Љубодраг Стојадиновић: Мрзилачка екстаза неписменог председника

У чему је, дакле, ауторски текст Врховног написан у штабу за хистерично општење и расипање мржње, нешто друго од уобичајених болесних ритуала наведеног неизбежног живог бића? У суштини, то је иста градивна супстанца, позната мисаона матрица и већ научени језик тоталитарног општења, који је давно препознат као прворазредни еколошки и санитарни проблем.

Аутор је свом стваралачком опиту дао амбициозно име: Елита и плебс! Извесно је да основна теза – коју чини сам наслов – далеко надилази моћи писца да такву, у суштини врло сложену социјалну релацију, образложи као амбијент у коме остварује свој настрани државнички наум. Али, његова накана је сасвим друге врсте: он жели да на једном месту коначно образложи своју политичку филозофију вечне власти и страха од пада; разлоге за серијске емотивне сломове; да дифамира противнике преко граница увредљиве негације и обзнани своју фанатичну мржњу ка свима који нису уз њега.

Да уличарским речником и расипањем владарске жучи још присније веже плебс уз себе, и дефинише истинску елиту, таман онако како је он види. Да амнестира преваре, фаслификате, плагијате, криминалне синдикате и заштићени мафијашки покрет у свом систему: да огласи мржњу као темељну одлику свог опскурног нарцисизма.

Да своју привидну самоувереност и храброст оствари кроз хистеричну интонацију сваке тегобне речи. И да се плачним наглашавањем свог кукавичлука домогне још којег поданика који ће му помоћи да не пресвисне од страха.

Било би неукусно и неподношљиво цитирати тај бећар паприкаш од бесмислених реченица. Али, ево једне: „Лепо су смислили, народе цркни док они лепо живе, а ако нам се супротставите, ви куго народна, ми препаметни и од Себе изабрани, сломићемо вам кичму, као и оним малобројним представницима народа који га се не стиде…“

Не знам како стоје ствари у Политици, има ли Жаре лекторе и језичке редакторе, који би бар мало извукли Врховног из лексичког суноврата. Али, наведена мисао изазива озбиљну забринутост за стање аутора. Дакле, који народ да цркне док они (који они) лепо живе? Ко припада куги народној, и каква је, чак и метафоричка епидемија у оптицају? Ко је од Себе (велико С) изабран да би некоме сломио кичму? Замислите ефектан крај мисли, ваља подвући тај антологијски драгуљ: као и оним малобројним представницима народа који га се не стиде!

Али, има још тога: „Пошто видим да су многи Срби преплашени од тог и таквог фашистичког приступа, преузео сам на себе терет прихватања доброг дела чопоративних удараца, уверен да ће добар и пристојан народ умети да победи оне који би да управљају нашим животима, само зато што мисле да тако треба!“

Ово је већ озбиљна политичка пројекција и део програма. Срби су преплашени, а њега напада чопор анационалних креатура. Уверен је да ће добар и пристојан народ успети да одбрани његов начин живота, у коме он влада, радосно примајући ударце од руље.

Наравно да је добар и пристојан народ категорија која не постоји у политичкој или било којој социолошкој теорији. Нити у пракси, осим у пустој жељи неспособног, испразног самодршца власти, о успостављању режима опште кроткости и послушности.

Занимљив је врховников упад у теорију еугенике, једног од модела репродуктивне контроле. Па каже ово: „Ово се нарочито истиче кад поменута група (Трифуновић, Обрадовић, Ђилас, прим. Љ.С.), преко својих истомишљеника – еугениста, попут Велике инквизиције, организује прогон и спаљивање на ломачи, тобож глупака, који им се супротстављају у било чему. Нарочито и што су неписменији и необразованији, то снажније нападају, а посебно сладострашће показују, кад се обрачунавају са дипломама и њиховим носиоцима…“

Еугенисти, наравно, никакве везе немају са инквизицијом. Па ни са Ђиласом. Тај покрет је настао у 19. веку (Британац Френсис Галтон и Американац Чарлс Девенпорт) као идеја о контроли и побољшању људске врсте. И у систему који би спречио „инфериорне“ да имају потомство. Нема говора о спаљивању глупака. Али, у луцидном обрту аутора, овде неписмени и необразовани нападају супериорне интелектуалце на власти, и показују чисто еротско уживање, то јест сладострашће, кад се обрачунавају са дипломама и њиховим носиоцима.

У новом обрту, глупи и инфериорни као да спремају противудар и еугенички погром, против још глупљих. Шта је следеће? – пита се аутор. Забранити им да имају децу? Отворити логоре за њих? Дати власт супериорнима, вишој раси и елити, која ће да одређује ко ће шта да ради, и наплаћује од инфериорних.

И сасвим при крају, уз молбу за опроштај због још једног несварљивог цитата, творац ауторског текста каже: „Одвратност са којом причају о Србији, гажење и пљување, повраћање по обичним, вредним људима, примена рецепата из најмрачнијих фашистичких идеологија, којима се људи деле на ниже и мање вредне и ко бајаги узвишене, вредне свега, а поготово власти – све то заједно постало је и једина политика коју та ко бајаги елита и има и коју нуди. Зато, кад будем поново рекао да их презирем, биће и јасно зашто то радим…“

Нека питања, која бих желео да поставим себи, и вама који сте ово прочитали гласе: Ко је овај човек? Шта је он нама и онима које сматра својима? И најважније, јесам ли и ја неки латентни еугеничар, који би га, на пример, послао у ПМ, на дораду?

Оцена текста јасна као дан. Седи клипане, очајно, неписмено, глупо!

Недовољан 1.

Или још краће: фуј!

Али тиранска мржња и лудачка енергија се не могу измерити. Бескрајне су.

Извор:
НСПМ