Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од поштовања

Аутор: Сандра Благић

Давне 1998. године, први пут у Доњој Градини…Ми као и свака друга дјеца у том узрасту, истрчасмо из аутобуса. Као пси пуштени с ланца, потрчали ка ливади а за нама крену вриска, цика ( не знајући тада, да газимо по костима невино пострадалих).

Обишли смо комплекс Доња Градина, сазнавши да су за време НДХ усташе и усташко цијеће направили, стравичан покољ над Србима, Јеврејима, Ромима. Дјетету од 10-11 година  тешко је замислити да су од људи правили сапун!

Еј, сапун!!

Да су жене и дјецу силовали, набијали на нож, копали очи, вадили органе.Да су се такмичили ко ће више убити људи.Да су пили крв, а од очију и ушију правили огрлице. Огрезли у крви невино настрадалих, људи који вам ништа нажао нису урадили. Сем што су друге вјере.

Долазећи сваке године,када се обиљежава дан сјећања на пробој јасеновачких логораша, мене буде стид и срамота. Прво због политичара, који, бахато сједе на столицама, поздраве све али не и преживјеле логораше. Вјероватно забораве гдје су дошли па скупљају поене пред изборе. Стид ме ухвати када видим средњошколце који се љубе, причају, смију се.

Зар им професори нису бар у аутобусу објаснили гдје су се упутили? Бијес ме обузме када видим да су имена урезали на Тополу ужаса! Срамота ме када испод ока гледају оног старог декицу, који је преживио голготу, смрт!

Тад сузе потеку.

Годинама се прича о Меморијалном центру који ће опомињати будуће нараштаје. Не знам гдје је запело, али знам да моја генерација то неће дочекати. Ове године отишла сам сама.

Тридесетак километара од Доње Градине, креће киша. Пљусак. Киша ми дође као знак. Tреба да наставим. И као што бива, док излазим из аута, узимам фото-апарат, киша престаје. Корачајући стазом која је посута црвеном туцаном циглом, не чује се скоро ништа. Комарци нападају са свих страна, креја птица крешти у даљини, а негдје високо у крошњама чује се дјетлић.

Хвата ме језа, али не од страха, већ од поштовања. Дођох да се поклоним невино пострадалим.

За време комунистичке власти, братства и јединства, „друг“ Тито никад није крочио у Доњу Градину.

Поред Тополе ужаса срећем човјека и жену са дјецом. Дошли су да науче дјецу о страдању Српског народа. Видим има и оних које не заборављају и уче своје нараштаје.

На Тополи ужаса вршена су вјешања и свирепа мучења. 1978. Топола је иструлила и срушила се.

Срећом предузете су мјере очувања, а током протеклог рата, са оне стране Саве гађали су Тополу да избришу сваки траг.

„Када смо нагло, ко мртви, умукли
(од страха ваљда, што смо ипак живи ),
У ред за ушке отекле нас вукли,
И нијеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу);
Провлачили су кроз ушке нам жицу.

И сваки тако, када би се мако,
Од бола страшна мукло би зарежо.
„Шутите!“ – рикне крвник- „није лако,
Ал потребно је, да тко не би бјежо.“
И нико од нас главом да потресе
И другом слијепцу љути бол нанесе.“

И.Г.Ковачић – Јама

Извор:
ЈАДОВНО