Америка и долазеће кинеско царство

Аутор: Роберт Каплан

Пре него што се неко прихвати посла састављања велике стратегије за Сједињене Државе, морао би најпре да буде у стању да разуме свет у којем Америка функционише. То можда звучи једноставно, али проклетство Вашингтона је у претпоставци знања тамо где знања заправо има сасвим мало. Велике идеје и планови су безвредни ако не постоји свест о реалности на терену неколицине континената, и способност да се оне уграде у шаблон базиран не само на историјском искуству Америке, него и других. Стога настојим да приступим великој стратегији не са позиција Вашингтона, него света, и то не као политиколог или академик, него као новинар са преко три деценије искуства у извештавању из целог света.

Након што сам извештавао из Трећег света током Хладног рата и постхладноратовских шокова који трају до данас, закључио сам да, упркос тврдњама са курсева постколонијалних студија који доминирају универзитетским кампусима, и даље живимо у империјалном свету (функционално гледано). Империја је, у једном или другом облику, вечна – чак и пошто су европске колоније с почетка модерног доба отишле у прошлост. Тако се намеће питање: које су контуре тренутног империјалног доба које утичу на велику стратегију Сједињених Држава? И једном када се те контуре исцртају, каквом би великом стратегијом Америка требало да одговори? Потрудићу се да одговорим на оба питања.

Империја, односно њен еквивалент који се дефинише као „велика сила“, мора да оставља утисак вечитости: то је идеја, усађена у умове локалних становника, да ће империјалног ауторитета увек бити и да он неодољиво изазива повиновање његовој власти и утицају. Где год да сам путовао по Африци, Блиском истоку и Азији током Хладног рата, амерички и совјетски утицаји су се третирали као перманентни, неупитни за сва времена, ма како били арогантни и оптерећујући. Какво год да је било чињенично стање, таква је била перцепција. А након што се Совјетски Савез распао, амерички утицај је једно време и даље био третиран као подједнако перманентан. Немојмо се заваравати: Америка је, од завршетка Другог светског рата, па све до друге деценије 21. века, била империја по свему осим по имену.

То више није случај. Европски и азијски савезници сада, са добрим разлогом, доводе у питање постојаност Америке. Нове генерације америчких лидера, судећи по курикулумима либералних наука на универзитетима, више се не образују на начин који би их чинио поносним на прошлост и традиције њихове земље. Слободна трговина, на којој су либералне поморске империје често почивале, бива напуштена. Урушавање Стејт департмента – које траје од краја Хладног рата – брише главни алат америчке моћи. Моћ није само економска и војна – она је и морална. И ту не мислим на хуманитарни аспект, колико год он био неопходан америчком бренду. У овом случају мислим на нешто чвршће – на поузданост наше речи у умовима наших савезника. Та предвидивост је нестала.

СВЕТ ПО КИНЕСКОЈ МЕРИ

За то време, док једна такорећи империја пропада, друга долази на њено место. Кина није изазов са којим се суочавамо – изазов је ново кинеско царство. То је царство које се од плодне колевке народа Хан протеже на запад, преко муслиманске Кине и Централне Азије до Ирана; и од Јужног кинеског мора, преко Индијског океана до Суецког канала, источног Медитерана и Јадранског мора. То је империја базирана на путевима, пругама, енергетским цевоводима и лукама за робне контејнере чије копнене рефлектују путеве средњовековних динстаија Танг и Јуан, а поморске руте путеве династије Минг која је владала у позном средњовековљу и раној модерни. Како је Кина у процесу изградње највеће копнено стациониране морнарице у историји, срце ове нове империје биће Индијски океан, као глобална енергетска раскрсница која повезује угљоводонична поља Блиског истока са конурбацијама (регион настао спајањем више градских области, односно полицентрична урбана агломерација, прим. прев.) средњих сталежа у Источној Азији.

Ово ново „Царство Индијског океана“ је потребно видети да би се поверовало у њега. Пре десет година провео сам неколико година посећујући ове кинеске луке у настајању, у доба када је мало ко на Западу обраћао пажњу на њих. Путовао сам у Гвадар, у туробној пустињи Балуџистана који је део Пакистана ослоњен на Персијски залив. Тамо сам видео како технолошки најсавременији лучки комплекс израња изнад традиционалног сеоцета (Кинези сада разматрају изградњу морнаричке базе у оближњем Џаванију, што би им омогућило да стигну до Ормуског теснаца). У Хамбантоти (Шри-Ланка) сам посведочио томе како стотине кинеских радника буквално померају обалу дубље у унутрашњост острва, а армије камиона су односиле земљу. Док амерички мостови и пруге вену, куцнуо је велики истроријски тренутак да кинески цивилни инжењери покажу шта знају. Кина је прешла пут од изградње лука, преко тога да други управљају њима након што су биле саграђене, до тога да сада коначно сама преузима управљање. Све је то део процеса који асоцира на ране дане британске и холандске Источноиндијске компаније у истим тим водама.

Свечано спуштање првог контејнера из луке Гвадар на кинески трговински брод након званичног отварања Кинеско-пакистанског економског коридора у оквиру Иницијативе појас и пут, 13. новембар 2016. (фото: Ројтерс/Карен Фироуз)

Новински извештаји говоре о томе како су неки од ових пројеката у застоју, или да су заглибили у дугове. То је традиционално капиталистички стил посматрања ствари. Са меркантилистичког и империјалистичког становишта, ови пројекти савршено имају смисла. На неки начин, новац заправо уопште не напушта Кину: кинеска државна банка позајми новац за пројекат изградње луке некој земљи, која потом ангажује кинеске државне раднике, који ангажују кинеску логистичку компанију, и тако даље.

Географија и даље има пресудну улогу. А како је Индијски океан повезан са Јужним кинеским морем преко мореуза Малака, Сунда и Ломбок, кинеска доминација Јужним кинеским морем је круцијална за Пекинг. Кина није одметничка држава, а кинеске поморске активности у Јужном кинеском мору савршено имају смисла ако се имају у виду њени геополитички и, да, империјални императиви. Не само да Јужно кинеско море откључава Индијски океан за Кину, него додатно смекшава Тајван и кинеској морнарици пружа шири приступ ширем Пацифику.

Јужно кинеско море представља једну геополитичку границу ширег света Индијског океана, док Блиски исток и Рог Африке представљају другу. Покојни Збигњев Бжежински је једном мудро рекао да стотине милиона муслимана не жуде толико за демократијом колико за достојанством и правдом, што су ствари које нису нужно синоним за изборе. Суштина „Арапског пролећа“ није била демократија – радило се просто о кризи централног ауторитета. Чињеница да су стерилни и корумпирани ауторитарни системи бивали одбачени уопште није значила да су ова друштва била институционално спремна за парламентарне системе: о томе сведоче Либија, Јемен и Сирија. Што се Ирака тиче, он је показао да се испод љуштуре тираније није налазио капацитет за демократију, него вакуум анархије. Режими Марока, Јордана и Омана пружају стабилност, легитимитет и дозу правде и достојанства о којим је говорио Бжежински, управо зато што су то традиционалне монархије, са пар офуцаних демократских закрпа. Тунижанска демократија је и даље фрагилна; што даље путујете од престонице Туниса ка западним и јужним крајевима земље, то она (демократија) постаје фрагилнија.

Ово је свет скројен за Кинезе, који не држе моралистичка предавања о типу владавине који би одређена земља требало да усвоји, него нуде моторе економског развоја. За паметне, глобализација се углавном своди на поморски транспорт контејнера са робом – а то је економска активност у којој су Кинези постали мајстори. Кинеска војна база у Џибутију је безбедносно чвориште на петљи лука која се протеже источно ка Гвадару у Пакистану, јужно ка Багамоју у Танзанији и северозападно ка грчкој луци Пиреј. Све то, заузврат, помаже кинеској трговини и инвестицијама да се ушанче широм Блиског истока, Источне Африке и источног Медитерана. Џибути је практично диктатура, Пакистан је у реалности држава којом управља војска, Танзанија је све ауторитарнија, а Грчка представља лоше институционализовану демократију која је све отворенија за Кину. Ово је у великој мери право лице света на простору између Европе и Далеког истока. Кинеско царство, неоптерећено мисионарским импулсом који дуго доминира америчком спољном политиком, добро је позиционирано да се са њим ухвати укоштац.

КУЛТ ПРЕДАКА

Што се тиче саме Кине, ту имамо посла са јединственим и веома моћним културним организмом. Америчка спољнополитичка елита не воли да говори о култури јер се култура не може квантификовати, а у овом добу екстремне персоналне осетљивости, оно што се не може квантификовати или образложити фуснотом је потенцијално радиоактивно. Али без дискусије о култури и географији не могу се разумети међународни односи. Заиста, култура није ништа мање него укупна сума искустава велике групе људи који настањују исти географски предео стотинама или хиљадама година.

Свако ко путује у Кину, или је макар пажљиво прати, увиђа нешто што пословна заједница интуитивно боље разуме него спољнополитичка заједница: разлог што је у Кини танка линија између јавног и приватног домена није само то што је ова земља диктатура, него што постоји већа кохезија вредности и циљева међу Кинезима него што је то случај код Американаца. У Кини се налазите унутар традиционалног менталног вредносног система. У том систему, све области националне активности – комерцијална, сајбер, војна, политичка, технолошка, образовна, итд – делују складно ка истом циљу, па тако компјутерско хаковање, шпијунажа, изградња лука и експанзија, као и кретања морнарице и риболовне флоте, наступају координисано. Унутар тог система, конфучијанство и даље пружа поштовање за хијерархију и ауторитет код сваког појединачног Кинеза, док се америчка култура све више своди на демонтажу ауторитета у корист посвећености индивидуи. Конфучијанска друштва обожавају старе људе, западна друштва обожавају младе људе. Никако не би смели да заборавимо следеће речи Солжењицина: „Деца претворена у идоле презиру своје родитеље, а када мало остаре крену да малтретирају земљаке. Племена са култом предака су опстала вековима. Ниједно племе не би опстало дуго са култом младости“.

Кинези се образују на темељима националног поноса, што је пракса која је све више супротна оном што се тренутно дешава у нашим школама и универзитетима. А Кинези су изузетно ефикасни, и готово манично посвећени детаљима. Појединци су свакако конкретнији од масе. Али то не значи да националне одлике једноставно не постоје. Летео сам по Кини домаћим авио превозницима са већом лежерношћу и удобношћу него што бих икада могао да замислим у Америци и на америчким аеродромима. Да и не помињем кинеске супер брзе возове.

Наравно, постоји читав низ политичких и друштвених тензија унутар Кине. А немири које видимо код средње класе у данашњем Бразилу и остатку Латинске Америке би могли да буду претходница ономе што ћемо гледати у Кини током 2020-их, што би подрило „Појас и пут“ и читав кинески империјални систем. Презадужена кинеска економија можда иде ка грубом, уместо меком слетању, уз сав пропратни унутрашњи хаос који би то подразумевало. Имам реалне сумње у одрживост кинеског политичког и економског модела. Али последње што би амерички креатори политике и стратези требало да претпоставе је да смо ми некако супериорнији од Кинеза, или још горе: да смо ми предодређени на успех, а да они нису.

Ушли смо у дуготрајну борбу са Кином за коју можемо само да се надамо да неће постати насилна на појединим чвориштима. А могла би постати опаснија управо зато што би у Кини могло да дође до унутрашњег слабљења услед економских потреса, што би њено руководство подстакло да у помоћ призову национализам. Била би то борба (или рат) за интеграцију, уместо за сепарацију. Током људске прошлости, ратови су подразумевали да се војска са једног места и војска са другог места сретну негде на пола пута како би заподенуле бој. Међутим, у сајбер ери, сви оперишемо унутар исте оперативне средине, па компјутерске мреже могу да се међусобно нападају, а да се војске никада не сретну, нити да крв буде проливена. Руски покушај утицаја на нашу политику је пример рата интеграције, који није могао да постоји пре две деценије. Информациона ера је додала нове могућности за ратовање, уместо да их ускрати. Непријатељ је удаљен само један клик од нас, а не стотине километара. А како су борбеним системима неопходни сателити да их наводе, свемир је сада постао домен ратоводства, једнако као мора и океани кад су Португалци и Шпанци отпочели Епоху истраживања. Свако доба ратовања има сопствене карактеристике. Ратовање је постало мање физичко, а више ментално: што је једна култура опсесивнија, то ће лакше изаћи на крај са сајбер ратовањем средине 21. века. Уколико то делује увредљиво читаоцу, сетите се да се будућност налази у прећутаном – у оним стварима о којим нам је најнепријатније да причамо.

БИПОЛАРНОСТ СА ФУСНОТОМ

У функционалним и историјским категоријама посматрано, ово ће бити империјална борба, мада ће наше елите, како оне владине, тако и оне невладине, забранити употребу овог термина. Кинези ће имати предност у овој врсти надметања јер имају већу традицију изградње империја него ми, а и не стиде се тога, као што смо ми почели да се стидимо. Они се отворено позивају на своје некадашње династије и царства како би оправдали оно што раде данас, док наше елите све мање и мање смеју да се позову на нашу прошлост. Ширење на запад (америчког континента, прим. прев.) више није херојска сага какву су приповедали амерички историчари из средине 20. века, него се данас често представља као прича о геноциду против домицилног становништва и ништа више од тога – иако без освајања запада никада не бисмо поседовали геополитички и економски капацитет да победимо у Првом и Другом светском рату, или Хладном рату.

Штавише, Кинези су демонстрирали способност да се брзо прилагоде, што је кључ дарвинистичке еволуције. Континуиране промене које врше на свом „Појасу и путу“ су добар пример. Кинези имају и способније руководство од нашег. Неоспорно је да су наши постхладноратовски председници драматично инфериорнији од наших хладноратовских председника у домену стратешког размишљања о спољним пословима. Бил Клинтон се није озбиљно бавио спољном политиком, нарочито на почетку свог мандата. Џорџ Буш млађи је добрим делом подбацио у овом домену, Барак Обама је пречесто деловао као неко ко се извињава због америчке снаге, а Доналд Трамп је, искрено говорећи, од самог ппочетка био неподобан за било коју високу функцију. Упоредимо их са Труманом, Ајзенхауером, Кенедијем, Никсоном, Реганом и Бушом старијим.

Упоредимо, такође, и наше постхладноратовске председнике са кинеским лидером Сијем Ђинпингом. Си је дисциплинован, стратешки фокусиран, не стиди се пројекције снаге, инжењер по обуци, са животним искуством у провинцијама своје земље, и, што је можда и најважније, неко ко има дубоки осећај за трагичност, пошто је његова породица била жртва Мао Цедунгове Велике пролетерске културне револуције. Си је човек врлина, у оном класичном макијавелистичком смислу. Може се ићи и даље и рећи да криза није присутна само у америчком руководству, него у западном руководству генерално. Истински снажне, динамичне лидере – какве год биле њихове моралне вредности – пре је могуће наћи изван Сједињених Држава и Европе. Наведимо, поред Сија, јапанског Шинзо Абеа, индијског Нарендру Модија, руског Владимира Путина или израелског Бењамина Нетањахуа. Сви они су овладали вештином моћи, константно су спремни да предузимају ризике, а на функцији се не налазе само због личних амбиција, него зато што заправо желе нешто да ураде.

Стога ће конкуренција између Сједињених Држава и Кине коинцидирати са политичко-културном кризом Запада пред пробуђеним Истоком. Заиста, ушли смо у америчко-кинеску биполарну борбу. Али то је биполарна борба са фуснотом – у фусноти пише Русија, која увек може да нанесе значајну штету Сједињеним Државама. Међутим, док се Руси у нашим медијима појављују као класични лоши момци, Кинези су непрозирнији, више налик на бизнисмене, што значи да димензије нашег надметања са Пекингом и даље нису довољно препознате у нашим медијима.

Нема сумње, осећај неповредивости који су Сједињене Државе уживале на крају Хладног рата и почетком глобализације је нестао. Првобитно је постхладноратовска глобализација подразумевала позападњачење света како би он усвојио управљачке праксе западног стила и такозвани амерички униполарни моменат. Сада када је овај моменат прошао, а средњи сталежи се увећали широм света у развоју – док се различите нијансе ауторитаризма такмиче са демократијом – глобализација постаје све мултикултуралнија, а Исток преузима једнаку позицију, у чему му такође помажу демографски трендови. У овој конкуренцији, Сједињене Државе греше када промовишу демократију per se. Уместо тога, требало би да промовишу грађанско друштво, без обзира на то да ли је оно демократско или просвећено ауторитарно (сетимо се либерализујућих а ауторитарних монархија Марока, Јордана и Омана, а примера има и изван Блиског истока). Хибридни режими просвећено ауторитарног модела су кроз историју били заступљенији него демократија. Штавише, из свог искуства јасно могу да кажем да људи у Африци и на Блиском истоку више брину око основног реда и физичке и економске заштите, него што брину о политичким слободама. Како је покојни либерални филозоф Исаија Берлин написао: „Од људи који живе у условима у којим нема довољно хране, топлине, крова над главом и минималног степена безбедности, не може се очекивати да их интересују слобода уговарања или штампе“.

Очигледно постоји хијерархија потреба, а флексибилан приступ разумном побољшању животних услова грађана би са наше стране требало да буде приоритет број један – иначе ће бити све теже надметати се са Кинезима. Раст средњих класа широм света ће сам по себи довести до већих захтева за демократијом: јер како се материјално стање грађана буде поправљало, тако ће они захтевати и више политичких слобода. Не морамо да форсирамо овај процес. Уколико то будемо чинили, ми ћемо бити ти који наступају идеолошки, а не Кинези, који поседују довољно цивилизацијске самоуверености и спокојности да прихвате различите политичке системе.

Међутим, чак и у најгорем издању, наш политички систем је отворен и способан за промене на начин на који Кина и – друга велика аутократска сила – Русија, нису. Свет у којем су Сједињене Државе доминантна сила ће бити хуманији, са више личних слобода, него што би то био случај у свету који предводи Кина.

САМОЗАВАРАВАЊЕ

У овом тексту сам се концентрисао на Кину јер Кина представља много јачу економију, много институционализованији политички систем и много моћнијег културног генија 21. века него што је  случај са Русијом. Стога би Кина требало да буде мерило према којем се самовреднују наши дипломатски, безбедносни и одбрамбени кругови: пуким надметањем са Кином учинићемо сопствене институције јачим. Можда је баш такво надметање једино што је у стању да продрма наше бирократије и пробуди их из текуће оронулости и пропадања. Заиста, обиље путних налога, папирологије за безбедносне пропуснице, непотребни рачуни и томе слично – све су то начини на које намерно заваравамо сами себе у тренутку док се наставља хаковање наших система. Папирологија се појављује тамо где постоји недостатак поверења; што више папирологије, то је мање поверења унутар једне бирократије. Пентагон је главни пример. Увек би требало да имамо на уму да нема те регулације или процедуре која би норматизовала здрав разум.

Једанаести септембар је могао да пружи трзај који нам је очајнички требао. Али га је администрација Буша млађег протраћила. Али чак и да није било тако, 11. септембар је, онако значајан, представљао једнократни безбедносни изазов који не може да се мери са деценијама дугим надметањем са Кином.

Борба са Кином нас може научити приоритетима, што је главна потпора велике стратегије. Један од приоритета би требало да буде ефективно извлачење са Блиског истока. Сваки додатни дан у којем значајан број трупа Сједињенх Држава проведе заглављен на Блиском истоку помаже Кини у Индо-пацифичком региону, чак и у Европи, у којој Кина ради на успостављању моћних упоришта поморске трговине у местима као што су Трст на италијанској јадранској обали и Дуизбург у Немачкој; а да и не помињемо развој дигиталне мреже 5G. Не кажем да је потребно да сутра повучемо све наше трупе са Блиског истока. Али кажем да би наш циљ требало да буде смањење нашег војног присуства, што је могуће брже и практичније, кад год и где год је то могуће.

На пример, Сједињене Државе већ две деценије без опипљивог резултата држе борбене трупе у Авганистану. Будућност Авганистана ће одлучити сукобљена етничка савезништва унутар те земље, као и сукоби на релацији између Индијаца, Иранаца, Кинеза и Пакистанаца. Индијци и Иранци ће изградити енергетски и транспортни коридор од Чехбехара у југоисточном Ирану ка северу кроз западни Авганистан и даље кроз некадашњу совјетску централну Азију. Кинези и Пакистанци ће пробати да изграде други такав коридор од Гвадара на југозападу Пакистана ка северу, паралелно са границом Авганистана, ка Кашгару у западној Кини. Нарочито је Пакистан – коме ће Авганистан увек требати као позадинска база против Индије – принуђен да се против Индије бори у Авганистану. Индија, која је у својој империјалној прошлости обухватала источну половину Авганистана, учиниће све што може да сузбије Пакистан у тој земљи. Русија, која се налази нешто северније од Авганистана, такође ће имати своју улогу јер је заинтересована за уништење радикалног ислама. Велика игра само што није почела у Авганистану, а Сједињене Државе у њој неће имати апсолутно никакву улогу – без обзира колико крви тамо пролију – јер им недостаје географска база, што значи да је за САД, кад је у питању Авганистан, мало или нимало националних интереса стављено на коцку.

Све што можемо да урадимо је да помогнемо да се Авганистан стабилизује како би Кинези и други могли безбедније да наставе са успостављањем рударских и других активности у земљи. У сваком случају, изградња снажне централне владе у Авганистану би могла да се покаже као Сизифов посао јер иста никада није постојала у Кабулу. Овај град је традиционално функционисао као централна тачка арбитраже између разних локалних харамбаша и племенских вођа који су уживали ефективну контролу на југу Централне Азије. Извештавајући о рату против Совјета у Авганистану 1980-их, јасно сам видео како су Совјети изгубили јер им њихов муџахедински противник – шаролика гомила племенски утемељених група између којих је постојало узаврело неповерење – никада није пружио корисну тачку за напад. Неорганизованост Авганистана је сама од себе победила Совјете, исто онако како сада побеђује нас.

ИРАН, ИРАК, СИРИЈА

Иран, наравно, будући тако насељен, образован и опремљен не једном, него двема зонама богатим угљоводоницима (Персијски залив и Каспијско море), представља демографски, економски и културни организациони принцип не само Блиског истока, него и Централне Азије. Али оно што се догоди у Ирану биће последица унутрашњих процеса. Иранци имају цивилизцијску свест једнаку оној коју имају Индуси, Кинези и Јапанци. Чак и драматичне дипломатске акције Вашингтона као што је закључивање нуклеарног споразума са том земљом – да би касније исти тај договор био напуштен – могу да имају само маргинални ефекат на збуњујуће сложену политику Ирана са његових преко 80 милиона људи. Упркос периодичним уличним демонстрацијама које ће се наставити, сама институционализована снага Корпуса револуционарне гарде и других организација режима ће учинити да Иран остане можда и најстабилнија велика држава муслиманског Блиског истока.

Што се Ирака тиче, тамошње килаво кретање ка политичкој стабилности, колико год било неуредно и фрагилно, има релативно мало везе са оним што Сједињене Државе јесу или нису учиниле. Заправо, побољшање ирачке политичке ситуације се највећим делом одиграло упркос америчким потезима, а не због њих. Један амерички председник је дестабилизовао Ирак свргнућем његовог тоталитарног владара. Следећи амерички председник га је додатно дестабилизовао наглим повлачењем америчке војске. Тако је из анархије постсадамовског Ирака дошло доба тираније Исламске државе. Искуство живота под Исламском државом је било оно што је уверило многе суните да им је боље да се сврстају уз шиите уместо да буду са радикалима из својих редова. Управо је ова чињеница Ираку пружила неку дозу наде и стабилности. Истина, америчке јединице за специјалне операције су помогле умереном шиитском лидеру да порази Исламску државу. Али овај умерени шиитски лидер је потом претрпео пораз на изборима. Укратко, Ирак ће сам одлучити о својој судбини, под утицајем Ирана, те велике силе из комшилука. Амерички утицај ће остати маргиналан, без обзира да ли ћемо тамо држати трупе или не. Ово кажем као неко ко је првобитно подржавао инвазију на Ирак, због чега се сада горко кајем.

У Сирији је Башар ел Асад реконсолидовао власт у једином делу Сирије који је ултимативно битан, односно у главним популационим центрима. Израел, подупрт масивном америчком војном и екномском помоћи, биће у стању да самостално изађе на крај са иранским присуством у Сирији. Ако Руси желе да се заглибе у Сирији због својих вишедеценијских инвестиција у Асадов породични режим, нека им је са срећом. Узгред, Израел, за разлику од Сједињених Држава, има професионалан – премда проблематичан – однос са Русијом, што може да искористи за посреднички канал комуникације са Ираном. Сједињене Државе добијају јако мало тога усмеравањем времена и ресурса у Сирију.

Сједињене Државе морају да окончају своје авантуре на Блиском истоку које су отпочеле одмах након 11. септембра. Наравно, Кинези се надају да никада нећемо напустити Блиски исток. Јер ако свесно сами себе поразимо војним останком на Блиском истоку, то ће само олакшати пут Кине ка глобалној супрематији. Заиста, Кину ништа не би обрадовало више него рат између Америке и Ирана. Кина је већ сада највећи трговински партнер Ирана и пумпа десетине милијарди долара у луке, канале и друге развојне пројекте у Египту и на Арапском полуострву, чиме доказује да амерички војни ангажман у региону није постигао буквално никакав резултат.

„ФИНЛАНДИЗАЦИЈА“ АЗИЈЕ

Но, ниједно место на муслиманском Блиском истоку не може послужити као бољи лакмус папир за то како стојимо у одмеравању снага са Кином као што могу Индија и Тајван. Они су стубови који на много начина могу да покажу снагу америчке позиције у индо-пацифичкој регији: они су „први међу једнакима“ у глобалној стратешкој географији.

Индија формално није амерички савезник, нити би требало да буде. Индија је сувише поносна и географски блиска Кини да би јој то било у интересу. Али Индија својом растућом демографијом, као и економским и војним габаритима, заједно са географијом доминантног субјекта у Индијском океану, представља природни баланс Кини. Стога бисмо морали да учинимо све што можемо да омогућимо раст индијске снаге, а да никада чак и не споменемо формално савезништво. Све јача Индија, која се добро слаже са Кином али никада не улази у њену орбиту – а неформално је сврстана уз Сједињене Државе – биће сигнал да обуздавање Кине даје резултат.

Тајван је био идеалтипски пример савезника – стабилна и динамична демократија и једна од најпросперитетнијих и најефикаснијих економија света. Тајван је епитом либералног светског поретка који су Сједињене Државе градиле и штитиле у Азији и Европи још од Другог светског рата. Ричард Никсон и Хенри Кисинџер су отворили односе са Кином, али су то учинили тако да не угрозе Тајван. Према томе, уколико би икада постало јасно да су Сједињене Државе неспособне и неспремне да бране Тајван у случају кинеског војног напада на острво – или да је ауторитарна Кина консолидовала своју контролу Тајвана без потребе за таквим нападом – биће то показатељ краја америчке стратешке доминације у Источној Азији. Уколико дође до таквог заласка америчке моћи, земље од Јапана на северу до Аустралије на југу неће имати другог избора него да траже компромисне безбедносне гаранције од Кине. Био би то подмукао процес, често изван насловних страна, али једног дана бисмо се пробудили и схватили да се Азија делимично финландизовала, а свет променио. Узгред, кинеска доминација над Тајваном би такође практично потврдила ефективну доминацију Кине у Јужном кинеском мору, што би – заједно са текућом изградњом лука источно и западно од Индије – помогло кинеској морнарици да оствари неприкосновен приступ у два океана.

Суштина велике стратегије је у раздвајању битног од небитног. Сматрам да су, имајући у виду наше циљеве, Индија и Тајван много значајнији од места као што су Сирија и Авганистан. (Што се Русије тиче, како ова земља сада није пред ратом са Кином као што је била у време кад је Никсонова администрација одиграла на карту подстицања сукоба између два комунистичка режима, зближавање са Москвом у овом тренутку не би нам донело много тога, мада је у нашем интересу да се билатерални односи стабилизују).

Док су Индија и Тајван под великим утицајем америчке поморске силе, пустињска пространства Блиског истока у највећој мери нису. Ово није случајност, него указује на нешто круцијално. У веку у којем ћемо покушавати да се клонимо деградирајућих копнених конфликата који изискују велике армије, паметнији избор је ослањање на нашу морнарицу која може да пројектује силу а да нас истовремено не увлачи у крваве ратове. Управо је америчка ратна морнарица та која ће се супротставити кинеској моћи дуж пловидбеног полукруга евроазијског римланда, од источног Медитерана до Јапанског мора. Са мањим ризиком од упадања у скупе војне сукобе, имаћемо боље шансе да излечимо и освежимо нашу демократију код куће. То је фундаментални циљ велике стратегије. Њена сврха није у томе шта би требало да урадимо у иностранству, већ шта би требало да урадимо у иностранству а да то буде у сагласју са нашим унутрашњим економским и друштвеним стањем.

„ПРАВИЛО ТРИ ГОДИНЕ“

Али треба имати на уму оно што сам назвао „правилом три године“. Ма колико неки војни сукоб био неопходан или инспиративан, америчка јавност ће креаторима политике дати свега три године да га реше. Амерички ангажман у Првом светском рату је трајао нешто више од 18 месеци. У Другом светском рату, америчке трупе нису крочиле на Источну хемисферу све до 1942, а до Битке за Окинаву 1945. јавност је већ захтевала окончање пацифичког рата (пошто је рат у Европи већ био добијен). Корејски рат је почео 1950, а до 1952. је већ постао непопуларан, па га је Ајзенхауер окончао 1953. Америчке снаге су се у већем броју искрцале у Вијетнам 1965, а јавност се окренула против рата 1968. Ирачки рат је покренут 2003, а јавност се окренула против њега 2006. Требало би да пазимо да више не испитујемо ово правило три године (у Авганистану смо успели да умакнемо правилу само зато што смо драстично оборили број губитака). Све то значи да би пролонгирано ривалство са Кином морали да држимо ненасилним у смислу цене коју ћемо платити у крви. Требало би да се ангажујемо на читавом низу фронтова: сајбер, економски, поморски, дипломатски, итд, али без отвореног рата. Ово се може постићи ако од Јужног кинеског мора не направимо фетиш. Америчко-кинески односи обухватају превише широк спектар тема да бисмо их свели на војни спор око једног региона. Војне, трговинске и друге области надметања не би требало држати изолованим једне од других јер оне могу бити у интеракцији.

Да поновим, велика стратегија за Сједињене Државе у 21. веку подразумева, на крају крајева, уздржавање од насиља како би фокус био на унутрашњем фронту, уз паралелно надметање са Кином – што заузврат захтева усвајање одређених геополитичких императива. (Наравно, ту је и домен идеја: зато је трагично што је председник Трамп напустио Транспацифичко партнерство, које је као савез слободне трговине могло да нам пружи велику идеју конкурентну Појасу и путу.

Неким државама и империјама којима је географија пре била проклетство него дар – као нпр. Византији или хабзбуршкој Аустрији – велика стратегија је нужност за опстанак. Насупрот њима, географска благословеност Америке значи да она може да прави једну катастрофу за другом а да не плаћа пропорционалну цену. Али будући да технологија данас скраћује раздаљине и утапа наше континентално квази-острво све дубље у нестабилни свет, Сједињене Државе најзад постају истински рањиве: што значи да више не могу себи да приуште херојске илузије.

Размотримо следеће: током Хладног рата нисмо морали да бринемо о великој стратегији јер смо је већ имали. Њен назив је био обуздавање (containment). Џорџ Кенан је игнорисао усијани приступ оних који су крајем 1940-их и почетком 1950-их веровали да је могуће победити Совјетски Савез субверзијом, јединицама за специјалне операције и сличним очајничким методама. Он је схватао да услед фундаменталних мањкавости совјетског комунизма као државног система на крају мора доћи до његовог посрнућа, те да само морамо да истрајемо до тог тренутка (исто као што ћемо по свему судећи истрајати дуже од комунистичке Кине само ако будемо довољно стрпљиви). Тако смо, благословени географијом у дугом временском периоду и благословени мудром и умереном великом стратегијом дуже од четири деценије, изгубили вештину критичког размишљања о себи, што је још једна од ствари које се налазе у сржи велике стратегије.

Неспособни да погледамо себе у огледалу и увидимо сопствене мане и ограничења, превише смо се концентрисали на нашу војску, па смо од 2000-их освајали и интервенисали у једној муслиманској земљи за другом, не постигавши ништа као резултат. Интервенисање у бившој Југославији 1990-их је било успешно у смислу заустављања рата, али стварање етничких кантона након тога није оставило темеље за будућност, а чак и да јесте то не би достигло ниво велике стратегије услед секундарног значаја Југославије. Према томе, почињемо од нуле.

Почињање од нуле подразумева свест о томе да ма како инспиративни били снови наше елите, ти снови се неће остварити, односно испоставиће се као нереални на два нивоа: на плану међународне реалности, и на плану подршке домаће јавности која превазилази партијске линије. И то је нешто са чиме се мора рачунати дугорочно. Морамо поштовати локалне реалности, било да се тичу Вајоминга (једна од 50. америчких држава; прим. прев.) или Авганистана.

Превод – Владан Мирковић

Аутор је управни директор за глобалне анализе при Евроазија групи. Његова најновија књига је „Повратак у свет Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА