Симболика Видовдана

Аутор: Душан Пророковић

Видовдан се обележава у тишини, уз сећање за све пострадале у ратовима, уз помен жртвама које су пале за нашу слободу. Једино тако и може. Нема историје без пораза, издаја и вероломстава. Нема победа, херојства и заветовања без жртава. Помену на жртве приличи тишина. Помену који се и данас служи погинулима у Косовском боју. Сећање живи, историјска вертикала се одржава, дрво народотворности и даље има свој корен. Сваког Видовдана ми се у тишини враћамо завету.

Ретки су народи који имају празник са тако силном симболиком попут видовданске. Предање је, у овом облику, највероватније обликовано још током 15. века, а на нови начин га оживљава Вук Караџић, објављујући међу гусларима пронађену „Кнежеву вечеру“ 1815. године.

Међутим, Александар Лома убедљиво и аргументовано пише о „Пракосову“:

 „…легитимна је претпоставка да су Срби и пре 1389. поседовали епску традицију о великом, одсудном боју са одређеним главним ликовима и мотивима, која је до тада била везана за неку другу, ранију конкретну битку и њене судеонике, да би тада, под снажним утицајем великог и судбоносног сукоба Срба са Турцима, доживела своју нову и дефинитивну историјску конкретизацију. Ми, разуме се, не знамо име тог ранијег попришта, или ранијих попришта, ако узмемо да се дата епска садржина могла током векова у више наврата заодевати новим историјским рухом.“

Ми, разуме се, не знамо име тог ранијег попришта, или ранијих попришта, ако узмемо да се дата епска садржина могла током векова у више наврата заодевати новим историјским рухом.“

Сасвим је могуће да се у томе налазе објашњења за недоумице које у закључцима исказује Марко С. Марковић:

„Постоји тајна Косова. Читава српска историја није била довољна да ту тајну разјасни до краја и да је потпуно осветљену смести у српску душу. Увек ће нам ту нешто остати загонетно. Косово није наша религија, али је једна велика мистерија која се накалемила на ту религију. Косово није синоним православља, а опет се српско православље не би без њега могло замислити. Косово није српска историја, а ипак је средиште те историје, без кога она не би добила свој циљ и смисао.“

Претхришћански пра-Видовдан

Оправдана је, мада и тешко доказива хипотеза, да смо у својој претхришћанској повести, као народ већ преживели један „пра-Видовдан“, па се онај из 1389. „накалемио“ на постојеће обрасце, зато и тако дубоко „одомаћио“ у народном предању, издржао тест времена са тешким бременом што османлијског, што аустроугарског притиска.

У видовданско предање све је стало: победа и пораз, херојство и издајство, завет и вероломство, и на крају — избор. Избор, историјског карактера. „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.“

Такав избор утицао је да победа, херојство и завет надживе пораз, издајство и вероломство. Имали смо пораза, политичких и војних, суочавали смо се са издајама, трпели смо увреде и непочинства оних који су отпадали, али се увек и после свега подизали.

Киднаповање српске Спарте

Данас, ето, након свега што смо преживели, треба још претурити преко главе и несретнике у Црној Гори, који би да киднапују име српске Спарте и фалсификују историју часних Црногораца, који би да исељавају Светог Василија из куће коју је себи за живота зидао и трампе руку Јована Крститеља за отварање једног преговарачког поглавља са ЕУ.

Истовремено и лаконски и шеретски, врло озбиљан јер је сасвим убеђен да ће тако и бити, Момо Капор би у оваквим приликама одговарао: „И то ће проћи!“. И ово ће проћи, и у Црној Гори, а и другде око нас. Само од нас зависи како ће се све ово завршити.

Завет нас је одржао, мада га многи у неким историјским тренуцима нису ни били свесни. Ништа ново под капом небеском, већ виђено онолико пута у светској историји: у тренуцима када свесно не нуди објашњење, подсвесно се буди и води човека, заједницу, народ.

Роберт Каплан проналази узрок невероватног успона Кине у повратку неговања култа предака и систему унутар којег „конфучијанство и даље пружа поштовање за хијерархију и ауторитет код сваког појединца“. Културна револуција није успела, Кинези се враћају свом завету, иако га многи нису били свесни пре само четири деценије: комунисти су најпре покушали да га покопају, прелију живим кречом и на крају на његовом месту подигну индустријске хале.

Након пораза смо побеђивали, после издаја — херојски се борили! Ако чувамо завет, резултат је предвидљив. На странпутице смо залазили зато што смо се завета у једном тренутку, после Другог светског рата — одрекли, а потом, након НАТО агресије изгледа и — постидели.

Нахрупило онолико лица, знаних и незнаних, аналитичара и експерата, зналаца и мудраца, да нам објасне како то није модерно, није „ин“, није „фенси“, не може се тако у Унију. Дајте Унију, баталите Видовдан!

Уосталом, сви су око нас већ у Унији, у НАТО-у, немамо алтернативу, немамо избора. Незналице, без свести да је наш завет европски у пуном смислу те речи, да је управо он не само чувао бедеме Европе, већ и градио дух ренесансе, оставио огњиште око којег ће и сутра Европљани моћи да се угреју.

У ропству се не живи

Ако Унија нестаје, а нововековно унијатство умире, то никако не значи да мора нестати и Европа, да европски идентитети морају умрети! Европа је постојала и пре Уније, постојаће и после ње.

Пореци се руше и граде, завети остају. Народ који завет замени поретком допада у ропство. У ропству се не живи, већ преживљава. Исто као што у мочвари има неке воде, али она није за пиће, нема исти укус као планинска, поточна. Долазак Франца Фердинанда на Видовдан у Сарајево био је понижавајући, покушај да се завет убије. Завршило се трагедијом, и нашом и туђом, али је овде у питању узрок, а не последица. Бечка бирократија је знала шта Видовдан Србима значи. Намерно су то урадили.

Исто као што је гомила иностраних „саветника“ и њихових локалних трбухозбораца инсистирала да се баш на Видовдан у Хаг депортује Слободан Милошевић. Зоран Ђинђић је касније посведочио да су тек касно увече, када је цела операција завршена, постали свесни датума и његове симболике. Навели су нас на самопонижење. И то се завршило трагедијом.

Деценију раније, Фрањо Туђман је одабрао да баш на Видовдан усваја амандмане којима су Срби избачени из Устава Хрватске као конститутивни народ. Тако је одговорио на годишњицу Милошевићевог обраћања на Газиместану, која је била све само не и обележавање у тишини, како приличи. Борислав Пекић пише:

„…да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово што данас радимо. Без разумевања Видовдана, предања и симболике, не можемо наслутити шта нас чека, а још мање доносити одлуке данас. Видовдана се не смемо одрицати, не смемо га заборављати. То је веза између прошлости, садашњости и будућности. Сви који су нас нападали, то су одавно научили. Када престану да обележавају Видовдан, Срби ће престати да постоје. Зато нам је Видовдан једина алтернатива. Једина гаранција слободе. 

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА