Прослава Дана победе у време капитулације

У Србији се, барем по садржају главних штампаних и електронских медија, тешко може закључити да је данас 9. мај – Дан победе којим се у целом свету обележава датум када је коначно сломљен фашизам у Другом светском рату. У новинским насловима се може прочитати све о најситнијим и најбизарнијим детаљима из живота маргиналних учесника ријалити емисија, разни трачеви са естраде, као и спортски резултати нижеразредних лигашких такмичења, али најмање од свега се може сазнати о најважнијем догађају у досадашњој људској историји, а то је управо Дан победе.

Иако је у Београду испаљен свечани плотун са Калемегданске тврђаве у част тог догађаја, а биће и положени венци на споменике, јасно је да се ради тек о симболичном и за јавност прилично невидљивом прослављању дана када је коначно уништена чудовишна нацистичка идеологија. А најбољи пример таквог игнорантског односа према том датуму је јутрошњи дневник првог програма Радио-телевизије Србије, у коме је читав прилог о обележавању Дана победе трајао увредљивих десетак секунди.

Стога се поставља питање због чега је то тако, и зашто Србија, која је била једна од највећих жртава нацизма, те која је дала свој велики допринос тој победи, сада на тако скроман и недовољан начин обележава величанствену победу Савезника над Силама Осовине?

Нешто мало помпезнија прослава Дана победе је последњих година уприличена једино приликом посете руског председника, када је централна свечаност из Сава центра директно преношена на телевизији и када су билборди широм Београда данима раније подсећали на долазак тог празника и на његов непролазни значај. Међутим, после тога је сећање на 9. Мај поново пало у медијски заборав, а државни органи који би требало да одржавају успомену на њега, баш се и нису показали као идеални поштоваоци Дана победе.

Постоји неколико мишљења због чега је то тако, а најчешће се помињу они – да је то у ствари био датум када је у Југославији на власт дошла комунистичка партија, а има и оних који вероватно мисле да ће запостављањем тако значајног догађаја придонети успостављању савременог европског јединства између некадашњих носилаца нацистичке идеологије и њихових жртава. А такође постоје и они који на тај начин желе да умање руски утицај у Србији, с обзиром да је управо Русија, односно тадашњи Совјетски Савез, несумњиво био највећи појединачни фактор који је допринео победи у Другом светском рату.

У сваком случају, шта год да је разлог таквом потцењивачком односу према Дану победе, остаје чињеница да нема ни новинских текстова у којима би се на насловним странама честитао грађанима тај изузетни датум, а нема ни телевизијских станица на којима би ударни термини били посвећени детаљном присећању на узроке, ток и последице Другог светског рата.

Уосталом, можда је баш такво стање нормално за данашњу Србију, с обзиром да би заиста било контрадикторно да се на помпезан и врло достојанствен начин прославља Дан победе у време капитулације, како многи грађани описују актуелни Бриселски споразум, а нарочито они којих се то највише тиче, дакле сами Срби са Косова и Метохије.

А поменутим споразумом се суштински признају управо оне границе и циљеви које је током Другог светског рата хтела да наметне хитлерова Немачка са својим сателитима. Подсетимо, тада је Косово било отргнуто из српских, то јест југословенских државних оквира, исто као и Санџак и Војводина, који се, чудне ли коинциденције, и данас тресу по тим истим шавовима.

Према томе, мора се признати да стварно не би било логично да држава организује велике манифестације поводом победе над фашизмом, а да у исто време, скоро целих 70 година касније, тихо признаје или се барем прећутно саглашава са тековинама те исте побеђене стране.

И зато, ако је на балканским просторима изостала примерена прослава Дана победе у њеном пуном обиму, онда грађанима који истински желе да се подсете тог датума и да га свечано прославе, није преостало ништа друго него да макар на другом програму српске државне телевизије одгледају пренос традиционалне војне параде на Црвеном тргу у Москви, где се такви значајни датуми, изгледа још не заборављају.

Ратко Паић / Глас Русије