Живимо у времену пијаних бродова и бродолома

(Не)корисни идиоти

• Ни много солиднија друштва од српског нису успела да створе демократско друштво револуционарним методима, а српско друштво, то ваља нагласити, то тек неће учинити, ако икада створи колико-толико пристојно друштво. Елем, постоје неке танане шансе да се то постигне мукотрпним процесом, али револуцијом, ни теоријске.
• Да је друштво пало не види се само по томе што је Србију узјахао Вучић, и што је Београђанима, без икаквог протеста, наметнуо Весића, него се види и по томе, што бар онај озбиљан, па макар и мањински део друштва, на Бакићеве глупости одговара или тишином или дебилним климоглавом.
• У овом тренутку својим активностима, од ове тројице, највише на цементирању Вучићеве власти ради Бакић.

Пише: Славко Живанов

Три пута је у својој политичкој (јединој) биографији Вучић кандидован за градоначелника Београда и у свим случајевима је потучен. Било је то 2004, осме и дванаесте. Оваква тврдоглава упорност личила је на маневар “главом кроз зид” и била је згодна да му се, с правом, пришије етикета вечитог губитника (енгл. лузер). Па кад смо уз то видели и тадашње изборне резултате његове Српске радикалне странке, говорили смо, мирне душе, да су и он и његова опција били на пристојној и безбедној удаљености од непосредног вршења власти.

Али, вешт, и по Србију дубоко несрећан маневар стварања Српске напредне странке, уз отворену и снажну подршку западних моћних сила, са ригидном унутрашњом пропагандом и лоботомирањем грађана, некадашњим лузерима омогућио је преокрет. Постали су неприкосновени победници изборних процеса у Србији, већ пуних седам година. И да се не заборави, уз несебичну организациону и инфраструктурну асистенцију врхушке Демократске странке која је чинећи катастрофалну политичку грешку и помажући формирање СНС, Србију гурнула, овог пута посредно, у још једну невољу.

Међутим, нису ти новостворени услови 2012. године, сами по себи, направили својеврсан изборни преврат. Још две кључне чињенице утицале су на то. Прва, изузетно лоша владавина Демократске странке, односно Бориса Тадића створила је одијум, а можда и револт бирача према тој опцији, и друга, санитарна баријера коју су већина грађана Србије с правом и покрићем створили према радикалима, и њиховом вредносном систему пре свега, није се чинила нужном у случају напредњака. Грађани су наивно поверовали у могућност да зло промени ћуд.

Али, наравно, зло није променило ћуд, него форму и дошло је на власт, и онда је почело да спроводи све оно за шта се одувек залагало. Суштинска размера катастрофе огледа се, дакле, у томе што су то зло грађани, некоћ, спречавали да се у чињењу зла размахне, а сада су му, евентуално несвесно, то допустили. Или су можда у међувремену изгубили осећај да зло препознају, па му се нису ни одупрли.

Друштва се мењају, напредују, нестају и стварају се. Та динамика утицала је да се и вредносни системи већине бирача промене. Читаво мноштво мањих или већих разлога, економских, социјалних, психолошких, културолошких, просветних… склупчало се око једне једине ствари – опстанка Вучићеве власти. А сама власт утицала је на генерисање и неговање система вредности у којем би се хранила и јачала, а не у којем би слабила. Говоримо о томе да је доминирајући вредносни систем родио ову власт, а да власт ствара овакав вредносни систем. А шта је ова власт?

Реч је о личном ауторитарном режиму једнога тоталитаристе с плебисцитарном изборном подршком. Тај режим је антидемократски, фашистоидан, тоталитиран, популистички, дубоко у овим одредницима не по ономе колико би Вучић желео, него колико му сви остали који се о томе мање-више питају и одлучују, па чак и на изборима – то дозволе. Односно, да није дошао изборима на власт, и да од тога не зависи његов останак на власти, његов режим био би монструозан као и нацистички и са свим оним последицама које смо, за вакта таквог режима, видели средином прошлог века у свету.

Неко други, али исти или гори, исту или гору ствар чини са места гаулајтера Београда. Гори, можда утолико што би га превазишао, да има његову моћ, а не да мора да га слуша. Тај други држи потпуну контролу над градском влашћу, деспотски влада и одговара једино Вучићу за то што чини. Претворио је град у затвор којем управља са места његовог управника. Пре седам година било је незамисливо да та или таква особа руководи градом јер је постојао сасвим друкчији вредносни систем већине грађана. Ко би тада гласао за таквог, додуше нису ни данашњи гласали, али се не буне што им такав господари?! Кад баријере које чувају нормалност нестану, онда сваковрсни непријатељи те нормалности напредују.

Трећи човек, на први поглед, противник је ове двојице и у смртном је непријатељству с њима. Реч је о револуционару Јову Бакићу који се досетио да овакве какви су, ове са власти, једино можемо дугим цевима отерати и да би то једино било успешно. О овој, иначе кафанској тези, тешко је озбиљно полемисати, јер је једноставно, глупа. Ту озбиљне полемике не може бити јер револуције, откад знамо за њих, односиле су тиранију и лоше владавине, али су, такође, доносиле своју диктатуру. Можда темељни Јово Бакић мисли да је најбитније ову власт збацити, а да ће се главобољама добијеним од тог посла бавити неко други, али волео бих да српско друштво буде поштеђено и Вучићеве власти, али и револуционарне правде Јова Бакића.

Ни много солиднија друштва од српског нису успела да створе демократско друштво револуционарним методима, а српско друштво, то ваља нагласити, то тек неће учинити, ако икада створи колико-толико пристојно друштво. Елем, постоје неке танане шансе да се то постигне мукотрпним процесом, али револуцијом, ни теоријске.

Наше друштво ни до данашњих дана није утврдило пуну истину о бољшевичкој владавини и њиховој револуционарној диктатури. Ми још нисмо ни измерили колико смо бољшевичком тиранијом осакећени, притом о лечењу последица да и не говоримо, а неки би да улазимо у нову сулудост.

Дакле, да је друштво пало не види се само по томе што је Србију узјахао Вучић, и што је Београђанима, без икаквог протеста, наметнуо Весића, него се види и по томе, што бар онај озбиљан, па макар и мањински део друштва, на Бакићеве глупости одговара или тишином или дебилним климоглавом.

Да ли је могућно да је тзв. озбиљан део критичке јавности спреман на пакт с ђаволом по цену Вучићевог пада, па чак и да тај пад значи и устоличавање самог ђавола као нове власти. Заиста, да ли ико озбиљан и одговоран може да подржи Бакића у тој његовој ошамућености. Чиме то гарантује Бакић да његова диктатура неће бити гора од Вучићеве деспотије.

На срећу, његова идеја реална је колико и озбиљна. У целој ствари опасно је то што и на овом примеру имамо доказ да друштво не може да правовремено и на време схвати о чему је овде реч и такорећи моментално ствари постави на права места.

Зато живимо у времену пијаних бродова и бродолома.

Међутим, када је већ реч о деловањима ове тројице, посебно је то што изгледа да Бакић више чини у овом тренутку да очврсне Вучићеву власт тиме што је трапаво и глупаво напада, него што то чини Горан Весић својим ирационалним и трапавим акцијама “улепшавања Београда”. За Вучића се, пак, сасвим сугурно може применити оно давно примећено правило да апсолутиста временом потпуно изгуби осећај за избор корисних потеза за своју владавину и на крају почне да чини ствари које му дугорочно нису у интересу и које га уводе у пад с власти. Он је слеп од властољубља, огрезао у нарцизму. Таквим људима апсолутна власт апсолутно квари морал, али и способност расуђивања.

Дакле, у овом тренутку својим активностима највише на цементирању Вучићеве власти ради Бакић.

Парадокс, ли је?

Можда и не.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ