Бити слободан, бити само свој

Пише: Владимир Коларић

Нећемо нашој деци учинити услугу ако им свет у ком ће живети буде пијаца робова, а не заједница слободних, па макар и сиромашних људи

У причи Григорија Божовића „Злате од Слатине“ бугарски антитурски револуционари желе да приморају јунака из наслова да свој српски идентитет замени бугарским, нудећи му уверљиве аргументе за то: претњу животом, псеудо-историјске конструкције о бугарској припадности „маћедонског“ народа и разумска и „реалистична“ уверавања да ће тако за све бити боље. Бугарска позиција је, кажу, сада јача од српске и свако инсистирање на српству само подрива заједнички отпор Турцима и уноси раздор међу блиске народе.

Злате, међутим, нимало „реалистично“, не прихвата ни претње, ни уцене, ни слаткоречива наговарања. Он је Србин и његови су то одувек били. Када изјави да могу да му ураде шта год желе, писац додаје како Злате то изговара „без страха и без околишања, као човек тврдо решен да сад рекне оно што ће дужан бити казати сутра“.

СТАМЕНОСТ И ИСКУШЕЊЕ
Златетова позиција је „традиционална“: он не сматра да је свеједно ком народу припадаш и и у шта верујеш, а Бугари му, као хришћани, Словени и суседи, шта год чинили, не могу бити мрски колико турски окупатор. То лако и једноставно објашњава због чега окупатори, посебно они са дугорочно и глобално усмереним окупаторским намерама, толико средства улажу на разградњу такозваних традиционалних идентитета.

Јер – они не желе човека ком није свеједно којој заједници и вери припада, и ко ту припадност снажно осећа, толико да је без размишљања спреман да положи живот за њу. Ни човека који је стамен и не одступа пред искушењима у лику похлепе и жеље за удобношћу и безбедношћу по сваку цену. Коме етос не дозвољава да буде ни насилник ни издајник, па тако, као Злате, није спреман ни да Турцима изда исте оне Бугаре који су мало пре тога желели да га убију ако не постане један од њих.

Оног ко, такође, сматра да јединства против заједничког непријатеља мора бити, али не по цену међусобног потчињавања и уцене, где отпор служи само као покриће за нови систем доминације, где ће овај пут насилник бити један од бивших робова.

Сетимо се данас – када Србе оптужују због подривања регионалног мира због жеље за очувањем свог идентитета, културне баштине и историјских територија – тог човека који је одмах рекао оно што ће бити дужан да каже сутра. Онај ко то не уради – у име дипломатије, мира или реализма (све под наводним знацима) – сутра ће већ наћи изговор да релативизује сваку дужност. Зато је релативизација главни метод непријатеља и квислинга, ефикасан начин претварања народа у масу без главе и репа, збуњену и застрашену пред перспективом која доноси препуштеност самима себи, окружених гладним зверима.

ОБРАЗ И ТРБУХ
Треба се зато вратити у реалност, истинску реалност, а не ону циничних „реалиста“, вођених флоскулама о интересима и „силом која Бога не моли“, већ реалиста свесних позиције у којој се реално налази заједница којој припадају, а према којој нису равнодушни, нити се радују њеном черупању, надајући се различитим добитима – не обавезно само за оне који се прихвате квислиншког намесништа, него и чисто психолошких и социо-културних, у виду патологије аутошовинизма.

Реалност је ипак таква да и даље имамо какву-такву матичну државу и какве-такве институције, да се глобална ситуација мења, и да нам историјско искуство говори да ово нису најгори дани у којима је постојао српски народ, како год се у одређеним периодима самоодређивао.

Да и даље није касно да ставимо у дејство оне вредности које нас држе заједно, међусобно и са себи сличнима, онима које нису само „вредности тренутка“. Ономе што нам неће затварати очи за очигледно – да смо међусобно, ми на Балкану, једни другима ближи него наш заједнички непријатељ. Да је дивно бити слободан и свој, а не било чија пудлица, да је сачуван образ већа вредност од препуног трбуха, а храм важнији од тржног центра.

Да се не плашимо времена и смрти, ни окрутне силе – јер све то прође. Да не мислимо да ћемо деци учинити услугу тиме што ће им свет у ком ће живети бити пијаца робова, а не заједница слободних, па макар и сиромашних и угрожених људи. Не, деца нам неће бити захвална ако се у њихово име претворимо у говна, осуђујући их да се носе са сопственом безначајношћу у једном свету без смисла. Не, они ће са правом пљунути на нашу слику. Наставите, и видећете само…

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор:
СТАНДАРД