Никола Танасић: Преписивачи

Шта је стварни проблем са Стефановићевим докторатом?

У општој медијској помами која је уследила након објављивања кратке критичке анализе докторског рада министра унутрашњих послова Србије Небојше Стефановића веома брзо је заборављена основна намера аутора овог спорног списа, а коју су они веома јасно подвукли инсистирајући на одговорности академске заједнице и надлежних институција, а не на лову на вештице и политичкој дисквалификацији. Наравно, таблоидизована српска јавност ухватила се управо за ово последње, фокусирајући се у случају опозиције на личност министра Стефановића, а у случају власти – опет на личност његовог ментора и дугогодишњег прослављеног ловца у мутљагу српског образовања Миће Јовановића. И на крају се цела прича свела на „два спорна доктората“, Стефановићев који је „мало преписан“ (али сасвим у складу са стандардима Универзитета „Мегатренд“ на коме је одбрањен), и Јовановићев, који, по свој прилици, не постоји. При томе се у целокупној расправи, у коју су се укључили и министри и представници академске заједнице, као око врућег кромпира обигравало око једноставне истине која је позната свима, али пред којом сви затварају очи – српско образовање се деградира у галопу и забрињавајућом брзином приближава нивоу образовања у земљама тзв. „Трећег света“, што представља својеврсну тачку без повратка и крај идеје о Србији као земљи способној да продукује сопствену интелектуалну елиту.

У међувремену, ни самом Небојши Стефановићу није јасно у чему је проблем са његовим докторатом. Како би и могло да му буде јасно, када је он са свих страна окружен људима који су своје дипломе, мастере и докторате стекли на исти начин, држећи се истих критеријума? Без имало ироније – министру на Универзитету „Мегатренд“ врло вероватно није ни имао ко да укаже на то да би његова дисертација требало да испуњава извесне академске стандарде. Пре него што неко помисли да је ово цинична опаска на рачун, поштено говорећи, по академским стандардима прилично озлоглашеног „Мегатренда“ – она то није. Ситуација на државним факултетима, уз велику част изузецима (на нивоу појединаца и појединачних катедри) који одржавају академски ниво своје наставе и критеријума, заправо је само за нијансу боља, са ништа мање стрмоглавом тенденцијом пада.

Заправо, цела српска јавност као да је заборавила шта је то образовање и која је његова улога у цивилизованом и грађанском друштву. Стицање образовања, како на приватним, тако и на државним факултетима, свело се на „стицање дипломе“, а студирање се и званично изједначило са „добијањем академских бодова“, чиме је цели процес образовања обесмишљен, ишчашен из властитог појма, и сведен на највулгарнију квантификацију и калкулацију бодова, оцена и, наравно, неизбежног „коефицијента стручне спреме“. Самим тим, српски грађани образовању и образовним институцијама приступају чисто утилитарно, као да је у питању компликована административна процедура „атестације и лиценцирања интелектуалаца“, која сама по себи представља бирократску главобољу и мало шта друго. Дакако, о неком стицању знања, племенитом „трагању за истином“, односно стицању давно заборављених „слободних вештина“ нема ни говора.

О преписивачима и штреберима, или како је плагирање постало друштвена вредност

Ово суштинско отуђење грађана од универзитета и академске сфере веома лако се уочава на баналној чињеници да многи не разумеју зашто је Стефановићев рад назван „плагијатом“. Ако је судити по веома јасним и аргументованим примерима аутора спорне анализе, основни вид плагирања у министровом докторату односио се на појам тзв. „мозаичког плагијата“, комбинације преписивања и парафразирања секундарне литературе уз често пропуштање да се ова назначи као извор. Ко је икада имао прилике да прочита просечан семинарски рад или писмени испит студената на српским факултетима (укључујући, нажалост, и факултете који спадају у хуманистичку сферу) могао је приметити да овај вид плагирања представља праву пошаст. Студенти који су искључиво оријентисани на полагање испита, тј. „скидање обавезе са врата“ и „добијање бодова“ у стању су да писање семинарских радова и академских есеја до те мере банализују, претварајући их у папагајско излагање „онога што професор хоће да чује“, да се неретко догађа да велики број студената преда структурално и садржински безмало идентичне радове, а све у жељи да „оптимизују свој учинак“ на путу ка дипломи. При томе они безобразнији и бескрупулознији отворено копирају туђе радове, било скинуте са интернета по моделу „исеци-налепи“ (copy-paste), односно преписују са „пушкица“ састављених на основу скрипта и компилација „успешних радова“, док они поштенији напросто парафразирају ове „изворе“, најчешће не долазећи уопште у контакт са испитном литературом.

При томе ни студентима, ни њиховим родитељима, ни српској јавности, а очигледно ни министру Стефановићу није јасна једна банална чињеница – да је „плагијат“ и „преписивање“ једна иста ствар. Заправо, „плагијат“ је само писмени рад студента који је ухваћен у „преписивању“. У српској јавности је, међутим, однос према овим двама појмовима фундаментално различит. Док је „плагијат“ предмет јавног згражања и крштења руку над „деградацијом школства“, „преписивање“ је ствар романтике, шмека, сналажења, и наше друштво га одобрава и подстиче на свим нивоима. У основној и средњој школи ђак који је преписао је „мангуп“ и „шмекер“, а ђак који је сам научио градиво је „бубалица“ и „штребер“; „бубалица“ која одбија да омогући „мангупу“ да препише је „цава“ (да не употребимо пластичнији израз који данас употребљава српска омладина), а ђак који се усуди да пријави преписивање је „друкара“, и буквално бива искључен из друштва и шиканиран.

Овај брутални школски опортунизам само се преноси на основне, а како смо имали прилике да видимо, и постдипломске студије. „Ловачке приче“ о томе ко је како успео да препише, измуља или превари „профана“ представљају посластицу међу средњошколцима и студентима, на њих благонаклоно гледају и родитељи и цело друштво, одобравајући их незаобилазним коментарима као што су „снашао се“, „шта ће му то (тај конкретан предмет) у животу“, и неизбежно „сви то раде“. Студенти који читају сву испитну литературу, који се посвећују њеном изучавању и који се са учењачким занасењаштвом односе према науци којом су одабрали да се баве не само да су по правилу предмет подсмеха, већ често остварују и лошије резултате од својих колега који су утилитаристички „оријентисани на резултат“, тј. на испуњавање конкретних очекивања професора на испиту. Неспособност српске академске заједнице да дестимулише овај облик „сналажења“, а подстакне озбиљан и предан научни рад представаља један о њених најтемељнијих неуспеха у наше време.

„Сналажљиви најбоље пролазе“

Нажалост, прича се не зауставља на томе. „Мангупи“ који знају да „мало препишу“ у ситуацијама „када треба“ по правилу немају представу о томе колико аспеката сопствених студија пропуштају, док их позитивне оцене које добијају стимулишу у убеђењу да су бољи и способнији од својих колега које „деру столицу“ и „губе вид над књигом“. Будући да ова група „мангупа“ и „преписивача“ има кудикамо више времена на располагању, управо они најактивније учествују у студентским покретима и политичком животу универзитета и представљају регрутну станицу за партије, које опет генеришу оно што се данас назива „српском политичком елитом“. То је један од разлога што у данашњој политичкој врхушки (и на власти и у опозицији) имамо поплаву сумњивих диплома, мастера и доктората, и то најчешће одбрањених на приватним факултетима, где се ова врста „сналажења“ и „способности“ „више цени“, односно, где су студије више „оријентисане на резултат“ и „у складу са потребама друштва за већим бројем стручњака“ (где се под „стручњаком“ не подразумева особа која је стручна и компетентна да нешто уради, већ која искључиво поседује диплому која је „сертификује“ као „стручњака“).

Што даље особа напредује у оваквом виду стицања лажних почасти и лажног статуса припадника „интелектуалне и културне елите“, то је више окружена себи сличним, то је мање способна да препозна сопствени нерад, незнање и осредњост, и то се осионије односи према својим „неспособним колегама“ које „ништа нису оствариле у животу“, јер су се посветили науци коју су одабрали. И тако долазимо до стварања једне „елите преписивача“ и „друштва плагијатора“, у коме су све друштвене, културне и политичке вредности – лаж. У нашем друштву тако коло воде лажни доктори, лажне патриоте, лажни либерали, лажни социјалисти, уметници нам продају лажну уметност, судије деле лажну правду, телевизија нас бомбардује лажном културом, док се новинари, уместо трагањем за истином, баве ширењем лажи.

Европи су потребни преписивачи, а не критички интелектуалци

Све ово наведено представља затечено стање ствари у српској интелектуалној јавности које је мање-више свима добро познато, али оно што је најстрашније у вези са овом галопирајућом деградацијом интелектуалне елите и капацитета српског друштва јесте то што овај тренд заправо није „мимо света“, како га неупућени новинари и коментатори представљају. У питању је управо оно што представници глобалних, корпоративних и, у нашем случају, евробирократских структура од Србије очекују. ЕУ, НАТО, ММФ, Светска банка, и глобална корпоративна клика коју они сервисирају нема никакав интерес да у српским министарствима, српском парламенту и српским државним институцијама седе критички интелектуалци, друштвени теоретичари и образована елита, јер се њима по правилу не могу потурати политичке одлуке које су на штету њиховог сопственог народа и државе, а на корист глобалних корпоративних и империјалистичких господара (о поткупљивости и непоштењу српских интелектуалаца – неки други пут). Напротив, ове организације и корпорације највише воле да раде са „мангупима“ који су „оријентисани на резултат“, и који су бескрупулозно спремни да стичу личну корист не бирајући средства, и суштински несвесни колико штете наносе себи и друштву у целини.

Уосталом, од 2000. г. ми живимо у стању „перманентне транзиције“ као својеврсном одразу у искривљеном огледалу троцкистичке „перманентне револуције“, а она почива на идеји „сталних друштвених реформи“, које се спроводе без икаквог плана и стратегије, и без икаквог увида у њихове циљеве и последице. Наша преписивачка елита након што је „ефикасно“ преписала своје контролне и матурске радове, преписала своје писмене испите, колоквијуме и тестове, преписала своје дипломске, мастер и докторске радове, сада је спремна да ради оно за шта је намењена – да преписује законе, економске мере, чланове устава, политичке одлуке и међународне уговоре по моделу „исеци-налепи“ из правилника и брошура европских и америчких међународних и невладиних организација, односно да у законе државе претачу опскурне папире које су испод стола добили од корпорација, страних амбасадора, финансијских и индустријских лобија, фармако-мафије и сл. И што неко „боље“, и уз мање размишљања, преписује оно што му различита „господа у краватама“ ставе на сто, и што је бахатије и охолије спреман да своје незнање и одсуство критичке свести по сваку цену брани од сваког облика преиспитивања и критике, то је тај неко „бољи“, „успешнији“ и „перспективнији“ политичар, то су му веће шансе да „далеко догура“ на међународној политичкој сцени. Баш као у српском друштву. Баш као на српским универзитетима.

Уништавање образовања је самоуништење друштва у целини

Ово нас, дакако, враћа на почетно питање – шта је образовање, и која је његова улога у једном друштву. Као и обично, негативни одговор је најлакши за формулисање. Образовање није истошто и мангуплук, бескрупулозност и манипулација, чији је једини циљ да се српске власти и парламент напуне до врха докторима наука чије дипломе не вреде папира на коме су одштампане. Образовање није „сналажење“, нити преписивање, нити симулирање знања и научног рада, како би се стекао углед и статус у друштву и градила лажна елита заснована на глупости, (академској и обичној) неписмености и осионости, а пре свега на бескрајном међусобном повлађивању и улагивању. Образовање представља основно средство самоодржања сваког друштва које жели да има политичку будућност. Образовање подразумева стварање истинске академске елите која је у стању да самостално ствара, истражује и открива нове ствари које ће бити од користи друштву које ју је створило и одшколовало.

Извор:
АРХЕОФУТУРА