Наташа Миљевић: Видовдан – Лазарева победа

Аутор – Наташа Миљевић, фото и увод

На сам помен овог великог дана, славе свих Срба, негдашњих, садашњих и потоњих, свако српско срце и заигра и затрепери поносом и љубављу према своме роду и Богу, сећањем на све наше жртве пале у протеклим вековима за Веру и Отачаство…али и сетом и неком отежалом срамотом пред највећим владарем српских земаља и пред његовим Заветом – пред Лазаром и његовом победом, која није од овога света, а донета је спасења наших душа ради – победом над вечном духовном смрћу и заборавом.

Поред Златоустог српског рода, Светог владике Николаја Велимировића, шта више можемо рећи и шта додати да не буде од сувишка. Ове речи из ,,Царевог завета“ и потом ,,Небеске Литургије“ -његове, великог владике, свог распетог Христа и нас ради, највећег после Светог Саве, говоре нам све – о прошлости, о највећем Завету нама остављеном, о садашњости и о ономе што нас чека ако га прекршимо, као што сада чинимо, до самог краја.

Сама књига цару бјеседила:

„Царе Лазо, честито кољено!

Коме ћеш се привољети царству?

Или волиш царству небескоме

Или волиш царству земаљскоме?

Ако волиш царству земаљскоме:

Седлај коње, притежи колане,

Витезови сабље припасујте,

Па у Турке јуриш учините,

Сва ће турска изгинути војска;

Ако л’ волиш царству небескоме:

А ти сакрој на Косову цркву,

Не води јој темељ од мермера,

Већ од чисте свиле и скерлета,

Па причести и нареди војску;

Сва ће твоја изгинути војска,

Ти ћеш кнеже, с њоме погинути“.

А кад царе саслушао рјечи,

Мисли царе мисли свакојаке:

„Мили Боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се приволети царству!

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се привољети царству,

Привољети царству земаљскоме,

Земаљско је за малена царство,

А небеско увјек и довјека“.

Цар вољеде царству небескоме

А него ли царству земаљскоме.

Из Косовске епопеје

Весник вишњих небеса беседи цару Лазару:

,,Твоја држава је престарила, и мора да падне. Не пада она због старости временске, него због отрова, који је узимала у се и нагомилала у себе. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу. Српској властели прорасла је земља кроз душу. Зато их је Дух Божји оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти, који је удаљио од властеле Духа Светога, и који је из пакла пробио кроз дух природни, почео се ширити и у народ. Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само један велики страх, као оштар ветар , могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ Божји од пропасти. Да би се народ твој, дакле, душевно спасао, држава је твоја морала пропасти. И сами светитељи српски, са начелником својим, Светим Савом, молили су и умолили Свевидећег, да попусти пропаст временских тековина њиховог народа, само да би се спасла душа народна од вечне смрти.

Не тугуј, дакле, мудра главо: твој избор је по плану Промислитеља и на радост светитеља српских. Твојим заветом чуваће се и очувати народ твој. Тим заветом ће се хранити и појити поколења. Изчезнуће затрована властела, и са њом дим што душе трује и умртвљује. Пропашће само злобни препирачи, и са њима зао пример што су давали народу. Наићи ће страх, и сиромаштина и туга – то троје што одбија душе људске од земље и привлаче небесима. Народ ће се осетити у својој кући као у туђини, и тражиће домовину на небесима. Опраће своју душу од земље и ослободити од грубе телесности, гојене духом природним и духом адским. И преобразиће се народ твој у народ духован и видовит, дубок у мислима својим, висок у видовитости својој, непобедан у вери и надежди својој. Може он постати и последњи у очима других народа земаљских, али ће бити први пред погледом небеских, бесмртних духова. И благосиљаће народ твој тебе, кнеже. Јер ће му завет твој о приволењу царству небеском бити олакшање у мукама и луча у тминама робовања.

Ниси дакле, погрешио у избору, о, ти, два пут крунисана главо, венцем земаљским и венцем небеским.“

Из Небеске Литургије – Пророчке Надпесме о будућности рода Србског:

…………………………

Благи Христос Саву миловаше

Од милоште вако му збораше:

„Чедо моје Немањићу Саво,

Што си ми се тако растужио,

Никад тако ти плакао ниси,

Ниси тако плак’о за Косовом

Кад је Српско потамњело царство

Потамњело царство и господство

Казуј мени, моје чедо драго,

Како стоји сада Србадија:

Како стоји вјера у Србаља,

Јесу л Срби кано што су били

Или су се Саво измјенили,

Поју ли ми многе литургије,

Дижу ли ми многе задужбине.

Кано некад у време Немање

И сина му Светитеља Саве,

И славнога Милутина краља

И Стевана милог ми Дечанца,

И Лазара мог мученика

И Милице славне Љубостињке,

Ангелине мајке Крушедолке,

И осталих цара и књегиња,

Да л се и сад тако Бог поштује,

Да л Србијом свете пјесме брује,

Јеванђеље да л се моје шири,

Српска земља да л тамјаном мири,

Светли ли се образ у Србина

Пред људима и пред анђслима,

Великаши да л праведно суде,

Богаташи да ли милост дјеле,

Да л суседа сусед оправдава,

Да л нејаког јаки подржава,

Поштује ли млађи старијега,

Да л дјевојке држе дјевојаштво,

Да л попови по светињи живе,

Калуђери да л за народ клече,

И да л греју пештере сузама

И за народ топлим молитвама.

Да ли народ недјељу светкује,

Да л празником цркву испуњује?

Казуј мени, дични свститељу,

Српског рода други спаситељу

Каква ти је голема невоља

Те ти рониш сузе низ образе,

Пјесму неба плачем завршаваш?“

Тад говори Светитељу Саво:

„О Господе, велики и силни,

Пред киме се тресу херувими,

Има л ишта теби непознато?

Та ти видиш срце у човјеку

И познајеш најтајније мисли.

Видиш црва под кором грмовом.

Под каменом гују отровницу

На дну мора свако зрно пјеска.

Не могу се од тебе сакрити.

Тамних људи тамна безакоња,

Због којих си на крсту висио;

Али твоја љубав све покрива,

Из љубави незнаније јављаш,

Из љубави ти о знаном питаш,

Да ти кажем што ти боље знадеш.

Нису Срби кано што су били.

Лошији су него пред Косовом,

На зло су се свако измјенили.

Ти им даде земљу и слободу,

Ти им даде славу и побједу,

И државу већу Душанове,

Ал даром се твојим погордише,

Од тебе се лицем окренуше.

Господа се српска изметнула,

На три вјере оком намигују,

Ал ниједну право не вјерују,

Православље љуто потискују.

Одрекли се српскога имена,

Одрекли се својих крсних слава,

Свеце своје љуто увредили.

А ко диже цркву задужбину,

Не диже јс Теби него себи.

Цркве дижу да их виде људи,

Цркве дижу, Богу се не моле,

Нит Божији закон испуњују.

Великаши правду погазили,

Богаташи милост оставили,

Не поштује млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради,

Нит нејаког јаки подржава,

Већ га ломи док га не саломи,

Нит сусједа сусјед оправдава,

Већ се куне криво за неправду,

Због блатњаве земље од аршина.

Свештеници Вером ослабили,

Нит дјевојке држе дјевојаштво,

Свилу носе грехом се поносе,

Млади момци поштењу се смију,

А свој разврат ни од ког не крију,

Нити народ за недјељу мари,

Ни за празник ни обичај стари,

Нит празником црквс испуњује,

Празне цркве ка пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве;

Свуд се црни црно беззакоње.

Стид ме једе и стид ме изједе.

Због гријеха народа мојега,

Што и мене држиш близу себе.

Зато плачем мој Предраги Спасе,

Вјечност ми јс кратка за плакање,

Волио бих и у паклу бити,

Само Срби да сe Богу врате“.

……………………………………

Тад Сатану Господ одријешио,

Из пакла га на Србе пустио,

Да до рока своју вољу врши,

И да чини што је њему драго,

Са државом и са српским тјелом,

Само да се не дотиче душе.

А Сатана војске подигао,

Од звјериња свога и људскога,

Све од самих Божјих противника,

И својијех једномишљеника,

Којих би се марва застидјела,

И вепрови дивљи посрамили.

Пакленим их огњем наоружо,

Повео их на земљу Србију.

Бљуну огањ из адових жвала,

Па запали кућу Србинову,

Све разгради што је саграђено,

Све прождера што је умјешено,

Све однесе што је изаткано,

Све разграби што је уштеђено,

Све раскући што је закућено,

Све попљува што је освећено,

А господу у окове веза,

Старјешине врже на вјешала,

Ил умори глађу у тамници,

Поби момке, зацрни ђевојке,

Згрчи мајке над кољевке празне,

Над кољевке празне и крваве.

Још завеза језик у Србина,

Да не смије пјеват ни кукати,

Нити Божје име спомињати,

Нити брата братом ословити;

Још завеза ноге у Србина,

Да не смије слободно ходити,

Осим тамо куд га коноп води,

Коноп води или кундак гони;

Још завеза руке у Србина,

Да не смијe радит ван кулука,

Нити сјести, нити хљеба јести,

Без сатанске горде заповјести,

Нити ђецу своју својом звати,

Нит слободно мислит ни дисати.

Тако ишло за дуго земана,

Док набуја Земља Србинова

Од мртвијех српскијех телеса,

И од крви српских мученика,

Ка тијесто од јакога квасца.

Тад анђели Божји заплакали,

А Срби се Богу обратили,

Јединоме свому пријатељу

Јединоме своме Спаситељу,

Вишњем Богу и светоме Сави.

Тад се Саво стресе од ужаса,

Скочи, викну иза-свега гласа:

„Доста, Боже, поштеди остатак!“

Тад је Господ послушао Саву,

На српско се робље ражалио,

Те Србима гријехе опрости.

Засија се лице Србиново,

Зазвонише звона на весеље,

Замириса земља од тамјана,

Заблиста се Христова истина,

Зацери се милост и поштење,

Анђели се са неба спустише,

Па Србију земљу загрлише.

Хај, шта се оно чује из даљине?

То се опет служи литургија,

У небесном царству Христовме.

Службу служи светитељу Саво,

И са њиме три стотин владика,

И три хиљад српских свештеника.

Ђаконује Ђакон Авакуме

Што на коцу за Христа пострада,

На баиру усред Биограда.

А Цар Славе сједи на престолу,

Док са земље грми ко олуја,

То Србија кличе – АЛИЛУЈА!

Благо мајци која Саву роди

И Србима док их Саво води.

…и док још чујeмо Светог владику Николаја како нам говори

…и док памтимо Лазарев Завет, иако некако успавани, раслабљени,полуглуви и полуслепи за туђу невољу, за спас и рода и вере и свега вредног у овом и оном царству …и док не заборављамо и његову клетву:

„Ко је Србин и српскога рода,

И од српске крви и колена,

А не дош’о на бој на Косово:

Не имао од срца порода,

Ни мушкога, ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило,

Рујно вино, ни шеница бела!

Рђом кап’о, док му је колена!”

Има наде за нас

И Лазареву победу – вечну, у оба света

Фото – Милешева, Копорин, Манасија, Раваница и Београд

Извор: Видовдан