Нико не може да се договара о кршењу важећег Устава

Интервју који је Председник Републике Томислав Николић дао 08.05.2013. године у емисији „Сведок“ на државној телевизији представља још један, од читавог низа удара, на уставноправни поредак Републике Србије и њене државне инстутуције.

И у прошлости је било таквих удара на нашу државу, али ти удари никада нису тако отворено долазили са позиција самог врха власти наше државе тј. од стране носилаца највиших државних функција у Републици Србији.

Важећи Устав Републике Србије предвиђа владавину права као једно од основних начела. Наведено начело подразумева, пре свега апсолутну супрематију устава у односу на све друге опште правне акте, сагласност закона са уставом, сагласност свих осталих правних аката са уставом и законом, општуобавеза свих и свакога да се придржава устава и закона и то не само у доношењу правних аката, већ и у предузимању материјалних радњи, ограничење и контролувласти, поделувласти, независност судства, судскуконтрола управе, заштитуљудских и мањинских права итд.

Принцип поделе власти подразумева да је правни поредак јединствен, а да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, а њихов однос се заснива на равнотежи и међусобној контроли, с тим што је судска власт независна.

Заштита уставности и законитости припада Уставном суду Републике Србије, као самосталном и независном државном органу, чије одлуке су коначне, извршне и општеобавезујуће.

У поменутоминтервјуу ПредседникРепублике Србија је изјавио, измеђуосталог, да је „све што је договорено (мисли се на Бриселски споразум од 19.04.2013.) у складу са Уставом и све може да се подведе под суштинску аутономију“.[1]

Ова констатација Председника не стоји.

Наиме, опште је познато да Бриселски споразум од 19.04.2013. предвиђа повлачење правног поретка Републике Србије и свих њених инстутуција са територије Косова и Метохије, потпуно одвојен уставноправни систем Косова који више нема никакву везу са правним системом Републике Србије, одвојено судство, полицију, заједницу српскихопштина као вид мањинске заштите Срба у односу на централну власт у Приштини итд. Такав Споразум никако не може да се уклопи у појам суштинске аутономије коју прописује Устав Републике Србије.

Устав РС у седмом делу под називом „Територијално уређење“ у члану 182 ст. 2 предвиђа да Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохију, те да ће се суштинска аутономија Аутономне покрајине Косова и Метохије уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава.

Уколико би се постигнути Бриселски споразум „подвео под суштинску аутономију“ то би значилопренос свих надлежности Републике Србије на ту Аутономну покрајину, што задире у сам суверенитет Републике Србије која је, иначе, по важећем уставу уређена као унитарна држава. Након такве евентуалне уградње Бриселског споразума у Закон о суштинској аутономији, Републици Србији не би остало ништа од надлежности. Дакле, ту се не би радило ни о каквој о суштинској аутономији, већ о суштинској држави. Најтужније је што се доношење тог закона планира у самој Републици Србији, под фирмом наводне „суштинске аутономије“. Јасно је да такав Закон о „суштинској аутономији“ никако не може бити у складу са важећим Уставом, јер би кршио, пре свега преамбулу Устава, основна уставна начела, људска права и слободе, одредбе које се односе на уређење власти, а што према одредби чл. 203 ст.7 Устава подразумева обавезу расписивања републичког референдума. Закон који мења наведене одредбе Устава мора проћи потврду на републичком референдуму, неовисно од тога какав ће му се назив дати.

Треба подсетити да је Резолуцијом СБ УН 1244, Анексом 1 и Анексом 2 гарантован и потврђен принцип суверености и територијалног интегритета СР Југославије, чији правни следбеник је Република Србија, те да је Бриселски споразум од 19.04.2013. у супротности, не само са Уставом Републике Србије већ и са том Резолуцијом.

Зато не стоји ни тврдња Председника изнета током интервјуа у којој каже: „Србија или СРЈ је била обманута (1999. године) јер је веровала да се конфликт замрзава и да ће ситуација остати таква каква јесте. У таквим односима, важења Резолуције 1244 и ја бих био спреман да чекам да ми УН и ЕУ гарантују да је конфликт замрзнут. Међутим, од доласка првог представника све се ради на томе не само да се прогласи независно Косово, него да постану чланови свих међународних организација“.

Управо је обрнуто.

Србија није била обманута важењем Резолуције СБ УН 1244, већ је та Резолуција била свих ових година чврст правни ослонац за очување суверености и територијалне целовитости Републике Србије, а што ће представљати и у будућности. За ту Резолуцију се изборио српски народ бранећи се од бомбардовања које је спровео НАТО пакт над нашом земљом. Са друге стране, албанском режиму у Приштини Резолуција СБ УН 1244 стоји као кост у грлу, јер само постојање и важење те Резолуције представља непремостиву препреку за пуно међународно признање те бесправно проглашене државе.

Председник у свом интервјуу на неки начин апелује на Србе са севера Косова и Метохије да се постигне договор и каже: „Ми Срби морамо да се договоримо, не могу да замислим да се договоримо са Албаницима, а да се не договоримо са Србима на северу Косова, које нисмо оставили на цедилу“.

Треба одмах рећи да кршење Устава Републике Србије неможе и не сме да буде предмет никаквог договарања. Ни са ким. Чак и кад би Срби са севера или југа Косова и Метохије и пристали на примену Бриселског споразума (а не пристају!), такав пристанак не би имао никакав правни значај. Ништавост таквог пристанка произилази из опште обавезе свих и сваког да поштују важећи Устав Републике Србије.

Нико не може да се договара и споразумева о кршењу важећег Устава и сви такви договори и споразуми су апсолутно ништави.

Током интервјуа Председник Николић је изјавио и следеће: „Ја сам замолио и Уставни суд и председника Народне скупштине да сачекају да постигнемо договор, да из тога проистекне закон о суштинској аутономији Косова и Метохије, па да онда реагују“, каже Николић, наглашавајући да би они могли да реагују и кад то постане предлог закона. „Молим председника Уставног суда да оног тренутка када буде одлучивао о уставности одлука на уму има само Устав Србије“.

Наиме, из изјаве произилази да се иза леђа јавности врши директан уплив и утицај на Уставни суд и на Председника Народне скупштине, као експоненте судске и законодавне власти. Принцип независности и самосталности Уставног суда Републике Србије је тиме озбиљно доведен у питање.

Није ни чудо што Уставни суд већ месецима није ништа предузео по предлогу за оцену уставности бриселских споразума Стефановић-Тахири. Да је Уставни суд донео благовремену одлуку по том предлогу, питање је да ли би најновији Бриселски споразум од 19.04.2013. уопште био и парафиран.

Да ствар буде још гора, из цитираног дела изјаве би се могло наслутити да су протагонисти закључења Бриселског споразума свесни да је споразум неуставан, али да, ето, моле друге органе власти да не раде свој посао одмах, већ да мало сачекају, док се договор постигне и док се све не преточи у законски предлог!

Изгледа да се у том смислу тој “молби” и изашло у сусрет јер је Народна скупштина донела Одлуку којом је усвојила извештај Владе везан за Бриселски споразум, а Уставни суд се потпуно пасивизирао немо посматрајући припреме за потпуни суноврат нашег Устава.

И коначно, шта има било ко да «моли Председника Уставног суда» да има на уму само Устав Србије кад буде одлучивао о уставности одлука?

Као прво, одлуку о оцени уставности неког правног акта не доноси само Председник уставног суда, већ се одлука о томе доноси на седници Уставног суда коју чине све судије Уставног суда, а њих је петнаесторо. (чл. 42а ст.1тач.2 Закона о уставном суду).

Као друго, подразумева се да ће и Председник Уставног суда, заједно са осталим судијама тог суда, одлуку у поступку оцене уставности неког општег правног акта доносити искључиво на основу важећег Устава, те је нејасно зашто се то посебно апострофира, осим ако то није представљало неко обећање у смислу да се убудуће неће поновити сличне «молбе» и интервенције код тог суда.

На крају треба констатовати да Председник Републике представља Републику Србију у земљи и иностранству, те да у складу са законом командује војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.

Имајући у виду те уставом утврђене надлежности, потпуно је непримерено и шокантно сејање страха међу грађане Србије постављањем хипотетичког питања да ли би Србија преживела рат са НАТО-ом, тј. да ли је довољно моћна да би га могла преживети. Председник Републике Србије тврди да Србија није довољно моћна и да такав рат не би преживела!

Међутим, Србија је то већ једном доживела и преживела је.

Треба имати у виду да се у овом делу изјаве провлачи својеврсна претња спољном силом, те да се под претњом такве силе, са позиција највише власти Републике Србије сугерише нашем народу да прихвати један противуставан споразум и тиме промени уставно уређење Србије.

Наведеним изјавама датим у емисији «Сведок» Председник Републике је у више наврата прекршио важећи Устав, на чије поштовање се заклео приликом ступања на дужност. Текст заклетве гласи:

„Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.“

Заклетва служи да би се поштовала, баш као и Устав као највиши правни акт ове земље.

Славка Којић / ФСК