Политика и моћ обавештајних служби

Аутор: Џозеф Нај

Када је амерички председник Доналд Трамп именовао Џона Ретклифа, високог партијског конгресмена са мало међународног искуства, да замени Дена Коутса на месту директора Националнe обавештајне заједнице (National Inteligence; тело које надгледа и координише рад свих 16 америчких обавештајних служби; прим. прев.) то је избацило на површину проблем политизације обавештајних служби. Противљење именовању Ретклифа, међу демократама једнако као и међу републиканцима, приморало је Трампа да повуче номинацију, али остаје питање хоће ли моћ покварити истину? Председницима треба директор обавештајних служби којем могу да верују, али може ли остатак владе веровати том директору да ће увек говорити истину, као што је то Коутс чинио када је противречио председнику по питањима као што су Русија, Иран и Северна Кореја?

Скупи неуспеси обавештајних служби нису својствени само Сједињеним Државама. Француска није успела да предвиди напад Немачке преко Ардена 1940. године, Стаљин је био затечен Хитлеровим нападом 1941. године, а Израел је био изненађен Јомкипурским ратом из 1973. године.

Трамп, који је бесан на америчке обавештајне службе због њиховог инстистирања да се јавно образложи у којој мери су се Руси мешали у изборе на којима је победио 2016. године, често своје незадовољство њиховим радом правда подсећањем на њихове нетачне процене да је Ирак поседовао оружје за масовно уништење. Многи су оптуживали председника Џорџа В. Буша да лаже и врши притисак на безбедносну заједницу да исфабрикује обавештајне податке који би оправдали рат за који се већ одлучио. Али ситуација је била компликована, а да бисмо разумели сложен однос истине и моћи (speaking truth to power је америчка фраза која у дословном преводу значи говорити истину о моћним људима; прим. прев.), прво морамо одстранити митове.

ГРЕШКА ИЛИ „ГРЕШКА“?

Како је амерички инспектор за наоружање Дејвид Кеј касније окарактерисао процене о постојању оружја за масовно уништење у Ираку, „скоро сви смо погрешили“. Чак је и главни инспектор Уједињених нација, шведски дипломата Ханс Бликс рекао како је мислио да је Ирак „задржао забрањене предмете“, а француско и немачко противљење рату у Ираку се није базирало на другачијим обавештајним проценама у вези оружја. Међутим, Сједињене Државе (и Британци) доживљавају комбиноване неуспехе на три нивоа: у прикупљању, анализи и јавном представљању података.

Ирак је био тешка мета за прикупљање обавештајних података. Садам Хусеин је био диктатор који је усадио страх убијајући оне који су причали да поседује програм биолошког оружја, укључујући и свог зета који је 1995. године открио постојање таквог програма. Сједињене Државе и Уједињено Краљевство су имали неколико поузданих шпијуна у Ираку и они су понекад само индиректно извештавали о стварима које су чули, али их нису видели. Након што су 1998. протерани инспектори УН, Сједињене Државе су изгубиле приступ својим непристрасним обавештајцима, па су често испуњавале тај вакуум рђавим сведочењима ирачких прогнаника који су имали сопствену агенду. САД нису имале ни приступ људима блиским Садаму, па због тога није било ни директних доказа о највећој загонетки од свих: ако Садам није имао оружје, зашто се упорно понашао као да га има?

Аналитика је такође подбацила. Аналитичари су били искрени, али без доказа о Садамовим плановима они би прибегавали „одразу у огледалу“: претпостављали су да ће Садам реаговати онако како бисмо сви ми (или било који други „рационални“ лидер) реаговали. Уместо тога, он је уживао моћ код куће, а регионална моћ му је зависила од очувања репутације о поседовању оружја за масовно уништење.

Други проблем је била тенденција аналитичара да се искупе за своје раније грешке. Након првог Заливског рата, инспектори УН-а су открили да је Садам био ближи развијању нуклеарног оружја него што су сматрали аналитичари. Обећавајући да неће поново потценити Садама, аналитичари су га преценили, што је тенденција која је била појачана траумом од 11. септембра. У пракси, такви доминантни ментални оквири или „групно размишљање“ би требало да буду проверени разним аналитичким механизмима као што су одређивање „ђавољих адвоката“ или стварање „црвених тимова“ који се залажу за алтернативне интрепретације и који захтевају од аналитичара да се запитају која промена у претпоставкама би њихову анализу учинила погрешном. По свему судећи, ово се ретко дешавало.

УЛОГА ПОЛИТИКЕ

Па, какву је улогу у свему томе играла политика? Бушова администрација није наређивала обавештајцима да лажу, нити су они то чинили. Али политички притисак може почивати на суптилним сугестијама које не морају нужно подразумевати директан утицај на обавештајце. Један мудри ветеран ми је то објаснио речима: „Имали смо велику гомилу доказа да је Садам поседовао оружје за масовно уништење и мању гомилу да није. Сви подстицаји су ишли у правцу да се фокусирамо на велику гомилу, тако да нисмо потрошили довољно времена на мању“.

Презентовање обавештајних података политичким лидерима (и њихово представљање истих) је такође било мањкаво. Било је јако мало упозорења да је „оружје за масовно уништење“ конфузан термин који обједињује нуклеарно, биолошко и хемијско оружје, што су заправо оружја са веома различитим карактеристикама и последицама. У документу Процена обавештајне заједнице из 2002. године наведено је да је Садамова куповина алуминијумских цеви доказ да је он реконструисао свој нуклеарни програм, али се аналитичари Министарства енергетике, који су радили експертизу, са тиме нису сложили. Нажалост, њихово неслагање било је сакривено у фусноти која је (заједно са другим упозорењима и одредницама) изостављена када је припреман извршни резиме за Конгрес и ширу јавност. Политичко врење топи нијансе. Тај документ је требало да садржи отворену дискусију о неслагањима.

Политички лидери се не могу кривити за аналитичке грешке обавештајних служби, али се могу сматрати одговорним када се умешају у њихов рад и у јавности преувеличају оно што оне кажу. Амерички потпредседник Дик Чејни рекао је да „нема никакве сумње“ да је Садам поседовао оружје за масовно уништење, а Буш је изричито изјавио да докази указују на то да је Ирак реконструисао своје нуклеарне програме. Такве изјаве игнорисале су сумње и упозорења која су била изражена у главним деловима извештаја обавештајних служби.

Поверење у обавештајне службе је варирало у различитим фазама наше демократије. Током Хладног рата, обавештајци су често сматрани херојима. Након рата у Вијетнаму, они су постали зликовци. Догађаји од 11. септембра су довели до јавног признања да су добре обавештајне службе важније више него икада, али је неуспех у откривању оружја за масовно уништење у Ираку поново обновио сумњу, а Трамп је то искористио да заташка проблем око руског мешања у америчке изборе.

Лекције за наредног директора Националне обавештајне заједнице су јасне. Поред бирократских задатака координисања буџета и агенција, он (или она) ће морати да надгледа шпијунске радње у прикупљању обавештајних података, брани ригорозну употребу алтернативних техника за њихово анализирање и да осигура пажљиво представљање тих података политичким лидерима и јавности. Изнад свега, директор Националне обавештајне заједнице има дужност да увек говори истину о моћницима.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА