Опасне последице Макронове посете

slobodan-samardzic

Дводневна посета француског председника протекла је у гламуру и помпи. Била је то још једна режија „суверенових јаничара“ (израз Живојина Павловића, који се односио на Броза и његове посилне), режија која је сурову стварност преобразила у веселу слику. Од силног одушевљења оноликог света – политичара и њихових свита, новинара, бројних „случајних“ посетилаца Калемегдана – нико није обратио пажњу на то да је Е. Макрон Србију и тзв. Косово изричито насловио као „две државе“. У нашој широј јавности те речи треба да одиграју улогу анестетика у гласно најављеној операцији на отворном срцу Србије која треба да се обави у Паризу у септембру. То је оно срце које је неовлашћено и непозвано било понуђено „великом Макрону“ испред споменика захвалности Француској.

Тим поводом, председник Вучић имао је јако занимљиву изјаву. Ракао је: „Ја ћу се док сам жив залагати за компромис“. Изјава је, као и све његове, двосмислена, тј. садржи два значења: прво, да се председник неће повући са трона док је жив; друго: да његов живот зависи од „косовског компромиса“. Ово друго значење нам је сада много интересантније.

Из досадашњег искуства јасно је шта председник подразумева под компромисом. То је, најпре, размена признања тзв. Косова за заједницу српских општина. То би практично значило размену свега низашта. Признање је у међународним односима супстантивна ствар, која је потребна тзв. Косову од стране Србије а не обратно. С друге стране, оно што је Србија требало да добије заузврат, заједница српских општина, још пре Бриселског процеса постала је уставна и партнерска – за државе које су га признале – обавеза тзв. Косова. Када ни то није добио, председник је понудио „разграничење“ као компромисно решење. И опет је хтео да све да низашта, јер се признање опет нуди за нешто што по себи није добитак – фино регулисање међудржавних граница, где обе стране територијално добију онолико колико дају. Толико о компромисним амбицијама председника Србије пре најновијег дила са председником Француске, који би требало да се оствари у септембру у Паризу.

Ствар је медијски представљена као окретање новог листа у тегобној саги о Косову. Али, шта је ту ново? Да ли је председник Макрон за јоту померио француски званични став о овом питању? Ни говора! Он је само изговорио чаробну реч „компримис“, пун поверења у Вучићеву спремност да за „нешто“ призна тзв. Косово. Видели смо од каквог је материјала то „нешто“. Француски председник у овој игри има у виду пре свега своју личну позицију у европским релацијама. Како му је у сопственој земљи популарност пала на десет одсто, ово је згодна прилика да се окуша у европској политици преузимајући штафету Ангеле Меркел.

Али, поред свега, Француска је имала и још има неке посебне везе са часним лидерима криминалне нарко творевине, која се зове „Република Косово“. У својим узбудљивим списима објављеним у Лозани 2018. године, Дик Марти, главни известилац Парламентарне скупштине Савета Европе о трговини органима у Покрајини и Северној Албанији, пише и следеће: „Истина је да је француски допринос био огроман. Као што су нам то потврдили добро информисани извори, француске обавештајне службе су одржавале привилеговане односе са Тачијевом групом…Истрага Special Investigation потврђуе да је Хашим Тачи био ангажован као агент француских обавештајних сужби. Пјер Сирами, бивши помоћник директора Генералног одсека за спољну безбедност, наводно потврђује: Тачи је био један од наших агената и ми смо га финансијски подржали. Набавили смо му оружје…“, и много тога сличног. (Нав. према Дик Марти, Извесна представа о правди, Новости, Београд, 2019, стр. 250-251).

Сасвим је сигурно да је ово познато и Макрону и Вучићу. Али, то им није сметало да испред споменика захвалности Француској пред присутном масом и бројним ТВ аудиторијумом одиграју представу о два нежна срца. У светлости чињеница које је изнео Дик Марти два председника су најавила враћање процеса „Београд-Приштина“ у старе трачнице. Другим речима, као и до сада ове чињенице неће ни најмање утицати на детерминисани ток ствари.

Неко ће рећи, материјал о криминалним радњама највиших представника тзв. Косова сада је пред једним специјалним судом и тај процес не би требало да утиче на решавање „косовског питања“. И када би тај процес ишао сигурним судским путем, он би морао имати утицај на све политичке актере у косметској ствари, а посебно српске. Ако, пак, имамо у виду чињеницу да су од оснивања Специјалног суда тројица тужилаца (сви Американци) подносили напрасне оставке, тада би та посебна чињеница морала додатно да алармира пажњу свих, а посебно политичких људи. То, међутим, није случај. Сви се понашају као да тако нешто не постоји, а реч је о чињеницама које су много теже и горе од насилних царина, које једине узбуђују српског председника. Он приређује невиђену фешту највишем представнику Француске, земље чије су руке биле до лаката у крви српских жртава најмрачнијих трговаца органима.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ