Светионик* – Београдска зона комфора

На свим српским и црногорским и обалним мрежама врви од шеровања свега могућега дипломатског и глумачког црногорског полусвијета који управо фашистичким рјечником позива на прогон и истребљење Срба. Претходну реченицу ваља прочитати још једном да би се подвукло значење реченице што слиједи. Србија ћути!

Некад су мјесечници – листови који су излазили једном мјесечно – нудили ону врсту информација коју данас пласирају седмичници, текстове опширније, аналитичније, из специфичног пера и нерва доказаних аутора. Овакав приступ одржао је недељнике и у ери када чак дневници посустају, јер их уби хиперинфлација е-вијести, постова, твитова и информативних клипова.

У тренутку када се појављује нови седмичник, сви његови читаоци генерално знају шта се догодило, и у земљи, и у региону, па и на планети, али не знају какви су домети ауторских тумачења за седам дана насталих промјена.

Да не буде да сам изрекао утисак недеље, али сам почео да осјећам како ми се монтенегринска идеолошка омча све више стеже око врата.

При томе сам, као и многи обални и црногорски Срби, збуњен. Умјесто да персонифокована Србија позове амбасадора Црне Горе у Београду на разговор и пита га уздигнутих обрва, wtf!, какав се то закон о одузимању вјерских објеката СПЦ спрема, и остало: гдје је право на српски језик у школама, зашто антисрпска кампања не престаје годинама, официјелна Црна Гора, гле куражи!, позива амбасадора Србије да објасни какве се то наводне антицрногорске ноте чују из Србије?

У међувремену на свим српским и црногорским и обалним мрежама врви од шеровања свега могућега дипломатског и глумачког црногорског полусвијета који управо фашистичким рјечником позива на прогон и истребљење Срба. Претходну реченицу ваља прочитати још једном да би се подвукло значење реченице што слиједи.

Србија ћути.

Србија дакле ћути, и не позива црногорског амбасадора чак ни након програмског говора Мила Ђукановића на једном страначком скупу у Никшићу, гдје црногорски суверен само што експлицитно није врбе окитио Србима.

Србија само гледа и ћути, као бог из оне Бећковићеве пјесме.

Да није то знак одобравања? Да, куку нама, официјелна српска не мије официјелну црногорску руку?

Некада се за Србију и Црну Гору говорило да су два ока у глави.

Сада свега четири владајућа ока уз дозволу странаца, западних амбасада, дају дозволу својим таблоидима да у Србији подижу антицрногорску кампању тек до млаке воде, а у Црној Гори пак до кључања.

Минуле седмице добио сам из Београда понуду да постанем главни и одговорни уредник тромјесечника „Бока“, који би излазио у Боки, и био печат Залива у коме је Свети Сава прије тачно 800 година основао данашњу митрополију Црногорско-приморску.

Хвала, рекао сам, али ако бих постао оно чему сам прије 20 година тежио да будем у јединородној држави, данас би ми дошло главе. Након три броја би ме пребили монтемаурски ђетићи, а након 12 бројева и убили. Јер знам како бих уређивао „Боку“.

Из Београда сам добио одговор у коме неопрезни и овлашни организатор цијелог пројекта каже: „Жао нам је што се наша идеја о тромесечнику Бока граничи са здравим разумом. Београдска зона комфора нам је отупела сензоре за опасност.“

Каква красна синтагма, помислио сам. Душу дала за наслов.

*   Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Извор:
ПЕЧАТ