Гаравице: Стратиште 12.000 Срба

garavice2

Гаравице су једно од највећих стратишта српског народа послије Јасеновачких логора и логора Госпић – Јадовно. То је у географском смислу простор удаљен од града Бихаћа два и по километра, а обухвата Гаравице, Карађорђево село (некад Брезовица, а данас Каменица) и Церавац. На земљишту које је било у власништву добровољаца из Првог свјетског рата, налазиле су се природне ливаде, јаруге и канали различитих дужина и дубина.

У Бихаћу су прво покупљени најугледнији и најбогатији Срби 20. Јуна 1941. и побијени послије три дана мучења у злогласној кули. У Капетановој кули су Срби довођени и мучени, тучени и мрцварени, да би потом били одведени на стратиште и на монструозан начин убијени. Муслимани су након рата свједочили о страшним крицима која су долазила из куле. Хусреф Реџић каже: „Тако је трајало из дана у дан, из ноћи у ноћ. Затварали смо прстима уши да не чујемо тај лелек и јаук, који није био сличан ни људском ни животињском гласу. Тешко да је постојало нешто страшније од тог караказана, тог затворског дворишта, у којем су масакрирани српски сељаци…Смрт на Гаравицама је долазила као избављење…“

У ноћи 23/24. јуна 1941. године око 1.200 Срба је сабијено на фудбалском игралишту у Бишћу. Одатле су их отјерали према Кулен Вакуфу и Босанском Петровцу одакле се нису вратили. Њих је поклала група херцеговачких муслимана под командом Енвера Капетановића 28. јуна 1941.

Убијање на Гаравицама је вршено углавном од 3. Јула до 3. септембра 1941. године. Прве групе Срба су одвођене и убијане ноћу, а касније у јулу и августу 1941. године и дању. Према подацима које посједује музеј у Бишћу на овом мјесту је страдало преко 10.000 људи, док други извори говоре да их је било преко 14.450. Ту су страдали Срби доведени из других околних мјеста, јер сам Бихаћ није имао толики број. Ту су убијани Срби из Босанске Крупе, Босанског Петровца, Цазина, Велике Кладуше, па чак из удаљених мјеста као што су Доњи Лапац, Кореница и Слуњ. Овдје је убијано српско становништво, али је убијен и мањи број других нација укључујући Јевреје и Роме. Скромни споменик постављен 27. јула 1949. године је уклоњен и постављен поред Капетанове куле. Спомен подручје које обухвата 149.479 метара квадратних је обиљежено скулптурама које су комунисти изградили по идејном рјешењу Богдана Богдановића, а које не показују ко су биле жртве, вријеме кад су страдали, број жртава ни ко су били џелати. Овај спомен-парк је подигнут на брежуљку на супротној страни од оне на којој су усташе поубијале своје жртве.

Многи Срби нису дошли ни до Куле ни до Гаравица. Скончали су тамо гдје их је затекао усташки маљ или кама. Убиства Срба из Бихаћа се спроводе по породичним кућама, њивама и на бројним масовним стратиштима у околини Бихаћа. Многи су живи запаљени у својим кућама, побијени у подрумима, у које су усташе након покоља утјерали свиње да би се храниле људским месом…Тешко је сва стратишта набројати, а зна се за ова: Гаравице, шума Осоје код Врсте, Микуљанове штале, Уљевите баре, куће Бубала, Делића јама, Међудражје, Рисовачка јама, Приточка црква, Привор код села Винца,Мало Заложје, Бабина греда, Јанкова њива у Хргару, Рипачке Забарице и Чаир, двослан у Лохову, Горјевац, Клишевић, Бугар, баре у Рајновцима, Кулен Вакуф, Грмуша, Рачић, Лоховска Брда…Многа од њих су затрпана и бетонирана, без икаквог знака и обиљежја.

Бихаћ је прије Другог свјетског рата имао 16-17 хиљада Срба, а већ 1942. године ни једног јединог.

(Подаци преузети из: Гаравице, зборник саопштења, свједочења и докумената, Бања Лука, 2011.)

Извор:
ЈАДОВНО