Пеђа

Аутор: Никола Н. Живковић

Завршавам ово кратко сећање на пријатеља руским буквама: „Вечная память!

СВАКА ЈЕ СМРТ ПРЕРАНА, КАД СУ У ПИТАЊУ ЉУДИ, КАО ШТО ЈЕ ОВАЈ.
ИВО АНДРИЋ: „НЕМИРИ ОД ВЕКА“

Последњих недеља, или тачније, последњих месеци, чули смо се редовно. Наши телефонски разговори трајали би обично пола часа, а често и више. Када бих му се јавио, са друге стране жице чуо бих редовно: „Пеђа“. То је изговарао јасно, гласно, одсечено, „мушки“. Онако, како то отприлике причају људи, који сe познају и добро разумеју.

Последњи пут, колико се сећам, изашао је Пеђа Ристић из стана године 2019, „на својим ногама“, да прославимо Српску нову годину. На тротоару је био лед. Осећао се најсигурнији у чарапама. Тако сам, са Пеђом, аутом, стигао до Шафарикове 5, ја у чизмама, а Пеђа у чарапама. Неколико дана После Српске нове године прославио је 88. рођендан.

Међу нама био је договор, да могу да му се јавим „до два ујутро“. Обично бих му телефонирао,  –  ја њему, или он мени, – око десет или једанаест увече. Теме су нам биле различите. Пеђа је, разуме се, обично причао, а ја сам био пажљиви слушалац.

Познајем то и код мог стрица Илије, најстаријег очевог брата, који је доживео деведесет година. Имао је потребу да нађе неког, ко ће хтети да слуша његове приче, или, можда је боље казати, исповести. У том погледу Пеђа није био изузетак. Жалио се, да су готово сви у некој журби, те да мало ко има времена да га саслуша, „а толико тога још имам да кажем“.

Његова трагедија, као што је то чест случај са људима који дуго живе, била је у томе да су му најбољи пријатељи давно умрли. Упознао сам их из његових прича: Вукота Вукотић – Тупа, Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки – и многи други.

Ја сам га упознао релативно касно, тек године 1993. Но, последњих шест или седам година виђали смо се редовно. Чули би се „преко жице“ обично два или три пута недељно, а у последњих неколико месеци и чешће. Причао ми је да, уосталом као и многи старији људи, има проблема са несаницом:

„Знаш, Никола, како се ја борим против те болести? Покушавам, на пример, да се сетим неких немачких дечјих песмица, које сам учио у Српско-немачкој школи, у Београду, године 1940.“

И онда би се пожурио да ми рецитује једну, најчешће ову:

Ich bin Peter, du bist Paul

Ich bin fleißig, du bist faul.

Пошто је знао да преводим са немачког, покушавали смо заједнички да нађемо најбољи српски превод, где се не би изгубила ова рима, рецимо „аул“, како стоји у немачком оригиналу.

Изговорао је то као Немац, са савршеним акцентом, дакле, „хохдојч“. Када бих му то казао, радовао би се као мало дете. И уопште, његова природа имала је нешто у себи наивно, искрено, простодушно, безазлено. Управо како су мала деца – и генији.

Шта је све придонело да смо се Пеђа и ја тако збилижили? Вероватно и немачки језик, кога је он добро говорио. Знао је неке песме Гетеа и Хајнеа наизуст, „а ти си, Никола, једини коме могу да ове стихове кажем на немачком“.

Најзад, докторирао је Пеђа Ристић на Универзитету у Грацу. Повезивала нас је и љубав према српској традицији. Несрећу српског народа и он и ја осећали смо као личну, сопствену. Једном смо ушли у једну кафану недалеко од Београда, хтели смо да једемо јагњеће печење. Пеђа се одједном дигао и на запрепаштење власника ресторана, објаснио му је да неће да седи код њега, јер име кафане не стоји на српском, на ћирилици.

Да ли је Пеђа био гениј? Многи његови добри познаници и пријатељи тврде да – јесте. Ја то не могу да кажем, јер ја слабо познајем математику. То сам Пеђи и казао. Зато је одмах после немачких песмица прешао на, чини ми се, његову омиљену тему Евклидову (никада није казао „Еуклидову“) геометрију. Покушао је да ми објасни аксиоме Евклидове геометрије и аксиоме руског математичара Николаја Лобачевског.

Једном приликом, онако, у шали, рекох: „Пеђа, ја сам од тебе чуо толико интересантих прича, да могу да постанем и „твој Екерман“. Приметио сам да није чуо за то име, па сам му објаснио, да је Екерман био млад човек, који је последњих година Гетеовог живота, редовно посећивао овог великох немачког писца, а после Гетеове смрти објавио је књигу „Разговори са Гетеом“.

Пеђа није много ни читао, а ни писао. То је и сам више пута казао. Но, то њему није било ни потребно. Он је припадао оној врсти људи, који су активни, који граде цркве, или, како је он волео за себе да каже да је „жиждитељ“. Није ми се допадала реч „неимар“. Укратко, жиждитељи, по Пеђи, стварају не само храмове, већ и историју. Другима великодушно препушта да пишу о њему и њему сличнима. Веома је ценио Црнотравце као жиждитеље.

О Пеђиној делатности у јавном животу Београду, писано је у довољној мери, па зато на овом месту није потребно да и ја то понављам. Био је у жирију за израду Меморијалног комплекса жртвама Јасеновца у Доњој Градини.

Често је спомињао као анегдоту причу свог пријатеља, аутора, који се жалио да нико неће да му штампа књигу. Онда му је у друшвтву један дао следећи савет: „Умри, па ће ти књиге бити објављене!“

Пеђа нас је напустио. Да ли је дакле дошло време да се најзад почну да реализују неке од Пеђиних пројеката? Да се, рецимо, изгради споменик, који би нас подсећао на титоистичке, комунистичке злочина над невиним српским жртвама од године 1941. до 1951? Или, можда ће његова црква почети да се ускоро гради на месту хрватских злочина у Доњој Градини?

„Сећам се Београда 1941–1944. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их и на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић.  Поклане Србе вадили су лађари. Ми, Срби, дужни смо да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом све до Црног мора. Никада после рата та гробља нису обележена. Жртве су у огромној већини биле Срби, а убице Хрвати. Међу српским жртвама било је много деце и жена. Вероватно због „братства и јединства“ и да не увредимо Јосипа Броза, који је био Хрват, није се смело говорити, ко су жртве, а ко џелати.“

Фото: Авантарт магазин

Говорио ми је много о тиоистичким жртвама: „Овај хрватски диктатор, уз помоћ српских јаничара, побио је од октобра 1944. до краја децембра 1945. српску елиту: интелектуалну, научну и економску. Ни ове масовне гробнице нису обележене. Од овог губитка српски народ се није опоравио до данас.“

Имао је вољу за живот. Тек последњих недеља живота, призивао је крај. Или, како ми је у једном од последњих сусрета казао: „Једва чекам да отпутујем. Мој деда је био срећан. Отишао је у вечерњу шетњу. Када се вратио, казао је укућанима да неће ништа вечерати, већ да одмах иде у кревет. Следећи дан, ујутро, нашли смо га у кревету, мртвог.“

Као што је живео храбро, мој је утисак, да се није бојао ни смрти. На крају ју је, ето, и прижељкивао.

Верујем, да се речи великог српског писца односе и на Пеђу: „Јесте, досадна је помало старачка говорљивост и склоност ка понављању. Па ипак, колико је боља, ведрија и здравија та слабост од оног мргодног старачког ћутања“ (Иво Андрић, „Немири од  века“).

И ја сам, са времена на време, не редовно, после наших разговора, записивао његове приче. То ћу, можда да објавим, касније. За данас, на дан његове сахране, толико од мене. Знао је прилично добро и руски, јер је међу „Белим Русима“ имао много пријатеља. Као и већина Срба, и Пеђа је био русофил. Завршавам ово кратко сећање на пријатеља руским буквама: „Вечная память!“

Извор:
СРПСКИ СТАВ