног вектора, Европа остаје проблематичан сусед са којим би било добро сарађивати али ништа више од тога. Нове постхришћанске вредности, успорени темпо економске активности, експанзија на Украјину утицали су на ерозију престижа и угледа Европе. Русија се враћа својим цивилизацијским коренима утемељеним на империји Џингис Кана. То не значи да је Русија изабрала Азију и одбацила Европу већ да је изабрала „повратак самој себи“. Русија се трансформише у средишњу државу централног светског острва, по својој природи не само транспортни већ и цивилизацијски мост између Азије и Европе.

Вишевековна евроатлантска контрола римланда (појас држава који окружује континентално средиште)главни је разлог зашто евроазијски карактер руске спољне политике није долазио раније до изражаја. Од момента експедиције Васка да Гаме и успостављања директне морске руте Западна Европа-Индија, преко Рта добре наде југоисточни римланд претвара се у колонију, као уосталом и већи део човечанства. Технолошка супериорност Западне Европе држала је у покорности и западну хемисферу – Амерички континент. Међутим, у новом веку започиње политичко-економско буђење великих државе на ободу континента. Кина, Индија и Иран окрећу се средишту Евроазије схватајући да је „континенталном проклетству“, колумбовској ери и поморској доминацији дошао крај. У таквим околностима Русија се позиционира као централни фактор и главни архитекта безбедности на целој територији Евроазије. Интерес Москве је да одржава у равнотежи противречне интересе великих евроазијских џинова, установи правила понашања и омогући обједињавање централног светског острва у један недељив економски блок. Циљ је протеривање негативног утицаја који долазе са периферних острва и успостављање полицентричне структуре безбедности, на демократским принципима, без врховног хегемона.

Добар пример окретања римланда евроазијском средишту је Кина. Вишевековни колонијални положај и тренутну војно-политичку блокаду у Јужном кинеском мору, Пекинг покушава да премости континенталним „маршом на Запад“ и обнављањем средњовековног пута свиле. Циљ је да се што јефтиније и што безбедније повеже са Европом, тренутно најбогатијим тржиштем за кинеске производе. Поред тога, повезивање са Европом преко централне Азије требало би да подстакне економски развој и уравнотежи регионални дисбаланс западних делова Кине. Ако се има у виду да смањивање трошкова железничког транспорта за 10%, може да повећа трговину за 2%, копнено повезивање има добру перспективу. Из тог разлога Кина инвестира огромна средства у мало развијен железнички саобраћај у централној Азији. Заједно са Русијом, Кина је главни покретач тенденција супротних западноцентричном светском поретку. Њихове концепције успешно се допуњују и са лакоћом синхронизују. Са једне стране Нови кинески пут свиле или „Један појас, један пут“ доприноси економској и инфраструктурној модернизацији и повезивању обода континента са његовим средиштем, са друге стране „Велико евроазијско партнерство“ формализује мултилатералну сарадњу и креира оквир за војно-политичку независност будућих евроазијских центара моћи.

До краја 2050. године очекује се да ће железнички саобраћај имати удео од 5% трговине између Азије и Европе што значи да ће поморски саобраћај и даље играти пресудну улогу. Из тог разлога пројекат „Један појас, један пут“ усмерен је не само на изградњу мреже путева на копну, већ и модернизацију морских лука на стратешки важним локацијама. Једна од најважнијих локација управо је на Балкану. Реч је луци Пиреј која је 67% у власништву кинеских компанија захваљујући улагањима од 5 милијарди евра. Средоземни басен поново добије централно место у међународној трговини, пре свега захваљујући епохалном расту кинеског тржишта и захлађењу кинеско-америчких односа. Проток робе кроз Суецки канал увећан је за 126% у периоду од 2001 до 2015.

Резултати кинеског геостратешког фокуса у Пиреју су импресивни. Лука тренутно прихвата 35% укупног транспорта кроз Средоземно море, док је 2008. године овај број износио само 2%. Паралелно са проширивањем капацитета луке, Београд и Будимпешта се повезују брзом пругом. Дугорочни циљ је да се дуж вардарско-моравског коридора изгради мрежа железничког саобраћаја која ће директно повезивати Азију са централном Европом из два правца. Први је морски – преко луке у Пиреју, други је континентални – преко Мале Азије и Истанбула. У случају успешне реализације овог пројекта, лука Пиреј не само да би преузела примат у целом средоземљу већ би била конкуретнија и у односу на луке у северној и западној Европи. Балкан би постао транспортно чвориште, тачка укрштања главних морских и континенталних путева и место где ће се кинеска роба финализовати и даље преусмеравати у Европу. Изградња једног од главних делова кинеског пута свиле кроз моравско вардарску долину може да буде кључни аргумент за привлачење не само кинеских, већ и западних инвестиција као што је Фолксваген.

Геоидеолошке основе

Значај Балкана из времена Млетачке републике и Византије полако се обнавља. Његову континенталну геостратешку вредност препознао је још крајем 19. века Јован Цвијић: 1. За разлику од Пиринејског и Апенинског полуострва Балкан је потпуно отворен ка северу. Панонска низија која почиње у Београду и завршава се у Бечу географски симболише „врата Европе“. 2. Велики планински масиви Карпати и Динариди, који се налазе у унутрашњости полуострва не представљају природне изолаторе. Захваљујући лонгитудалним и уздужним удолинама, као што су Морава-Марица и Морава-Вардар, који повезују Истанбул и Солун са Београдом, могуће је осигурати брз и угодан саобраћај са једног краја полуострва на други 3. Моравско-вардарска удолина завршава се у Солуну најдубљем заливу Средоземног мора. Цвијић закључује да „многобројне пловидбене линије које се ту завршавају чине да веза између Балканског полуострва и западне Европе постану још тешње“. Поставља се питање „колико тешње“, ако се зна да су кинеске пловидбене линије из Азије сконцентрисане у непосредној близини.

Цвијић је заступао тезу да је Балкан „географски и геолошки посредник између Европе и Азије“. По његовом мишљењу Босфор, Дарданели, као и бројна острва у Егејском мору не представљају континенталну границу Европе већ сведоче о морфолошком јединству Балкана и Мале Азије. Јужна приморска обала Балкана „више спаја но што раздваја Азију од Европе“. Почевши од старих микенских култура, преко хеленизма, Византијског и Османског царства Егејско море било је језгро регионалних политичких формација, примарно заснованих на синтези култура Истока и Запада. Балкан је преко Мале Азије одувек одржавао директну везу са централном Азијом. Географски положај и културно историјска улога Балкана у развоју различитих цивилизација навели су Јована Цвијића на закључак да „евроазијске особине“ најбоље осликавају Балканско полуострво. Узимајући у обзир да се први талас руске евроазијске мисли појавио тек двадесет година касније, наш најпознатији етно-географ заузима место родоначелника евроазијске идеје међу Словенима.

Тренутна политичка ситуација на руској платформи, која спаја Азију и Европу, иде у прилог тези да се копнено повезивање два континента може остварити једино преко Балканског полуострва. Пољска, централна држава источне Европе и блиски савезник Сједињених Држава успешно развија геополитичку концепцију Интермаријум – клин који блокира сваку помисао на евентуално зближавање европског римланда и евроазијског средишта. Овај клин ефикасно се може премостити једино из правца југоистока, преко Балкана, лонгитудиналним и трансверзалним путевима о којима је говорио Јован Цвијић. Продор евроазијских идеја на Запад може да добије свој најсавршенији облик и комплетну форму на Балкану, на исти начин на који је хришћанство своје прве корене пустило у Солуну и Константинопољу, а тек касније се раширило по Европи.

Цвијићева изјава „ко нам је крив када смо кућу саградили на сред Царског друма“ у прошлости је имала негативну конотацију. Римски Via Militaris, германски Drang nagh Osten и остали цивилизацијски продори одвијали су се преко територије Балканског полуострва, увек на штету домородачких народа. У савременом геополитичком контексту, „Царски друм“ постаје интегрални део кинеског пројекта „Један појас, један пут“, кључно транспортно чвориште без кога је немогуће објединити евроазијски континент од Лисабона до Шангаја. „Један Појас, један пут“ разматра Србију у улози стратешког партнера, за разлику од германског „Драх нах Остен“ који Србију хоће да види на коленима. Глобалне геополитичке промене утичу на геостратешки значај региона. Балканско полуострво се из европске периферије трансформише у централно транспортно чвориште трансконтиненталних саобраћајница. „Невидљива рука“ глобалног тржишта некретнина уместо „куће“ саградиће непробојну тврђаву, у служби чувара слободног протока робе и услуга на релацији Азија-Европа. За сада, политичко-економски монопол Запада вештачки држи балканске некретнине испод тржишне вредности, блокирајући тако могућност постизања пуног развојног капацитета региона. Без обзира, чак и фараонски подухвати као што је изградња канала Дунав-Морава-Вардар у будућности ће пронаћи своје економско оправдање. У условима економског рата и протекционизма појединих западних центара моћи, Србија постаје одлучујући фактор од чијег ће геополитичког позиционирања зависити трговинска размена Истока и Запада.

Евроатлантска заједница је свесна ове чињенице и зато се плаши сценарија који је задесио Аустроугарску после Првог светског рата. И за прву и за другу империју Балкан представља стециште негативног утицаји са Истока, територију одакле долази цивилизацијска претња. Аустроугарска (Европа у малом) напала је Србију како би зауставила ширење српске меке моћи на границама своје империје. Конфликтна ситуација између Србије и евроатлантске заједнице (Европе у великом) има сличне узроке. Политичка географија остаје доминантан фактор, без обзира на социјално-политичке потресе који су задесили регион. савременом геополитичком контексту, „Царски друм“ постаје интегрални део кинеског пројекта „Један појас, један пут“

Геостратешке паралеле

Значај Балкана за евроазијску концепцију најбоље се може увидети повлачењем паралела са атлантском стратегијом поморског типа. Сједињене Државе заједно са својим савезницима акценат стављају на контролу природних и вештачких мореуза који повезују мора и океане. Контролом ових кључних транспортних артерија остварује се компаративна предност у односу на ривале и у значајној мери смањују трошкови поморског транспорта. У мирним временима слобода пролаза кроз мореузе не доводи се у питање. Али, у конфликтним ситуацијама постоји опасност да се виталне транспортне линије кроз мореузе прекину и на тај начин паралишу амерички противници. Кина је, на пример, у константној опасности зато што се највећи део њене трговине одвија кроз Малајски мореуз под контролом Сједињених Држава. Све док се не пронађу алтернативни транспортни коридори, континенталне државе остају у подређеном положају, зависнe од америчке добре воље.

Ефективно супротстављање поморској доминацији подразумева геостратешку приоритизацију кључних територија на копну. Малајски мореуз спаја два океана на исти начин на који Балканско полуострво спаја два континента. У постколумбовској ери копнени саобраћај између Азија и Европе биће квантитативно еквивалентан поморском саобраћај између Тихог и Индијског океана у колумбовској ери. Самим тим Балкан ће имати исти значај који данас има Малајски мореуз. Руска платформа, такође спаја Европу и Азију али она се наставља у непрегледне степе и пустиње. Историјски, она никада није била културно-економски посредник Истока и Запада у оном смислу какав је био Балкан. Руска платформа више подсећа на заобилазни пут око Аустралије, а не на Малајски мореуз. Балканско полуострво остаје јединствена трансконтинентална територија, сувоземни мост између Азије и Европе, „копнени теснац“ – ужи део копнене површине, између два мора који непосредно спаја две копнене површине. Уколико се почне са реализацијом канала Дунав-Морава-Вардар, Балканско полуострво постало би „мореуз амфибијског карактера“.

Сингапур град-држава, има огроман значај због централног положаја на Малајском мореузу. Захваљујући контроли слива три Мораве, централног речног система Балканског полуострва Србија се налази у сличној позицији. Из свега наведеног следи: „Значај Сингапура и мореуза Малака у геостратешкој доктрини евроатлантизма идентична је значају Србије и Балкана у геостратешкој доктрини евроазијства“. Србија по узору на Сингапур такође треба да се позиционира као „трговачка република“, али континенталног типа. Економија Сингапура данас симболизује тријумф глобализације евроатлантског западног типа, препород Србије симболизоваће тријумф глобализације евроазијског источног типа. Кључ успеха је правилна географска самоиндетификација и у складу са тим правилан избор стратешких савезника.

Геополитичка позиција

Једина држава на Балкану која има културно-историјски потенцијал и геополитичке ресурсе да оствари стратешку преоријентацију на Евроазију је Србија. Из тог разлога економски, политички и идеолошки притисци са Запада све више се обрушавају на нашу земљу. Међутим, жртва Слободна Милошевића и борба против НАТО-а створила је непремостиви бедем унутрашњем друштвено-социјалном инжењерингу који се спроводи у Србији. Витални национални интереси угрожавају се и споља, посредством западних марионетских елита у Тирани, Софији, Загребу, Подгорици, Скопљу. Лидери из региона воде се искључиво евроатлантским интересима, а не националним. Њихова политика се своди на ограничавање маневарског простора једином геополитичком активном субјекту у региону, Србији.

На овој етапи Србија је усамљена. Међутим, први резултати економског препорода захваљујући азијској геоекономској оријентацији повратиће пољуљан регионални углед Београду. У очима балканских народа, Србија више неће бити сиромашна и поражена држава, већ победник и важан центар моћи будуће полицентричне Евроазије. Просрпска оријентација неће утицати на националну припадност других народа већ на њихово евроазијско опредељење. Просрпски значи подржавати балканске интеграције насупрот евроатлантских интеграција. Из тог разлога, пропорцијално јачању српске меке моћи и економије интензивираће се антисрпска пропаганда са Запада. То неће много утицати на балканске народе који ће кад-тад морати да прихвате чињеницу: Судбина Балкана налази се у рукама Београда, неприродно је да центар одлучивања буде у Бриселу, конструкција Западног Балкана је неодржива, савез са Србијом је у интересу свих.

На Косову пољу 1389. Срби су непоколебљиво стајали на бранику традиционалне, хришћанске Европе и храбро се борили се против варвара са Истока. Европи поново прети опасност, од политички, економски и војно много јачег непријатеља. Без обзира на његову снагу, Србија је спремна добровољно да понови свој подвиг из 14. века, али нажалост хришћанске и цивилизацијске вредности Европа је давно одбацила. Постмодерни Запад постао је оличење декаденције и хипокризије. На Србији је да отвори „панонска врата“новим освајачима са Истока и да на темељима порушене европске културе отпочне са изградњом нових евроазијских цивилизацијских стубова. Балканско полуострво идеално је место сусрета нових снага са Истока и бледих остатака западне цивилизације.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА