НИКОЉСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ: Нестало 1915. на Косову, обрело се у Ирској!

Никољско јеванђеље, некада је било у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се чува у Ирској. У време када српска војска прелази Албанију, Јеванђеље нестаје 1915. године негде на Косову

Све до 1914. године, Јеванђеље је чувано у Народној библиотеци Србије, да би му се у Првом светском рату изгубио сваки траг. За време евакуације током Првог светског рата, из збирке раритета Народне библиотеке, јула 1914. године, издвојено је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и штампаних књига, међу којима и Никољско јеванђеље, и смештено у дрвене сандуке који су се потом нашли на путу ка Косовској Митровици. На том путу, сандуцима се губи сваки траг.

Прилике у Србији од тог периода биле су и више него неповољне, уследио је Други светски рат током кога је у неповрат отишло непроцењиво културно благо српског народа. Тек након рата, 1964. године, дошло се до сазнања да се део изгубљеног српског културног блага, између осталог и Никољско јеванђеље, чува у библиотеци приватног колекционара сер Честера Битија у Даблину.

Тражећи мишљење о неким словенским рукописима који су се налазили у овој чувеној библиотеци, лондонски слависта Џон Барникот обратио се археографу Владимиру Мошину, шефу Археографског одељења Народне библиотеке Србије, за помоћ. Након што је прегледао снимке текстова које му је Барникот послао, Мошин закључује да су у питању давно нестали рукописи који су до Првог светског рата били чувани у Народној библиотеци Србије.

Реч је, заправо, била о три српске средњовековне књиге: Никољско јеванђеље (крај 14.- почетак 15. века), Српско четворојеванђеље (крај 13.- почетак 14. века) и Празнични минеј Божидара Вуковића, штампан на пергаменту 1537. године. Како су ове драгоцене књиге, нестале у ратном вихору, доспеле у библиотеку сер Честера Битија у Ирској, није сасвим познато.

Никољско јеванђеље је рукописна књига писана на пергаменту, крајем 14. или почетком 15. века, величине 16×10,5 cm, са 144 листа и по 17 редова текста на свакој од страница које су украшене илуминацијама, иницијалима и заставицама, са златним и сребрним детаљима. Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста — Матеји, Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом, илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста — анђелом (Матеја), крилатим лавом (Марко), крилатим волом (Лука) и орлом (Јован).

Никољско јеванђеље први пут помиње Вук Караџић 1826. у првом броју Данице, то је чувени чланак „Описаније српских старина“, у коме каже да има један намастир у Овчарско-кабларској клисури, мали, стиснут, с оне стране Мораве, у коме се налази једно Јеванђеље на пергаменту изванредне лепоте. Колико је лепо, сведочи чињеница да је Ђура Даничић 1864. године, дакле чим је превео Стари завет, превео и то Јеванђеље на старословенски језик. Затим се књига помиње у Каталогу Народне библиотеке Србије за 1903. годину, из чега се види да је тада књига у власништву српске државе, дакле није више у Цркви.

Фототипско издање Никољског јеванђеља, штампано је недавно у сто луксузних примерака, добили су дародавци, САНУ, Филолошки факултет у Београду и Филозофски у Новом Саду, манастири (међу њима и Хиландар), епископи и поједине стране библиотеке.

Извор:
СРПСКА ИСТОРИЈА