Прави разлог америчког заоштравања са Ираном

Аутор: Синиша Љепојевић

Актуелна политика према Ирану је, у ствари, битка за долар. То је суштина, а све друго су само објашњења за јавност

Администрација америчког председника Доналда Трампа свакодневно саопштава да се разматрају све опције борбе против Ирана, укључујући и војну, иако, истиче се, „Америка не жели да уђе у рат са Ираном“. Истовремено се светској јавности медијски нуде страхови да би рата могло бити и да је то готова ствар, само је питање времена. Прави амерички рат против Ирана је, међутим, мало вероватан.

Проблеми у односима Америке и Ирана имају, као што је познато, дугу историју. Било би међутим много важније подсетити како су почели у ово садашње време. До пре годину дана личило је да све иде ка некој врсти нормализације. Склопљен је још увек важећи нуклерани споразум са Техераном, а будући да, према извештајима Агенције Уједињених нација за нуклеарну енергију, Иран поштује договор, највећи део међународних санкција је укинут и посао је кренуо. И онда, одједном, Америка излази из тог међународног споразума, уводи нове санкције Ирану и прети свим земљама које сарађују са Техераном.

БИТКА ЗА ДОЛАР
Обновљена агресивност Америке, иступање из споразума и увођење оштрих санкција се подударају са првом испоруком иранске нафте Кини плаћеном не доларом, него златним јуаном. Кина је највећи купац иранске нафте и договорено је да она, временом, у целини буде плаћена кинеском валутом. Европске земље, које су такође велики ирански партнери, моћи ће да плаћају еврима. Долар нестаје. Страхује се да би такву трговинску политику Ирана ускоро могле да следе и друге земље извозници нафте, што доводи у питање такозвани петро-долар који је заменио златну подлогу америчке валуте. Актуелна политика према Ирану је, у ствари, битка за долар. То је суштина, а све друго су само објашњења за јавност.

Део тог кључног разлога су, наравно, и други геополитички, стратешки разлози. Несрећа никада не долази сама. После промена које су донели инвазија на Ирак и такозвано Арапско пролеће, а које Америка као њихов иницијатор није очекивала, посебно после фактичког пораза у Сирији, Вашингтон је остао без јаког упоришта на Блиском истоку. Америка је у великој мери испала из игре. Једини већ опробани начин каквог-таквог останка у игри је изазивање нових криза и пре свега напетости. Док год је напетости, ту има места и за Америку, тако се бар верује у Вашингтону. Другим речима, заоштравањем са Ираном Америка настоји да задржи утицај на Блиском истоку.

Део тога је и настојање актуелне америчке администрације да очува позицију Израела, свог кључног и скоро јединог правог савезника на Блиском истоку. Промене које су се последњих година десиле у том региону у великој мери су негативне и за Израел. Израел је на Блиском истоку захваљујући свом ваздухопловству и нуклеарном оружју имао доминантну силу. Али после инсталација руских ракетних система С-300 у Сирији и вероватно ускоро С-400 у Ирану, а могуће и у Саудијској Арабији, израелско ваздухопловство више није доминантно у ваздуху. Остало је само нуклеарно оружје. И зато Америка жели да спречи Иран у развоју свог нуклеарног потенцијала. То би, међутим, могао да буде узалудан посао јер и неке друге земље су већ у припремној нуклеарној фази. Пре свега Египат, који у сарадњи са Русијом гради своју прву нуклеарну електрану, што је увод у нуклеарно оружје, а занимљива је и позиција званично америчког савезника Саудијске Арабије, која је већ купила кинеске ракете способне да носе нуклеарне главе, о којима одавно има договор са Пакистаном.

У бројним анализама се некако упорно потискује амерички проблем са Саудијском Арабијом. Стално се говори како је Ријад поуздан и уз Израел најближи амерички савезник. Саудијска Арабија је кључни носилац петро-долара. Реалност је, међутим, другачија. Америка је на петом месту спољнотрговинских партнера Ријада, мада је сав новац у америчким банкама. Највећи саудијски трговински партнер је Кина. Она је на првом месту купаца саудијске нафте и истовремено највећи страни инвеститор. Кина и Саудијска Арабија већ извесно време преговарају о међусобном плаћању у националним валутама. Нема долара. У најављеним пројектима економског развоја би се могло наслутити да би Ријад могао полако да направи отклон од Америке и потражи и друге путеве. То буди највећи страх Вашингтона. Заоштравање са Ираном би, процењује се, могло да заустави такав развој догађаја и поново врати Саудијску Арабију у америчке руке, и то много више него до сада, јер би се Америка наметнула као једини заштитник према моћном – а у Ријаду традиционално омраженом – Ирану. У преводу, један од циљева је нова и далеко шира окупација те земље. Иран је порука Саудијцима.

Крајње је мало вероватно да ће Иран променити своју политику путем притисака, санкција или изазивања терористичких акција преко организација међу етничким мањинама које подржава Америка. Иран трпи велику штету али тешко да ће променити своју позицију. Није реално ни да ће отежан живот становништва довести до толиког незадовољства које би резултирало побуном и сменом режима у Техерену, чему се надају у Вашингтону. То је погрешна процена и потпуно непознавање Ирана. Америка сада покушава да по већ виђеном моделу изгради широку међународну коалицију против Ирана, али и тај посао иде траљаво и без великог успеха. У преводу, садашња стратегија неће донети жељене резултате, па би онда било логично да се Америка определи за оружани напад на Иран.

ЛАЖИ НИСУ ДОВОЉНЕ
Она већ преко санкција и других хибридних техника води рат, али оружани још не. Међутим, Америка је, ипак, свесна да, упркос томе што у региону има велику војну силу, за оружани рат нема довољно ни капацитета, ни услова. Прво, Америка није више једина, није сама на Блиском истоку. Ту има и других сила. Друго, нема ни довољну логистичку подршку локалних савезника. Ирак је већ саопштио да нема намеру да учествује у евентуалном рату против Ирана, а одавно је таква позиција стратешки веома важног Омана. А то је саопштио и Египат, који је, ипак, најозбиљнија и највећа арапска земља. Слично је и са Катаром. Једини савезници, уз Израел, Уједињени Арапски Емирати, као ни Саудијска Арабија, а камоли Бахреин, нису довољни за једну тако велику војну операцију. У основи велико је питање како би се у крајњем заоштравању понашала и Саудијска Арабија. И треће, Иран је респектабилна војна сила са развијеном ратном технологијом.

Ништа боља ситуација није ни на ширем плану. Традиционални европски савезници су најблаже речено уздржани и једино је Велика Британија – мада је влада у техничком статусу – подржала Америку. Уз то, озбиљан проблем је приметан хаос у врху америчке администрације. О томе пре свега сведоче бројне лажи којима се засипа јавност и изазивање инцидената за које се оптужује Иран. Најновији је напад на два танкера у Ормуском пролазу за који је Вашингтон оптужио Иран. Али, невешто пласирана пропаганда је урушила тај план. Све је јасније да је та „лажна застава“ дело или саме Америке или њених савезника који у Ормуском пролазу имају такве капацитете, Израел, Уједињени Арапаски Емирати, али и терористичка организација Мухаџедин-е-Халк, која уз подршку америчких снага оперише у том простору. Утолико пре што се све десило у часу када је јапански премијер био у Техерану и уговарао нове послове. Јапан је међу највећим купцима иранске нафте, а оштећени танкери су возили робу за јапанске потребе. Занимљиво је да је та прича врло брзо заборављена.

Наиме, Иран је потом на својој територији оборио амерички шпијунски дрон. Реч је о изузетно савршеној летелици, која кошта, на пример, двоструко више од авиона Ф-35 и која је оборена док је била на висини од 20.000 метара. Још је занимљивије да су Иранци оборили само дрон, а нису гађали авион који га је пратио. И онда је одмах потиснута прича о танкерима и разлог за евентуални рат је постало обарање дрона. Али, и ту су Американци ухваћени у лажи, јер су тврдили да рон није био изнад иранске територије. Невоља је што се Америци више не верује. Лажи нису довољне за победу.

Свих тих околности су у Вашингтону свесни, мада има много оних који заговарају рат. Али, управо због свести о реалности оних који доносе коначне одлуке, оружани сукоб са Ираном је мало вероватан. Додуше, Америка је сувише далеко отишла, па ће једноставно бити приморана да нешто уради. Много је зато вероватније да би се, као у случају Сирије прошле године, могло десити ракетирање неколико циљева, а јавност би после била обавештена како су уништени нуклеарни потенцијали Ирана. Такође би, као у случају Сирије, могло да се деси да ти циљеви буду и договорени преко земаља пријатеља Ирана. То, како се у политичкој комуникацији већ зове, „рекреативно ракетирање“ би могло да буде једина америчка војна опција. То је наговестио и председник Доналд Трамп који је то назвао ратом „који неће дуго трајати“. Било је чак и објављено да је такав напад био наређен али да је председник Трамп „десет минута пре напада повукао наредбу“. Утисак је да је и то манипулација; нити је било наређења, нити је оно повучено. Онда је председник Трамп рекао да није стопирао наређење већ га је само зауставио у овој фази. Све је то инструмент притиска и специјалног рата.

Утисак је да је много више јаких опција у рукама Ирана. Најважнија није само војна, него је то затварање путева кроз Ормуски пролаз. Кроз тај морски пут пролази скоро 30 одсто светске трговине нафтом. Иран, уз Оман као свог савезника, има капацитет да затвори тај морски пут, а Америка нема да га држи отвореним у постојећој географији. Ормуски пролаз је широк 35 километара и практично цео припада територијалним водама Ирана и Омана. Затварање Ормуског пролаза би довело да слома светског банкарског система, берзи и коначно и саме америчке економије. Иран је саопштио да је и та опција на столу, а ако се одлучи за такав корак јавност ће бити на време обавештена. Додатна предност Ирана је што та земља више није сама. Иран има савезнике и пријатеље. Поред старог савезника Русије, ту је сада и Кина, а у великој мери и Индија. Русија и Кина неће мирно посматрати иранску кризу, утолико пре што је јасно да се преко Ирана гађају и њихови стратешки интереси. Руси су већ послали своје војне саветнике.

Превише је америчких фронтова на једном месту, а време се променило. Могло би се зато десити да Америка „сломи зубе“ управо на Ирану. И то би био почетак краја америчке битке за спасавање долара. Али, све је могуће у насталом хаосу. Ратови се, што написа Иво Андрић, „понекад и омакну“.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

Извор:
СТАНДАРД