Брет Вилкинс: Геноцидна Бела кућа или Преглед историје америчких концентрационих логора

Опште је познато је да су САД током Другог светског рата у логоре затварале своје грађане јапанског и немачког порекла, али су такви концентрациони логори, заправо, постојали и много раније

Америчка политичарка Александрија Окасио Лопес, чланица Демократске странке и Представничког дома Конгреса САД изазвала је недавно буру негодовања како левичара, тако десничара и већине америчких медија изјавом да су прихватни логори које су америчке власти отвориле поред границе са Мексиком ради заустављања уласка миграната у САД, заправо концентрациони логори, налик на оне до сад добро познате кроз историју. У њима се са мигрантима поступа сурово, они живе у нечовечним условима, изложени болестима па и умирању.

Овакви логори, међутим, нису ништа ново у историји Сједињених Америчких Држава. Опште је познато је да су оне током Другог светског рата у њих затварале своје грађане јапанског и немачког порекла, али су такви концентрациони логори, заправо, постојали и много раније.

Млади гувернер Вирџиније, Томас Џеферсон, залагао се још 1780. године за геноцид и етничко чишћење Индијанаца, а што је касније названо „Индијански проблем“. „Ако се одлучимо за рат против Индијанаца, он ће се завршити или њиховим истребљењем или пресељењем иза језера поред реке Илиноис“.

Његови ставови, међутим, постали су званични ставови политике САД о пресељењу Индијанаца тек педесет година касније, када је председник САД био Ендрју Џексон. Десетине хиљада припадника више индијанских племена пушкама су истеране из својих боравишта и отеране у затвореничке логоре у државама Алабама и Тенеси, где су биле изложене разним болестима, што је, уз недовољно воде и хране произвело њихове огромне патње, а често и смрт.

Хиљаде људи, жена и деце умрле су од смрзавања и глади у логорима или на маршевима ка њима, од којих је најпознатији био „Пут суза“ (дугачак 1.600 километара). Ово геноцидно пресељење индијанских племена, председник Џексон је 1833. године описао као „хуману политику Владе САД“, јер „домороци Американци немају ни умних способности, лењи су, недостају им моралне скрупуле, не исказују жељу да напредују, што је све потребно за живот у миру и слободи. Нашавши се усред једне надмоћне расе, они морају попустити пред околностима и постепено нестати.“

Три деценије касније, када су Сијукси и друга индијанска племена покушали да се одупру инвазији белих људи који су им отимали земљу, Александар Рамзи , гувернер Минесоте, поново је позвао на геноцид и етничко чишћење, а 1862. године нудио је награду од 200 долара (што би по данашњем курсу било преко 5.000 долара) за индијански скалп. Нажалост, нису сви Индијанци које су терали у логоре, стигли у њих. Док су пролазили кроз насеља са белим становништвом, мештани су их убијали.

Током Америчког грађанског рата, у државама Лујзијана и Мисисипи отварани су концентрациони логори за црнце, у којима су они масовно умирали, најчешће од малих и великих богиња.

Американци су 1901. године имали концентрационе логоре и на Филипинима. У њих су затварали припаднике племена Батанга, који су се супротстављали њиховој окупацији, а опште је познато да су за време Првог и Другог светског рата на тлу САД постојали логори за оне Американце који су били пореклом из земаља са којима су САД биле у ратном стању..

Велики број становника Окинаве био је затворен у логорима на том острву током Другог светског рата, од чега је њих 3.000 умрло.

У првим годинама Хладног рата, Конгрес САД усвојио је 1950. године Закон о спречавању субверзивних делатности, после чега је отворено шест логора за комунисте, мировне активисте, борце за грађанска права, и друге грађане САД који би могли да представљају опасност у случају да се уведе ванредно стање.

Закон је међутим, оспорио Врховни суд па су логори, који никада нису ни примили затворенике, затворени.

Председник САД Џон Фицџералд Кенеди одобрио је 1961. године насилно пресељење 8,5 милиона јужновијетнамских сељака, за шта је било потребно 7.000 логора опасаних бодљикавом жицом, минским пољима око њих и наоружаним стражарима.

Данашњи најозлоглашенији амерички логор налази се у бази САД Гвантанамо на Куби, у коме је већина затвореника без икакве кривице, односно из политичких разлога, или их Американци држе у нади да ће од њих изнудити неке важне податке. Многи затвореници умиру пре него што се против њих поведе судски поступак; има и оних који су у затвору и 17 година, а да против њих нису подигнуте оптужнице.

Невини цивили су затвореници САД и у војним логорима у Ираку, Пакистану и другде.

Што се тиче садашњих прихватних логора на тлу САД, намењених заустављању таласа миграната који долазе са мексичке стране границе – иако то Доналд Трамп и његове присталице неће никада признати – они су веома налик на концентрационе логоре из ранијег доба. У нечему су и гори: у некадашњим логорима деца нису била раздвајана од родитеља, као што је то данас случај.

Брет Вилкинс (Brett Wilkins) је уредник за америчке вести у Digital Journal. Са седиштем у Сан Франциску, његов рад покрива питања социјалне правде, људских права као и питања рата и мира

Са енглеског посрбио и за Стање ствари скраћено приредио: Војислав М. Станојчић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ