ЗИГ ХАЈЛ!

“Када су дошли по мене – није преостао нико да се побуни”

• Битно обележје фишистичког режима била је његова амбиција да се прелије на околне државе. Овај данашњи “скромни” Вучићев фашистоидни државни урадак има амбицију да вечно господари само Србијом
• АВ је псовку протумачио као претњу, показао је своју неограничену моћ и утамничио грађанина Србије, јер тај грађанин не подржава вођу, па вођином “логиком” посматрано такав “олош” самим тим је и против народа и државе, што га чини, како би фашисти рекли, шкартом и нижом расом
• Народ нема храбрости, воље ни хтења да против неправде устане, иако  исту примећује. Тако је у Европи било и пре стотинак година

Пише: Славко Живанов

Данас, седам година после доласка АВ на власт, никакве сумње нема. Пракса његове владавине је фашистоидна. Он води друштво у фашизам, а колико ће на том путу напредовати не зависи само од њега. Да се само он пита, тамо бисмо већ стигли. Но сваким даном крећемо се тим мимоходом ка апсолутној смрти цивилизованог друштва, а као појединци ка апсолутној неслободи. У реду смо над јамом, и махом несвесни, чекамо.

У историјским паралелама битно обележје фишистичког режима била је његова агресивна амбиција да се прелије на околне државе, да окупира, освоји, подјарми. Овај данашњи Вучићев фашистоидни државни урадак има “скромну” амбицију да вечно господари само Србијом, ма колико се она (Србија) у међувремену смањивала. Утолико је то што нам се дешава особито.

Преостала, битна обележја фашистоидности су ту:

– Почиње са потпуним изједначавањем вође, народа и државе и њиховом коначном сингуларизацијом у личности вође; па наставља распласавањем фаталне државне пропаганде, полицијском државом, тоталитаристичком праксом на сваком кораку, апсолутном контролом судске власти и финансија, и масовним тлачењем људских права и слобода с циљем да буду релатизована и наравно жртвована у темеље националних и државних интереса које је вођа дефинисао, а заправо су сажежена као енергетско гориво за апсолутистичко оргијање; на концу имамо суштинско укидање слободе јавне речи и парламентаризма, сатирање сваковрсног политичког плуралитета, критике и слободе, а бесконачно бујање репресивних државних инструмената; и волунтаристичку арбитрарност у коришћењу државне репресије засноване на остваривању личног, групног или партијског интереса; такође и отворену злоупотребуполицијских оперативних (недоказаних) података сумњиве вредности, који често, не само да немају судску употребну вредност, него су произвољни, нетачни, цинкарошки или сплеткарошки; и особито, изношење таквог материјала у режимским, диригованим таблоидима у циљу компромитације људи који нису учинили никакво инкриминисано дело.

Примерице, пре неколико дана, једна особа, на некој друштвеној мрежи кочијашки је псовала АВ и његову породицу. Овоме се то, разуме се, није допало, па је псовање преформулисао у претње по безбедност своје породице, и наложио својим керберима да по хитном поступку то џандарски заврше, што се и збило хапшењем Александре Јанковић из Шапца. Хитро је од стране Вишег суда тој жени одређен притвор од 30 дана, како “не би поновила кривично дело”. Уз ту ефикасност полицијско-судског апарата, отпочело је и њено катранисање и посипање перјем преко таблоида о њеним наводним везама са подземљем. “Сазнало се” (ОЗНА све дозна) да је била удата за потоњег криминалца, који је, много касније од њиховог развода додуше, страдао у мафијашком обрачуну. А све то, вероватно, требало би да докаже како је Јанковић унапред крива и да је потпуно очекивано да је таква особа спремна на криминалне активности, да је коначно долијала и да би утврђивање кривице било сувишно…

И лаику је јасно да у овом случају никакве претње по безбедност није било, али је итекако било учитавања таквог смисла од стране моћника. АВ је псовку протумачио као претњу, показао је своју неограничену моћ и утамничио грађанина Србије, јер тај грађанин не подржава вођу, па вођином “логиком” посматрано такав “олош” самим тим је и против народа и државе, што га, у збиру, чини погодним за терористу опште праксе, или како би фашисти рекли, шкарт и нижу расу.

А Виши суд је у образложењу своје санкције оценио да је утамничио Јанковићеву како не би починила ново кривично дело, али му изгледа недостаје пресуда о чињењу било каквог кривичног дела. Псовање, још увек није кривично дело. А то што се неки судија Вишег суда побринуо да не нервира вођу и не ради по закону, требало би да буде предмет закона и струке. Али и јавности. И кад је о томе реч, ваља рећи да та иста јавност која махом ћути, шапатом осуђује Јанковићеву јер је ипак грубо псовала децу АВ. Кажу, није требало да их помиње.

Сигурно је да Вучићеву децу није требало да помиње у том контексту, без обзира што је његова, да л` бивша, да л` садашња, супруга Кеснија хушкала и предводила медијски линч према некој другој деци, па би неко могао да помисли да им треба узвратити исто или слично. Није, дакле, требало помињати ничију децу. Деца су деца, било да су Вучићева или било чија, па чак и без обзира да ли је реч о минорном домету једне твитер-фејзбук-поруке, или пропагандној олуји изазваној са мегагледане телевизије са националном фреквенцијом. (У неком другом контексту, јавности ради, рецимо када син председника путује по свету у друштву проблематичних навијача и безбедносно сумњивих типова, када троши импозантне количине новца који се однекуд материјализује, а није џепарац који му тата удели од своје плате од сто хиљада динара, итд, напротив, треба говорити). Међутим, овде је реч била о грубим, јавно изреченим простачким псовкама које је свако морао до осуди само до онога тренутка када је псовачу разрезана робија од месец дана. Тада, све остало сем драконске, шеријатске казне коју намеће терор државе и њен екстремни и прекомерни репресивни апарат, постаје небитно. Али, јавност и даље калкулише: “Али, псовала је децу”. Да у Србији заиста постоји истинска јавност, њу би занимала огромна несразмера између дела и казне и протестовала би због тога. Кад је казна драконска то би требало да буде бучан, дуготрајан аларм, јер се државни терор неће зауставити. А и није се зауставио на Александри Јанковић и њених 30 дана притвора. То је најпознатији, а има и других примера. Виши суд је такође на месец дана утамничио времешног господина од 67 година који је на Фејзбуку објавио умрлицу највећег радикалског сина наших народа и народности. Такође је суд нашао да овај терориста стар седам деценија угрожава својим бадаваџисањем по друштвеним мрежама безбедност АВ-а, па му је ставио букагије на месец дана, да не “понови дело” угрожавања безбедности. Сину Ди-Џеј Жекса за убиство седамнаестогодишње Андее Бојанић то правосуђе није ставило букагије него, шатро, наногицу за кућни притвор. И то зато, што је лицемерно закључио и сам Ди-Џеј – јер је реч о његовом сину. Татин син, по одлуци таквог правосуђа изгледа није угрожавао ничију безбедност, барем не озбиљно да би допао робије. Часни судија је сматрао да је за одузет живот једне девојчице наногица примерена казна. Ко још и контролише то с наногицама, кад се кримоси с њима шетају по сплавовима… То су ти радикалски критеријуми када животи туђе деце нису битни јер је реч о нижим бићима.

Елем, оваквих и сличних догађаја је много, а има и објашњења. Једно од сликовитијих које пружа одговор на питање зашто живимо у “сивој зони” и надреалној, разваљеној држави сатртог друштва, дошло је из “Задруге”. Наводно, у програму ријалитија “Задруга” објављени су статистички подаци о приспелим порукама послатим путем мобилних телефона, што их је публика ове опскурне порнобизарије слала финалне вечери. Тој групи доконих празноглаваца не смета економски суноврат. Не смета им безперспективност и пропадање. Не реагују на немаштину и беду. Не занима их имплозија здравства и образовања. Не занима их ни слобода, и зато не реагују на појаву озбиљних симптома фишизације. А све више клизимо ка фашизму. Слично се збило и тридесетих година прошлог века. Део те атмосфере остао је забележен у песми коју приписују једном немачком теологу, Нимелеру:

“Када су нацисти дошли по комунисте,

ја сам ћутао – јер нисам био комуниста.

Када су затворили социјалдемократе,

ја сам ћутао – јер нисам био социјалдемократа.

Када су дошли по синдикалце,

ја се нисам побунио – јер нисам био синдикалац.

Када су дошли по мене – није преостао нико да се побуни.

У нас, чини се, нема храбрости, воље ни хтења да се против неправде устане, иако се иста примећује. Тако је у Европи било и пре стотинак година. Међутим, нас, сва је прилика, више занима рајалити и лепо расположење председника. Напредак.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ