Са Запада ништа ново

Аутор: Никола Врзић

У каквој је вези изненадни сусрет Помпеа и Вучића с прошлонедељним саопштењем земаља такозване Квинте о Косову и Метохији?

Када је пре нешто више од два месеца, 7. јуна, заменик директора за Европу и Русију у америчком Савету за националну безбедност Џон Ерат дао интервју албанском сервису „Гласа Америке“, прилично је јасним терминима описао позицију своје земље у односу на нашу, укључујући и Косово и Метохију које би његова земља да искључи из наше. Јер, рекао је Ерат, „мислим да су добробити дијалога (Београда и Приштине) евидентне. То би водило нормалнијој ситуацији, чланству Косова у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама“.

Осим ако се у међувремену није догодио некакав коперникански обрт, а такви се догађају жалосно ретко и још ређе у нашу корист, ове Ератове речи, и још понеке које је истом приликом изговорио (а на њих ћемо се такође осврнути), пружају нам оквир потребан за разумевање прошлонедељног саопштења земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) и изненадног, то јест раније ненајављеног сусрета српског председника Александра Вучића и шефа америчке дипломатије Мајка Помпеа који је уследио тачно недељу дана касније, овог уторка у Њујорку уз радни ручак.

САОПШТЕЊЕ КВИНТЕ
Елем, упућујући нам – „грађанима Косова и Србије“ – топлу жељу да „уживамо плодове одрживог мира“, наравно, тако што ћемо се сагласити с плодовима рата који су пре 20 година водили против наше земље, владе ових пет (агресорских) земаља, „уједињене у намери да се постигне пуна нормализација у односима Београда и Приштине кроз свеобухватни, политички одржив и правно обавезујући споразум који ће допринети регионалној стабилности“, позвале су „Косово и Србију да што је брже могуће обнове дијалог под окриљем ЕУ“, да се „уздрже од предузимања корака који онемогућавају постизање споразума који је неопходан обема државама у циљу постизања ширих евроатлантских интеграција и свих пратећих погодности“, те да, сад иде страшно важан део, „уклоне препреке и наставе да разговарају. За Косово то значи укидање такси које је наметнуло Србији. За Србију то значи прекид кампање за повлачење признања независности Косова.“

Управо у ових неколико реченица и стоји, црно на бело и сасвим недвосмислено само ако хоћемо да прочитамо оно што пише, кључ садашњег тренутка који многи овдашњи аналитичари као да превиђају, ваљда занети сопственим оптимистичким оценама да је, ето, наступило неко ново доба у коме Запад врши притисак на Албанце уместо на Србе као што смо иначе навикли. Није, јер, видесмо, притисак није усмерен само на Приштину већ и на Београд од кога се захтева „прекид кампање за повлачење признања независности Косова“ јер је ова кампања, равноправно с приштинским таксама, окривљена за прекид дијалога.

Све је ово, још пре два месеца, рекао и Џон Ерат у споменутом интервјуу „Гласу Америке“, тако да је очигледан доследни континуитет између става САД који је он тада изразио и овог саопштења Квинте: „Важно је упамтити да, иако су царине непосредна препрека, уведене су с разлогом. Као реакција на кампању повлачења признања независности Косова коју Србија води… Зато је важан наш савет да се царине не укину у потпуности – већ да се привремено суспендују – као некакав вид теста. Да се увиди постоји ли добра воља српске стране. А тест би био – одустаје ли Србија од кампање повлачења признавања независности Косова? Ако је тако, то указује да се ствари тумаче озбиљно и то је добар потенцијал за напредак. Међутим, ако се та кампања настави, ако српска страна не буде искрена у преговорима, онда бих се заложио за враћање царина. И ситуација би била истоветна тренутној – и ништа, осим мало времена, не би било изгубљено.“

НЕОРИГИНАЛНА ПОРУКА
На сву ову, фундаменталну такорећи, повезаност укидања такси и укидања нашег лобирања против (самопроглашене, илегалне) независности Косова указивали смо већ и на страницама „Печата“ („Рачун на Ист Риверу“, број 573), тако да барем пажљивије читаоце нашег листа не треба да изненади констатација представника наше власти, попут оне шефа дипломатије Ивице Дачића, да Квинтином саопштењу не треба придавати исувише важности „јер су то већ више пута поновљени ставови“.

Готово да је истоветан био и коментар руског амбасадора у Београду Александра Боцан-Харченка, који је у серији твитова на српском језику поручио: „Нисмо уочили апсолутно ништа ново или охрабрујуће у изјави земаља такозване ’Квинте’. Очигледни су сви добро познати приступи. Обновити дијалог је могуће само енергичним радом са Приштином и вршењем притиска на Приштину у циљу да се укину таксе и да се не допусте акције уз примену снаге. Какву везу има питање успостављања дијалога, са повлачењем признања једнострано проглашене независности Косова? То је суверен посао других држава, које схватају неспособност косовске лажне државности, као и то да се она коси са међународним правом… Дакле, тешко да ова изјава може да спада међу оне које омогућују да се каже: ’Урадили смо све за обнављање дијалога…’ Сматрамо да се унапред стварају предуслови да се Београд још једном окриви за неуспех дијалога.“

Најзад, и немачки „Дојче веле“ констатује да се „у самој поруци (Квинте) није чуло ништа што већ није било речено у бројним билатералним сусретима западних политичара и локалних лидера у Београду и Приштини“, и цитира директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије Марка Ђурића који то потврђује речима да „у саопштењу нема ничег новог за Србију“ и да би „изненађење било када би земље Квинте рекле Приштини да ће да употребе механизме Цефта како би извршиле притисак да се укину таксе“.

А то се, видесмо, није догодило, што нас даље упућује на помисао, тек донекле екстравагантну али не и неосновану, да се могућност укидања приштинских такси заправо користи као шаргарепа (подстицај, награда) за престанак нашег лобирања против лажне косовске независности, које је изгледа озбиљнија работа него што смо често свесни, па зато толико и смета ауторима пројекта независне косовске државолике творевине.

НАСТАВАК КАМПАЊЕ
Имајући све то у виду – неоригиналност Квинтине поруке и њене могуће мотиве – макар би подједнаку пажњу требало поклонити детаљима реакције званичног Београда на акцију ових пет земаља. А та је реакција, усуђујемо се то да кажемо, охрабрујућа, то јест ако је веровати на реч онима који је изговарају, а врло ускоро ћемо добити прилику да се уверимо и на делу.

Па тако министар Дачић каже да је циљ Београда да број земаља које признају независност Косова падне испод половине броја чланица УН, „нећу да кажем да смо близу тог циља, али“ – кључни део ове његове изјаве – „наставићемо са овом политиком“, ово уз њему својствен, вероватно популаран за шире народне масе а иначе сувишан, додатак у виду реторичког питања: „А шта треба да кажемо ако нека земља хоће да ревидира свој став о Косову, не, немојте да ревидирате?!“

У озбиљнијем пак тону, док јавност чека званично саопштење о томе да ли је Того та 15. земља која је званично повукла своје признање лажне косовске независности, а спомиње се да би сличан потез могли да повуку и Гана, Танзанија и Сомалија, Дачић је рекао и да се он као министар спољних послова и његов колега Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова, спремају за гласање о учлањењу наше јужне покрајине у Интерпол у октобру: „Ми морамо да се припремимо да они не уђу у те међународне организације.“

СУСРЕТ С ПОМПЕОМ
У оном свом интервјуу „Гласу Америке“, а видесмо већ да из садашње перспективе он може да се чита и као најава потоњег саопштења Квинте, Џон Ерат је, на питање „може ли се очекивати да Вашингтон почне да игра значајнију улогу“, одговорио потврдно: „Да, играћемо већу улогу. Бићемо укључени онолико колико је потребно.“

Време које је Мајк Помпео овог уторка издвојио за Александра Вучића и наш делић света показује како се у пракси спроводи ова Ератова најава; и прилично сигурним чини се закључак да је Америка, заиста, озбиљније почела да се бави нашим питањем него што је то био случај пре, рецимо, само месец дана. Видећемо тек, додуше, колики ће бити интензитет овог ангажмана. После састанка Помпео је твитовао, уз пригодну заједничку фотографију, да је имао „продуктиван ручак с председником Србије Александром Вучићем о дијалогу Косова и Србије и српском приступању ЕУ. Нормализација односа с Косовом ојачаће стабилност и просперитет Србије, Западног Балкана и трансатлантске заједнице“.

Док је Вучић, на инстаграму, саопштио: „Дуго смо разговарали о свему, желео је да чује шта Србија мисли пре свега о решавању косовског проблема, чини ми се да сам на најкраћи и на најједноставнији начин рекао став Србије. Замолио сам америчку администрацију да покуша, иако је то и досад чинила, још снажније да утиче на косовско-метохијске Албанце да укину таксе, које су нам наметнуте пре годину дана, и о том питању нема сумње да имамо америчку подршку јер они, као и ми, сматрају да је важно да се настави дијалог између Београда и Приштине.“

Релативно много речи с обе стране, али шта је заправо овом приликом амерички државни секретар рекао српском председнику? Угрубо, две су могућности. Једна, оптимистичка, по којој му је најавио понуду коју бисмо могли да прихватимо, дакле, нешто већу количину разумевања за нашу перспективу у виду сагласности на могућност разграничења, то јест поделе Косова и Метохије, како се спекулише у нашој јавности.

Друга је песимистичка и, уместо ове понуде коју би званични Београд могао да прихвати, све и ако је неуставна и приде супротна Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, ово би била понуда коју не сме да одбије – изричит захтев да одустанемо од даљег оспоравања самопроглашене косовске независности на међународној сцени. Јер није Помпео Вучића позвао да би извршио притисак на Приштину да укине таксе већ да би од Вучића затражио да учини оно што је затражила и Квинта у свом саопштењу.

ЦРВЕНА ЛИНИЈА
У интервјуу „Танјугу“ премијерка Србије Ана Брнабић прилично је неувијено признала да на ону прву варијанту, барем у начелу, није гадљива, рекавши да је „признање Косова у садашњим границама“ – у садашњим границама – „црвена линија преко које Србија неће прећи“, премда треба приметити да и овде, барем теоријски, и даље важе две опречне могућности.

Можда је, наиме, власт заиста спремна да призна неки (већи) део Косова и Метохије ако би заузврат добила ишта што би могла да представи као компромис, али можда је и, само, реч о преговарачкој тактици у којој нудимо оно што унапред знамо да неће бити прихваћено, што значи да не дајемо заправо ништа а притом остајемо за преговарачким столом и избегавамо оптужбу да смо ми затворили врата компромису.

Уосталом, шта је од та два, разјасниће се у релативно блиској будућности. А тренутно ствари стоје тако да смо, казала је такође премијерка Брнабић, „у овом тренутку далеко од било каквог решења“, јер „да Србија све изгуби, а Приштина све добије – то није прихватљиво, а ни фер решење“.

Вратимо ли се пак Џону Ерату из Савета за националну безбедност САД, а за то има основа и те како, чини се да смо од решења далеко већ и зато што су САД поприлично удаљене од онога што би овдашња власт можда могла да прихвати.

Његовим речима, „не може бити поделе Косова – то је било актуелно још 2007. током Ахтисаријевог процеса када су неки такозвани стручњаци предлагали поделу. Тада је то била глупост – као и сада. Ово сада је само понављање… Не видим како би у практичном смислу велика територијална размена могла да буде прихватљива за обе стране. И то је кључно. Сједињене Државе подржавају принципе ОЕБС-а, укључујући и територијални интегритет“. Осим, наравно, када је у питању Србија, но добро, на то смо и навикли.

РУСКИ ФАКТОР
Хоћемо да кажемо да, без обзира на неосновани оптимизам који се шири по српским медијима у вези с могућом променом америчког става, постоји много више основа за неугодан закључак да се њихов став ипак није променио, али и да су на њему почели да инсистирају нешто жешће него раније.

Но то не значи и да је наша битка због тога унапред изгубљена, уосталом, није била изгубљена ни пре дванаестак година, у време преговора којима је руководио споменути Марти Ахтисари, када је општа међународна ситуација била кудикамо до знатно неповољнија по нас него што је данас. А то нам је у овој ситуацији нарочито значајно већ и зато што самопроглашена косовска независност, на којој Квинта инсистира, једноставно не може да буде легализована без укидања/замене Резолуције 1244, а то је немогуће без пристанка свих чланица Савета безбедности које имају право вета.

С тим у вези, руски амбасадор Боцан-Харченко је, предајући крајем прошлог месеца акредитиве приликом свог доласка у Београд, истакао да „Србија може да рачуна на чврсту подршку Русије у очувању територијалног интегритета и суверенитета, уз поштовање Резолуције 1244 и међународног права“, а и после тога је, у разговору за „Танјуг“, рекао да је договор могућ „ако свака страна тражи компромис и има жељу да узме у обзир интерес друге стране, и ако постоје добронамерно међународно посредовање и помоћ, уравнотежени и утемељени на међународном праву – Резолуцији 1244“.

А и поврх тога се амерички Радио „Слободна Европа“ бави истрагом „руске везе у наводном повлачењу признања Косова“, налазећи да је барем шест од ових петнаестак држава које су повукле признање Косова, пре тог просрпског чина, склопило неку врсту споразума с Русијом…

Можда је то и пука случајност, но у сваком случају наравоученије је јасно колико и несумњиво. Од сарадње с Русијом нам земља засигурно неће постати мања него што је сада. А што се Запада тиче, па, као и досада, нема места нарочитим надама, јер са Запада ништа ново… Осим нових притисака, али и то је већ одавно стара вест.

Извор:
СТАНДАРД