Олујни крајпуташи

Пише: Саво Штрбац

Ми Крајишници већ 24 године почетком августа поменима и парастосима присећамо се наших жртава из ратова деведесетих, али и свих ранијих погрома и прогона, како не бисмо заборавили ко смо, шта смо и одакле смо. А управо 4. августа 1995, на празник Благе Марије, хрватске оружане снаге, уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског већа одбране (ХВО) и Армије биХ (АБиХ), извршиле су агресију на Српску аутономну област Крајина (РСК). Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН (сектори „Север“ и „Југ“) и да су се само дан раније у Женеви водили преговори о мирном решењу српско-хрватског сукоба.

Та агресија вишеструко надмоћнијег непријатеља и његових савезника довела је до великог крајишког егзодуса, у којем се нашло више од 220.000 домицилних Срба, који су потражили спас код сународника у Српској и Србији. Али не спасише се сви. И кад је престао сваки отпор Српске војске Крајине (СВК), агресор је убијао људе који нису хтели или могли са својих вековних имања, али и оне у избегличким колонама, и до Уне и преко Уне.

„Веритас“ је до сада евидентирао 1.869 Срба погинулих и несталих у овој акцији и после ње, од чега 1.220 цивила, међу којима су три четвртине чинили старији од 60 година. Међу жртвама је 551 жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година. Од укупног броја жртава на евиденцији несталих води се још 745 лица, од чега 565 цивила међу којима 289 жена. Број несталих драстично би се смањио кад би се идентификовали до сада ексхумирани посмрти остаци (357), а још више кад би се ексхумирали и идентификовали посмртни остаци са познатих места укопа (152).

„Веритас“ је крајишке жртве из акције „Олуја“ поделио у две основне групе. У прву спадају „директне жртве“. То су они који су страдали од непријатељске стране (ХВ, ХВО, АБиХ) разним начинима усмрћења (убиства ватреним и хладним оружјем, артиљеријским и авио гранатирањем…) у борби, у заробљеништву, на непријатељској страни, на сопственој територији или у избегличким колонама. Од укупног броја евидентираних жртава на ову групу се односи 92 процента, од чега су 63 процента цивили. Од хрватских снага (војска, полиција, парамилитарне групе), страдало их је 97 процената.

У другу групу спадају „индиректне жртве“ – њихова смрт не може се приписати директно деловању непријатеља на њихова тела, али је у узрочно-последичној вези са акцијом „Олуја“. То су они који су умрли у својим кућама од глади и недостатка лекова или суицида због избегавања заробљавања или немирења са окупацијом, али и они који су страдали у колони, било да су погинули у саобраћају или убијени из нехата, односно умрли услед временских (не)прилика, недостатка адекватног медицинског третмана или од туге за изгубљеним завичајем. „Веритас“ је евидентирао 152 жртве из ове групе, од којих је 140 цивилних лица.

Ђуро Миланко (66) из Карина Доњег код Бенковца 4. августа 1995. године није хтео да напусти своје село због гроба свог сина, који је погинуо у јануару 1993. у акцији „Масленица“. Испраћајући жену и остале рођаке у збег рекао им је: „Идите ви, ја остајем да осветим сина“. Не знам да ли је осветио сина, али знам да је његово тело 2014. ексхумирано са задарског гробља и да је након идентификације годину дана касније сахрањен поред сина.

Радомир Бојанић (47) из Книна, официр СВК, не могавши да поднесе пораз своје војске и не желећи да напусти Крајину, првог дана агресије извршио је самоубиство у згради команде у Книну. Тело му је ексхумирано 2001. са книнског гробља, а након идентификације сахрањен је 2005. на Бежанијској коси у Београду.

Старицу Љубицу Врућинић (90) из Раштевића код Бенковца у збег је повезао комшија Илија Бегић. Љубица је умрла у колони у близини Доњег Лапца, где ју је Илија поред цесте и покопао, и где се још налази без икакве ознаке. Поред Љубице покопани су и још један старац и једно дете. Недавно смо обавештени од ЈКП „Градско гробље“ из Бјељине да је на градском гробљу у том граду од августа до новембра 1995. покопано 14 Крајишника, који су умрли у колони или у бијељинској болници. Погребно предузеће од „Веритаса“ тражи контакт са њиховим породицама како би добили сагласност да им подигну спомен-обележје. Од њих 14, на „Веритасовој“ евиденцији налазила су се само тројица.

Причу о Љубичином гробу испричао ми је лично Илија. У међувремену је и он умро, али је у „Веритасу“ остала забележена прича о Љубици, по којој ће неко од потомака (а има их) једног дана пожелети да је пронађе и достојно сахрани. А колико је оваквих необележених гробова крајпуташа из „олујних“ времена које нико нигде и никоме није пријавио?

Извор:
ВЕРИТАС