ПРИЧЕ ИЗ ОРАХОВЦА

СУЗЕ И СМЕХ – ЧЕТИРИ КРАТКЕ ПРИЧЕ ИЗ ОРАХОВЦА

Кроз ове четири приче, анегдоте из послератног Ораховца, аутор је кроз хумор хтео да од заборава у једном времену отргне дух свог народа, својих Ораховчана, који су наставили да живе како су знали, умели и могли у свом горњем делу Ораховца опасаном бодљикавом жицом, у почетнку видљивом, а онда невеидљивом. У њима вас очекује смех али и сузе, које аутор никако није желео, оне су једноставно ту, биле и остале саставни део страдајућег народа, чији дух осмех и шалу гаји и у најтежим временима, одгонећи њиме сузе које се не могу у потпуности избећи.

Дејан Баљошевић

ДОБРА КЛЕТВА

Једном приликом сам за светски дан несталих, који се сваке године обележава 30. августа, добио задатак да сачиним списак чланова породица киднапованих Срба из Ораховца, који би аутобусом, обезбеђеним од Међународног црвеног крста, требали да иду на неки скуп, који ће тим поводом бити одржан у Грачаници.

Отворио сам списак становништва горњег српског дела Ораховца у свом службеном компјутеру и почео, уз помоћ својих колега, да обележавам  и издвајам породице које имају киднаповане и нестале чланове, присећајући се са сетом сваког од њих. Међу њима је било много мојих познаника, пријатеља, рођака и школских другова.

Док сам то радио, дубоко замишљен над судбином сваког од њих, у канцеларију улази Витко Столић, видно узнемирен и љут што претходних дана није добио неку донацију, за коју је мислио да му, по свим критеријумима припада и која му није додељена, јер се није нашао на списку одабраних корисника.

Шта радиш, каже ми намргођено са врата да би започео разговор, спреман на свађу са мном.

Ево правим неки списак, одговорих му и наставих да претражујем  списак српског становништва.

• Прави, прави, само ти прави a мене на том списку сигурно опет нема.
• Нема те, кажем му и наставих да радим а онда изнервиран што ми и даље стоји над главом док покушавам да се сконцентришем, присетивши се, да, хвала Богу, у својој фамилији нема никог киднапованог, подигох главу и додах „дабогда те на овом списку никада и немало“.
• Тек ће он љутито. Дабогда тебе на том списку никада немало и окренувши се залупи ми врата од канцеларије при одласку.

Ми се сви у канцеларији за тренутак погледасмо, а онда праснусмо у смех, приметивши да се после дужег времена слатко насмејасмо, иако  тема, којом смо се бавили, није нимало смешна.

Дејан Баљошевић

СРПСКЕ МАКАРОНЕ

Да би релаксирали послератне односе између нас и Албанаца, немачки КФОР је сваке прве суботе у месецу, у свом војном кампу „FENIX”, организовао заједничка дружења под називом „Happy hour“.

Немачки војници би, у предвечерју дана, својим џиповима долазили по нас – представнике Срба у српски део града и одвозили би нас у свој камп.

Између осталих, са мном је, испред српске заједнице, на та дружења одлазио и добродушни и духовити Милисав Грковић познатији као Миле, који је био позиван као тадашњи директор српске основне школе (иначе математичар).

Да би нас фасцинирали својим богаством и показали цивилизацијску разлику међу нама, Немци би нам, нарочито при обележавању неких својих националних празника, приређивали богату гозбу са скупим јелима и пићима, нама непознатим, које смо до тада виђали само на америчким филмовима.

Једном приликом су нас у војном шатору поседали за велики округли сто, на чијем је центру стајала огромна купа декорисаног егзотичног воћа и то усред зиме, какво смо ми навикли да виђамо само током летње сезоне. Било је ту и разних других пикантних јела и дезерта. Немачки официри су нас током разговора нудили да се послужимо али смо се ми снебивали, плашећи се да узимањем неке од прецизно поређаних воћки, порушимо целу воћну купу. Такође смо одбијали и друга јела, плашећи се да пред Немцима испаднемо прости, тиме што нећемо знати како се она правилно конзумирају. Једино смо се усуђивали да узимамо мале једноставне сендвиче, познатије као канапе (canape), које су чинили разноврсни месни наресци и воће, забодени чачкалицом о тост.

Посматрам Албанце и они се снебивају, с тим што, за разлику од нас, конверзацију са немачким официрима воде много опуштеније, пре свега зато што их сматрају својим савезницима и зато што сви добро говоре немачки језик, јер су многи од њих, у неком периоду свог живота, радили у Немачкој или Аустрији, али и енглески језик, који су, припремајући се за долазак међународне мисије на КиМ, масовно учили пре рата, за разлику од нас, који нисмо очекивали туђу војску на својој територији.

Ми смо разговор са немачким официрима водили посредно, преко преводилаца, коју су били Албанци, па смо додатно морали да водимо рачуна при избору сваке изговорене речи, како не би били погрешно схваћени, чиме смо пред Немцима, тако смушени, још више одавали утисак криваца за насталу ситуацију на КиМ, коју су сада они, уместо нас, дошли да  “решавају”.

Када су нас након дружења, тако полусите или, боље речено, полугладне, испраћали ка излазу из кампа, поново смо пролазили поред великих војних шатора и монтажних објеката разних намена. Миле се успут, као уосталом и сви ми, ишчуђавао тим војним објектима, у које је, помоћу савитљивих цеви, удуваван топао ваздух из спољних агрегата, те су се војници у њима осећали пријатно. Кроз отворене улазе шатора, видели смо војнике КФОР-а како се у једном од њих, уређеном попут правог кафе бара са шанком, забављају играјући стони фудбал, стони тенис, флипере и друге игре, усред зиме у шорцевима и мајицама. Други шатор је био уређен као теретана и тако редом, све до излаза.

Када смо излазили, Миле је још једном бацио поглед на камп, који је личио на мали град са пистом на којој су уредно била поређана оклопна војна возила и хеликоптери, па ми, присетивши се богате хране и свега што смо видели у кампу, пажљиво, да га нико не чује, дошапну „Е мој Дејане, а ми смо са нашим макаронама мислили да победимо овакву војну силу. Е стварно смо луд народ“.

Ја се једва суздржих да се пред немачким војницима не насмејем његовом начину упоређивања снаге српске и немачке – НАТО војске.

Миле је мислио на то што смо ми – војни резервисти, током рата, скоро сваког другог дана за ручак добијали куване макароне, док смо се борили са најмоћнијом војском на свету, те се по њему – простодушном и по томе мери и огледа снага једне војске, укључујући оружје и војну технику.

Ипак, то не мора да буде увек тачно, а Срби, кроз историју, добро знају зашто.

Дејан и Јована Баљошевић

НАЈКРАЋИ ИНТЕРВЈУ

Током свог послератног представљања српске заједнице дао сам много интервјуа, али ми је један остао у посебном сећању, по томе што је био најкраћи од свих.

Једном приликом је у моју канцеларију, која је тада била на линији раздвајања српског и албанског дела града, дошла млада холандска новинарка. Лепа, али за наш балкански појам лепоте, исувише мршава или што би наш народ у Ораховцу рекао „слабокрвна“, прозирно плава девојка.

Љубазно ми се представила, села за сто, извадила из малог ранца нотес са припремљеним питањима и диктафон, који је одмах укључила и наш разговор је отприлика текао овако:

Имам за вас неколико питања, рекла је.

У реду, кажем и очекујем да ми постави уобичајена питања везана за послератну ситуацију у нашој општини, на која сам већ навикао.

Она:  Прво питање. Када је Српска војска окупирала Косово?

Ја:  Молим? Не разумем питање.

Она понавља исто питање, преводилац га гласније и спорије преводи, мислећи да нисам разумео смисао њених речи.

Уместо одговора, поставих јој контра питање.

А реците ви мени, када је холандска војска окупирала Холандију (не могавши да се сетим неке области, која је саставни део Холандије, која би ми послужила као бољи пример упоређења са нашим Косовом и Метохијом).

Не разумем питање, сада она, збуњено, каже мени.

Па госпођице, како ћемо водити овај наш разговор ако се одмах у старту не разумемо, рекох јој.

У праву сте, рекла је и покупила своје ствари са стола, вратила их у свој ранац и цинично ми се на поласку насмешила а ја сам по изразу њеног лица осетио да је помислила „Ви Срби сте заиста глупи и са вама не вреди разговарати“.

Отишла је ка албанском делу града где ће вероватно наћи боље саговорнике, који ће јој дати одговоре на питања, која јој је, очигледно, неко други припремио и која ће се уклопити у клише прозападне пропаганде о Србима и ситуацији на Косову и Метохији.

Дејан Баљошевић

ПОСЛЕДЊА ПАРТИЈА ДОМИНА

Да би прекратили слободно време током изолације у коју су се, по завршетку рата, нашли и да би, бар за тренутак, отргли суморне мисли са неизвесности коју им је сваки нови дан доносио, Срби у Ораховцу су смишљали разне забаве и дружења, а најчешће би играли друштвене игре.

Најинтересантнија је била група стараца која је играла домине на тргу испред ораховачке цркве. Они би сваког дана у предвечерје, поред локалне продавнице, поседали на стару дрвену клупу и неколико малих столица и на климавом сточићу започињали своју партију домина. Ми млађи би се окупили око њих, како би их бодрили и задиркивали. Својим гласним навијањем понекад би скретали пажњу и немачким војницима КФОР-а, који су се досађивали на тенку паркираном на црквеном тргу, те би они с времена на врема погледивали ка нама и не схватајући зашто се смејемо вероватно се питали „шта ли то раде луди Срби“.

Било је смешно гледати старце како се онако наглуви и са поквареним слушним апаратима, надвикују око тога ко је у праву и како са старим наочарима, чија диоптрија одавно не одговара њиховом очном виду, покушавају да разазнају бројеве на избледелим плочицама домина, тако што би их приближавали па удаљавали од својих очију. Неки од њих, када не би били сигурни у свој вид, устајали би са свијих места и прилазили неком од нас да би им ми дашапнули који су бројеви на домини, при чему би им понеко, шале ради, намерно казивао погрешан број, те би тиме игру додатно учинио конфузном и неизвесном.

Међу њима је било и повратника, које су њихова деца повела са собом при првим таласима исељавања из Ораховца и који су се, схвативши да су престари да тамо негде у туђини започну нови живот, вратили у свој родни крај, срећни што су опет међу својим људима.

Као што се столетни храст не може пресадити на неко друго место због својих дубоких корена, тако се ни они, у тим позним годинама, нису могли прилагодити новој средини, па су, предосечајући да им се ближи крај живота и да су на терет својој деци, која су се и без њих, тешко сналазила у расељеништву, одлучили да се врате у своје родно место, како би ту, у миру, окончали свој живот. Због тога су наши грађани, којима хумор није недостајао ни у тим тешким временима, место на ком су играли домине, по њима назвали „гробље слонова“, јер су старци тихо и у самоћи умирали један за другим.

Једном приликом када смо са црквеног трга испраћали групу наше деце, која су, по ко зна који пут тог лета, ишла на неку екскурзији или летовање, они су, када је аутобус са децом одмакао и када се граја родитеља, који су, машући, поздрављали своју децу, стишала, за тренутак прекинули партију домина и један од њих, наговорен од свих осталих, довикну ми.

„Еј Дејане, а кад ћеш једном и нас, пензионере послати негде на одмор, на пример у неку бању. Лако је младима, пред њима је читав живот, нама је мало остало, нас су сви заборавили, никад ништа ниси учинио за нас“.

Како нисам, ево видите да вам припремамо ново гробље, одговорих му показујући руком на привремено гробље у дворишту цркве на коме су се, у том тренутку, изводили радови на изградњи обрушеног каменог зида, поносан што сам својом духовитошћу успео да насмејем родитеље деце, који су се, смејући се, разилазили кућама, а онда, када сам приметио њихова тужна лица, покајао се и угризо за језик, схвативши да моја шала са гробљем и алузија на њихову старост, не иду једно с другим.

Ништа ми нису рекли, само су ме тужно погледали, бацили поглед ка гробљу на ком су мајстори довршавали зид и наставили своју игру домина.

У тој њиховој игри најчешће би побеђивао онај старац, који је најслабије чуо и видео, јер, наравно, не би поштовао правила игре, већ би произвољно спаривао плочице домина. Када би на сточић ставио своју последњу домину, радосно би скочио са столице и радовао се својој победи као мало дете. Ми окупљени би му редом честитали додатно га уверавајући да је његова победа заслужена, док су други старци негодовали указујући на неправилост и тражили реванш, али би над градом већ почео да пада мрак, па би се сви разишли кућама.

Многима од њих би то била и последња партија домина, јер би се изненада разбољевали и више се нису појављивали међу играчима домина а недуго затим би звоно на ораховачкој цркви тужно објављивало да је умро неко од њих. Сахрањивани су на оближњем привременом гробљу у дворишту ораховачке цркве, удаљеном свега тридесетак метара од места где су до јуче играли домине. Сахрани, неких од њих, нису присуствовала ни рођена деца, која су поручивала да се због лоше безбедносне ситуације, плаше да дођу у Ораховац, да би се само пар месеци касније сви редом појавили када би Албанцима продавали очеву заоставштину. На место умрлог би наредних дана седао други старац, па би игра, као и живот, текли даље, и тако редом.

И данас, много година касније, док шетам опустелим ораховачким улицама, уморан и истрошен неизвесним косметским животом, поглед ми често скрене ка „гробљу слонова“, присећајући се са сетом ликова драгих стараца.

Више ми ништа није смешно, јер чекам на свој ред да и ја седнем на стару дрвену клупу и одиграм своју последњу партију домина.

Ораховац,

Јун 2019. год.

Дејан Баљошевић

Детаљније о страдању Срба на Косову и Метохији