Шуме које нестају

Шуме су главни покретачи виталних функција планете и захваљујући њима копно на коме живимо је насељиво. Без дрвећа које регулише квалитет вода великих светских река, велики светски градови не би имали приступ чистој, пијаћој води. Такође, шуме ублажавају утицај олуја и поплава чврсто држећи својим корењем земљиште чиме спречавају појаву ерозија и клизишта. Као један од најразноврснијих екосистема на копну, шуме су дом за више од половину копнених врста. У исто време, оне представљају кућу и извор хране за шездесет милиона припадника урођеничких народа.

На Земљи је у 2018. години нестало више од 12 милиона хектара тропских шума, што је еквивалент површини Никарагве, саопштио је Институт за природне ресурсе у свету (WRI). Како наводи овај институт из Вашингтона, од укупне површине несталих тропских шума, 3,64 милиона су примарне тропске шуме које су од огромног значаја за климу и биодиверзитет. Према платформи Глобал Форест Wатцх која прати губитак тропских шума крчењем, 2018. година се рангира као четврта најгора година. Претходне три најгоре године биле су 2016, 2017. и 2014. година.

У више од 80% земаља у развоју дрво представља главни извор енергије коју становништво користи за потребе домаћинства и индустрију. Ове чињенице доприносе цени шума, али највише се та бројка повећава када се дрво претвори у милионе продуката који су људима од користи и који се свакодневно могу наћи у продавницама широм света. Некада непрегледна пространства под зеленим покривачем данас су девастирана последицама људског деловања. Додатан извор бриге изазива чињеница да нестанак шума прати нестанак великог броја врста. Разноврсност и континуираност које су чиниле бореалну, умерену, медитеранску, тропску зону, данас изгледају фрагментисано, измењено и најчешће су насељене људима. Пораст популације је доминантан проблем у данашњем свету, а стиче се утисак да највећу штету трпе управо шуме. Киселим кишама, распарчавањем станишта градњом путева, претварањем шума у пољопривредна и индустриска земљишта мења се како квалитет тако и количина данашњих шума.

Управљање шумама и екосистемима нису новина. Почеци земљорадње донели су и сечу великог процента шума. Дрво се секло не само због пољопривреде, него и због раста насеобина. Човек је почео да открива благодети одређених биљних врста те почиње и да их фаворизује. Све је више било примера паљења старих, аутохтоних шума, како би се замениле онима од којих су људи имали више користи. Резултат оваквог првобитног управљања шумама наших предака је мозаичност екосистема, смена пољопривредних површина, површина под травом, и мањих фрагмената шуме, уместо једног великог пространства природне примордијалне шуме, које би представљало континуирано станиште.

Прва парна машина која је направљена током 18. века, од стране Џејмса Вата, убрзо је постала главни узрок обешумљавања по западним деловима Европе. У Енглеској је ситуација била најкритичнија. После деценија рада машина на погон дрвета, количина шума се драстично смањује, па због те прекомерне експлоатације овог ресурса долази до економске неисплативости, након чега се масовно прелази на употребу угља.

Иако би било за очекивати да се данас дрво мање раби због развијања других материјала, добродошли у век у ком се сусрећемо са стањем да је више од половине свих светских шума посечено или веома оштећено, од чега је највише шума страдало само у последњих 50 година.
Последња линија борбе

Одмах након руске тајге, Амазонија представља највеће континуирано пространство и до скоро еколошки нетакнуту примордијалну шуму на свету. Данас је та реч „нетакнута” изузетно варљива, јер Амазон у 21. веку ужива неславну титулу епицентра експлоатације дрвета. Највише је на удару Бразилска Амазонија, и ова шума је позната по томе што је у њој забележен највећи степен обешумљавања на свету. Ово, не тако мало пространство, на удару шумокрадица, фрагментисано и много лакше проходно, изложено пожарима, и све већем утицају човека, осуђено је на уништење великог броја како науци познатих, тако и још неоткривених врста.

Дрво махагоније (Swietenia macrophylla) или како га још називају „црвено злато”, због свог високог квалитета, веома је тражено као сировина за намештај, дрвне облоге, музичке инструменте и продаје се по невероватно високим ценама на светском тржишту. Управо је висока откупна цена на тржишту та која и поред високих трошкова транспорта доводи лавину дрвосеча у недирнуту дивљину. Поред тога што се велике количине дрвета посеку, механизација приликом извлачења махагоније и другог вредног тропског дрвећа наноси огрому штету комплетном екосистему.

Шумарске компаније отварају шумске путеве кроз заштићена добра, који се протежу и до 500км. Ови утабани путеви обично су само први корак ка уништењу шумског екосистема, јер представљају и путеве доласка људи, градње насеобина и претваранаја шума у пољопривредне парцеле.

Широм тропског појаса велике интернационалне дрвне компаније имају неславну праксу познату под називом „rape and run” – „силуј и бежи”. Наиме, ове компаније на разне начине подмићују власти и земљопоседнике како би добили концесије за експлоатацију шумских подручја, на којима за релативно кратко време почисте сву шуму и веома брзо одлазе одатле, остављајући локалном становништву да се бори са новонасталим проблемима у животној средини. Показатељ колико су бескрупулозне те корпорације, и колика се новца у том бизнису обрће, је и забрињавајућа бројка од преко 300 убијених заштитара природе у последњих 5 година. Уништавања овако великог и значајног шумског екосистема, који са правом носи назив „плућно крило Земље” није локални, него глобални проблем.
Историја српских шума

Када је Ханс Кристиан Андерсен током своје пловидбе по Европском Амазону, стигао до Балкана, забележио је како на тој земљи живе шумски људи, којима је читав живот посвећен шумама и који из шума ретко кад излазе. Писао је како густе, мрачне, листопадне шуме прекривају огромна пространства наше земље и како су стабла дебела и стара. Србија је некада била под шумским пространствима која су у великој мери покривала како северне делове наше земље, уз велике реке Војводине, тако и јужније. Како само име каже, Шумадија је добила име по густим и непроходним шумама које су се шириле по централној Србији, нарочито у 16. и 17. веку. Велика покривеност Србије шумама трајала је све до 19. века, када се појављују списи који нам говоре о првим већим обешумљавањима.

Крајем 1899. године, Министарство националне економије тадашње Краљевине Србије, дало је наредбу за успостављење администрације за управљање шумама. Ова наредба је веома значајна јер симболизује моменат када је почело прикупљање података о стању шума на тлу наше земље. Први подаци који су се појавили у јавности, а који су били објављени од стране Шумарског департмана Министарства за националну економију наводе да је свега 31,5% Србије покривено шумом. Импресије које је Андерсен написао о Србији остају забележене као бајковита слика, далеко од стања шума какво се среће на овим просторима почев од 19. века па до данас.

Већ средином 19. века, појављује се забрињавајући извештај који је написао тадашњи министар финансија. Покушавајући да укаже на алармантну ситуацију шума у Србији он наводи следеће: „По Србији и има и нема шума…Посматрајући из далека, држава изгледа цела прекривена густом шумом, али када се у њу уђе, не постоји права шума”.

Деценију касније новни извештај министра финансија описује Деспотовачку клисуру као „камениту, у том облику, да не постоји ништа сем камена, и само понегде се може видети осушено стабло, као подсетник да је ту некада била богата и густа шума, на месту на коме се данас налази савршена пустиња”.

Нису ове речи упозорења долазиле само из тадашњег министарства, већ су и многе значајне личности тог времена упозоравале на опасности које настају нестанком шума. Тако је наш познати ботаничар Јосиф Панчић писао о великој ерозији земљишта на територији планине Рудник. Године 1856. Панчић као наставник при Великој школи у Београду, организовао је теренска истраживања са својим студентима по целој Србији. У списима које су оставили наведене су тачке са највише ерозије услед сече шума, а као коментар стоји следеће: „Ови каменити терени су толико уништени и лишени сваког облика флоре, да људи који живе на том подручју се суочавају са великом оскудицом пашњака и потребштинама које се из шума могу добити”.

Током Другог светског рата проценат шуме на територији Србије је пао на свега 17%, те су се након другог рата по Југославији организовале радне акције пошумљавања.
Колико кошта наше дрвеће?

Замислите храст лужњак коме је потребно од 120 до 180 година да стаса. Замислите сада тај исти „Славонски храст” који има само 30 година и шумокрадице којима не треба ни сат времена да га исеку, сместе на камион и носе на продају. На све ово, додајте да је лужњаку за развој младица потребно пар месеци под водом првих 5–10 година живота, што је у данашњим условима ретко, услед подизања насипа и смањивања плавних зона. Колика је шанса узимајући све чињениоце у обзир, да оваква шума опстане?

Један од водећих проблема у Србији када причамо о заштити природе јесте управо лоше управљање шумама, те све чешћа сцена док шетате шумама Србије су камиони пуни стабала и звуци моторне тестере који симболично надглашавају песму птица.

Не можемо да говоримо о сечи шума, а да не раздвојимо појмове илегално од легалног. Илегална сеча и крађа шума представљају кривично дело против природе и животне средине. Ефекти илегалне сече су веома драстични и широког опсега, а укључују губитак станишта и биодиверзитета, ерозију земљишта и смањење квалитета истог, као и стварање пустиња. Илегалне сече дрва се дешавају како по приватним шумама, забранима, које често нико не чува, тако и по државним.

Иако шуме представљају један од најбитнијих обновљивих ресурса Републике Србије, свеобухватно стање наших шума је по проценама стручњака незадовољавајуће.

Шуме у Србији су доста младе, већином воде порекло из пањева, а самим тим и ниже вредности. Са друге стране у заштићеним подручјима су углавном старе шуме, у којима поједина стабла достижу тржишну вредност и до неколико хиљада евра. Рачуница је јасна и указује на то зашто су управо заштићена подручја на удару моторних тестера. Овоме у прилог говори низ сеча по националним парковима и другим заштићеним добрима Србије, која су широко одјекнула у јавности. И поред тога што улагање у очување шума можда јесте трошак, бесправна сеча представља дугогодишњи проблем и доноси велике економске губитке, који се могу мерити милионима. Поред економских мрља које остављају илегалне активности, последице крађе шума јесу још веће када се мере последицама по животну средину, а самим тим, посредно, и по друство у целини.

Према подацима FAO-а из 2015. године, Србију покрива 30% шуме, али од тих 30%, 10% су плантажне, најчешће шуме Америчке тополе. Ових 30% је веома мало уколико поредимо са Словенијом, чија територија је 70% под шумским покривачем. Територија Војводине је највише осакаћена услед погодног тла за развијање пољопривреде, те ова покрајина поседује само алармантних 5% територије под шумом. Додајући на то чињеницу да је већи део Војвођанских шума у приватном власништву, јавља се оправдана бојазан да ће велики део бити посечен у сврху употребе земљишта за друге намене.
Која је цена напретка и где је баланс?

Вероватно један од најбољих начина за спашавање шума јесте постизање хармоније између искоришћавања шуме у оквиру шумске привреде, а у корист целог друштва, и обнављања природних шума, односно успостављање одрживости у очувању природних екосистема.

Због лоше праксе у многим државама света и незнања одакле долази дрво које се налази на тржишту, легалним или илегалним путевима, 1993. године је основана организација FSC (Forest Stewardship Council — Савет за управљање шумама). Ова организација има за циљ сертификовање шума којима се одрживо газдује.

Еколошким обележавањем дрвета купци који су заинтересовани за порекло папира, столице или стола које купују могу да буду сигурни да дрво долази из шуме која ће под таквим условима газдовања остати и наредним генерацијама на коришћење.

Одржив систем газдовања шумама не подразумева само бригу о дрвету, него и о целокупном екосистему, тако да сеча дрва треба да се обавља само у оној мери у којој шума може да се брзо обнови.

Потребно је радити на очувању старих шума под статусом заштите и ефикасно спречити њихово претварање у плантаже дрвета. Такође, потребна је дугорочна заштита биолошке разноврсности, земљишта и водених тела, адекватно одлагање хемијског и другог отпада, као и знање права урођеничких народа и њихова заштита. Поставља се питање колики број људи у свету брине о питањима илегалне и легалне сече? Да ли је цена оно што диктира куповину неког производа или је то одрживо газдовање шумом? Према истраживању, чак 80% купаца је исказало да би радије куповало производе за које се зна порекло и који су гајени одрживо.

Када је почело са FSC сертификатима, постојала је бојазан да ће такви производи бити много скупљи, пре свега због цене коју природна добра плаћају како би шума била сертификована. Но, показало се супротно, у већини случајева овакви производи имају исту цену као они без печата.

У Србији је 2005. године прихваћена FSC шема сертификовања. До данас 387.000 хектара шуме у државном власништву је добило сертификат одрживог газдовања.

Ипак, није довољно само да газдинства сертификују шуму како би се дрво маркирало и продукт продавао са печатом, такође компаније које обрађују то дрво, као и добављачи, морају да прођу контролу и добију потпуну документацију да раде са дрветом из шуме у којој је газдовање обележено као одрживо. Тек тада се у продавницама могу наћи обележени производи и купци бити задовољени „зеленом” куповином.

Иако се шуме воде као један од најгоре управљаних екосистема на планети, овакав начин пословања, сертификовањем и указивањем људима на вредност шуме, вероватно је једини начин да се што боље газдује, сачува биолошка разноврсност и богатсво шума. Борба против илегалне сече ће вероватно и у будућности бити веома дуга и напорна, али успостављење правилног система газдовања јесте први корак у тој борби. Илегална сеча и голосеча можда представљају брзи економски добитак за појединце, али засигурно велики губитак за друштво посматрано на дуже стазе.

Амерички писац и природњак, Хенри Давид Торо, који је посветио велики део живота истраживању шума, једном је навео: „Која је корист куће, ако немамо толерантну планету да је и саградимо?” Ове речи, пуне цинизма, написане средином 19. века, када планета Земља и није била толико густо насељена у поређењу са стањем данас, „одекују” у нашим главама. Са сваком годином, можемо све јасније да видимо истину у овим речима, али такође, знајући истину постајемо свеснији проблема и упорнији у тражењу решења.

Након прочитаног текста, обуците се топло, зађите у шуме и упознајте их. Упркос свим потешкоћама, потребно је да радимо на опоравку овог екосистема како би и деца наше деце могла да уживају у њиховим добробитима.

Извор: Плезир