Задовољство припада ментору

У којој су вези посета делегације из Фанара СПЦ са променама у организацији епархија Српске цркве на америчком континенту?

Посета цариградске делегације СПЦ није требало да са терена дискретне црквене дипломатије склизне на терен шире јавне сцене. План није био такав. Овај догађај, важан не само за нашу цркву већ потенцијално пресудан и за цело православље, планирано је, да се, ако већ мора, спроведе у тајности. У прилог дискретности посете говори чињеница да ће делегацију из Фанара предводити митрополит Јован Зизјулас – ментор либералних српских богослова који су се у новонасталом спору између Цариграда и Москве, данас као епископи, нашли на сукобљеним странама. И други аргумент који иде у прилог изакулисности је тај да јасан став СПЦ изнет преко Синодског саопштења којим је наша црква прва од аутокефалних осудила неканонски томос додељен украјинским расколницима – можда није коначан. На тој чињеници већ дуже време инсистира владика Максим, који каже да је његов став да треба да саслужујемо са свима са којима смо саслуживали нашао „потврду у посебном саборском саопштењу“, односно да је Сабор о питању Украјине омекшао, те да треба очувати богослужбено јединство са разбојницима који су упали на канонску територију РПЦ… (интервју дат дневном листу „Политика“).

КАРДИНАЛНЕ ИЗМЕНЕ Како год, долазак у Србију Зизјуласа, апологете савременог екуменизма и ван Цариградске патријаршије, у околностима нимало идиличним, ипак је обзнањен, а тиме бачено ретроспективно светло на догађаје који су се збили у време мирних летњих месеци а могу имати посредне везе с поменутом посетом. Први се односи на ново устројство епархија СПЦ на америчком континенту, у чему су неки препознали излазак у сусрет амбицијама Фанара да присаједини дијаспору других помесних православних цркава. Други догађај који је потресао СПЦ а претходи посети титуларног митрополита Зизјуласа јесте одлука да епископ Максим више не предаје на Православном богословском факултету у Београду што је показало дубоки раскол у круговима либералних православних богослова чијим се неформалним духовним оцем сматра у Београду очекивани Зизјулас.

Кључни догађај десио се средином јула када су тројица владика са територије САД самоиницијативно приступили организовању засебне аутономне целине на овој територији, урушавајући једину легалну аутономију на америчком континенту СПЦ у Северној и Јужној Америци. Уследила је промена назива ове аутономне организације. И поред симптоматичне тежње епископа СПЦ са седиштем на територији САД, пре свих владике Максима (Васиљевића), да умање значај последњих промена у организацији епархија Српске цркве на америчком континенту, чињенице говоре супротно.

Др Зоран Чворовић упозорава да на овогодишњем Сабору епархија СПЦ из САД нису извршене никакве козметичке, правно-техничке, већ неке кардиналне измене правног акта који је до ових промена носио назив Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. Сабор епархија СПЦ из САД, које су, дакле, само део СПЦ у Северној и Јужној Америци, самостално је изменио Устав ове аутономне црквене целине трансформишући га у основни конститутивни црквено-правни акт нове самопроглашене црквене аутономије, под називом Српске православне епархије у САД. Једном речју, напомиње он, одлуком тројице од пет епископа у Северној и Јужној Америци о измени одредбе о територијалном важењу Устава аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке ова аутономија је заправо укинута.

„Такву одлуку није могао донети Сабор три епархије у САД, јер то тело не познаје Устав аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке, већ само Епископски савет, који чини свих пет епископа са америчког континента. При томе, јавности непозната одлука прошлогодишњег мајског СА Сабора СПЦ да се измени одредба о територијалном важењу Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, на коју се позивају епископи из САД, има само карактер иницијалног акта којим је покренут поступак измене и он као такав не може да замени нову одлуку СА Сабора који је као највише законодавно тело СПЦ дужан да размотри и одобри сваку конкретну предложену измену у највишем организационом акту аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке. То уосталом проистиче из члана 18 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку. И лаику би морало бити јасно да СА Сабор СПЦ не би смео да одобри измене које су предложене од тела које не познаје важећи Устав аутономне СПЦ за Северну и Јужну Америку.“

РЕВОЛУЦИОНАРНИ АРГУМЕНТ Накнадно се појавио и револуционарни „аргумент“ епископа Максима да су се епископи из САД одлучили да територијално важење постојећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку доведу у склад са реалношћу, пошто се овај акт наводно до сада није примењивао у епархијама које покривају Канаду и Латинску Америку. О томе колико је аргумент ваљан и правно озбиљан, те шта за последицу може имати кооперативност са светским властима и прихватање „реалности“ своје мишљење изнео је владика буеносајреско-јужноцентралноамерички Кирил у писму упућеном браћи архијерејима.

„Господо архијереји, знам да овиме нисте имали лошу намеру, али је чињеница да тиме може да се отвори простор за деловање људима који су до јуче раздирали и раздвајали стадо Божије и по Америци и по другим државама где живи наш народ.“

Иако ће својим критичарима на странама „Политике“ рећи да учитавају лоше немаре, а да су њихове оптужбе бесмислице, епископ Максим занемарује да десет година после доношења Устава остају аргументи које је на странама „Печата“ изнео академик Коста Чавошки. Указујући на неговање беспоретка и самовоље у аутономној СПЦ за Северну и Јужну Америку он је још тада закључио како новоконституисана аутономија у СПЦ има потенцијал да у будућности донесе, нажалост, велике „невоље“ и нове расколе на телу СПЦ. Пре њега, још 1994. Петар Павловић је у„Погледима“ из Крагујевца указивао на покушаје урушавања СПЦ од стране покојног митрополита Христифора, а исте године новинар Милослав Рајковић говори о погубном значају документа којим се дијаспора СПЦ предаје Фанару и цариградском лажном папи Вартоломеју.

О томе колико црквена аутономија епархија у дијаспори слаби јединство унутар СПЦ, на странама сајта Поуке.орг адвокат Родољуб Лазић пише: „Устав Архиепископије са три епархије, а та Архиепископија је врло, врло аутономна по свему. Има свој Црквени сабор који се одржава сваке 5. године, а може и ванредно, има Епископски савет, који је пандан СА Синоду, има Централни црквени савет итд… Једноставно, давно је требало да међу линковима на званичном сајту СПЦ стоји и линк према овој Архиепископији (сајт СПЕСАД је, иначе, потпуно на енглеском (!!!), без опције за српски и без икаквог линка према СПЦ).“

Конституисање овакве аутономије непотребно је и штетно, закључује Чворовић, јер може само да служи слабљењу јединства СПЦ, што је показала руска лекција из 1917. године.

„Суочена са намером бољшевика да после државног униште и црквено јединство руског народа, Руска црква је 1917. и 1918. године прибегла давању аутономија како би амортизовала захтеве за аутокефалијом. Не само да тада установљене аутономије у оквиру РПЦ нису успела да спрече насилно цепање црквеног јединства, нити да умире папске амбиције Фанара и патријарха Мелетија Метаксакиса, него се последице одлуке Сабора РПЦ од 1918. године о успостављању привремене аутономне цркве на Украјини и данас и те како осећају. Оснивањем епископских савета у бившим југословенским републикама, а нарочито конституисањем аутономне СПЦ за Северну и Јужну Америку, српски епископат понавља грешке руског епископата из 1917. и 1918. године.“

Он сматра да инсистирање Фанара на територијалном начелу показује да је Фанар, као и Ватикан, пао на искушењу поистовећивања Цркве са државом, јер држава је територијална, док је Црква пре свега персонална заједница, пошто њој не припадају сва лица која живе на једној територији, већ само њени чланови повезани јединством вере, канона и светих тајни.

С друге стране, прилагођавање Цркве територијалним границама државе у којој делује не може да буде аргумент за оснивање аутономне црквене организације у САД, пошто је довољно да се границе епархија ускладе са државним границама САД, а истовремено према Уставу СПЦ правна лица могу бити само епархије, црквене општине или манастири, док највиши конститутивни акт СПЦ не познаје епископске савете као правна лица.

Црква Срба или Српска црква?

Занимљиво је да је на обележавању 800. годишњице аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу архиепископ Елпидофорос саопштио одлуку патријарха Вартоломеја – да ће Васељенска патријаршија великом прославом у Никеји обележити осам векова од тренутка када је Српској цркви доделила аутокефалност, а на коју ће, како је рекао, бити позван патријарх српски са свим архијерејима СПЦ.

„Ова јединствена прослава нас подсећа на речи псалмопевца који каже: ’Како је лијепо и красно, кад сва браћа живе заједно!’“

Беседа посвећена „дугом и блиском односу између Мајке Цркве Константинопоља и Српске патријаршије“ вредна је пажње посебно у оном делу где архиепископ Српску цркву назива Црквом Србије. Да ли је на уму архиепископ имао аутокефалну цркву Краљевине Србије којој је томос аутокефалности у време краља Милана дао Цариград, тешко је претпоставити, али тек га коригује чињеница да се 1918. СПЦ ујединила, те да је свака веза између Цркве Краљевине Србије и данашње СПЦ произвољна.

Извор:
ПЕЧАТ