Милитантни атеизам прави цркву

У Црној Гори већ деценијама влада контролисани екстремизам. Њена државност се гради крајњим мерама, конструисањем Србије и Срба као непријатеља, али овај радикални поступак под контролом је западне политике која овде врши стратешко управљање. За двадесет две године (од чувених председничких избора 1997) до данас овај метод „јавне политике“ исходио је врстом међусобних односа Црне Горе и Србије која се може назвати  – пренапрегнуто суседство. Власти Црне Горе од тада (1997) све карте стављале су на одвајање од Србије. То као политички циљ не би било проблематично да за Црну Гору то истовремено не значи болно одвајање од сопствених кључних обележја насталих у вишевековној историји. Тако је политички процес одвајања нужним начином довео до конструкције спољног (Србија) и унутрашњег (Срби у Црној Гори) непријатеља. На основу те конструкције овај унутрашњи ток – одвајање Црне Горе од саме себе – претвара се у борбу против наводних антидржавних снага.

Овде постоје два, чини ми се, нерешива проблема.

Први проблем је перманентност и недовршивост овог процеса. Он већ дуго траје (двадесет и две године) са истом дубином и драматичношћу без обзира на промене системских политичких околности – СР Југославија под Милошевићем, иста државна форма под Коштуницом, државна заједница Србије и Црне Горе, независна Црна Гора, НАТО држава Црна Гора. У еволуцији државних поредака видљива је континуирана промена у правцу самосталне Црне Горе. Али, све те промене као да не утичу на врсту унутрашњих тензија, које независно од промена повећаним интензитетом располућују Црну Гору. Овај проблем трајаће све док постоје Србија и српски народ у Црној Гори, што ће увек бити довољан разлог за личну и колективну нелагоду креатора и присталица данашње Црне Горе. Ова два чиниоца (Србија и Срби у ЦГ), самим својим постојањем представљају сведока и жртву насилног преображаја ове државе и дела њеног народа у идентитетске не-Србе и не-српску Црну Гору. Дакле, једини начин да решење овог проблема добије неку временску димензију може да буде истоветан процес који би се догодио и у Србији, рецимо да она постане Натостан, а њени грађани – Натостановци и Натостановке. То је, и поред свега, тешко замислити, тако да решења овог проблема за Црну Гору нема.

Други проблем данашње Црне Горе, уско повезан са првим, јесте ескалација насилних средстава упоредо са иначе успешним процесом њеног одвајања од Србије. И пре формалног одвајања (референдум 2006), власти Црне Горе практиковале су дискриминитиван однос према Србима у погледу запошљавања у јавним установама, претњама њиховој Цркви, привлачењем у конвертитски табор путем практичних погодности и привилегија и др. После одвајања, дошло је до државног насиља у области образовања, примене уставних права на језик и писмо, употребе јавног сервиса, административних ограничења у локалној самоуправи, што је у српској популацији произвело општи осећај угрожености. Ако се томе дода и перманентна претња голој егзистенцији митрополије и епархија Српске православне цркве, долази се до поузданог закључка о државном систему претњи материјалној и духовној егзистенцији Срба. Актуелни покушај квазизаконског одузимања имовине СПЦ представља врхунац  планског насилног деловања државе. Питање је, опет, зашто расте употреба насилних метода кад Црна Гора, бар у односу на Србију, ужива пуну независност. Одговор је садржан у самој логици деловања црногорске власти. Нема заустављања док се не сатре српски идентитет у земљи, јер то је мера развоја новог црногорског идентитета.

Али, овај последњи догађај скреће пажњу на једну важну околност. То је стварање инстант идентитета, што је contradictio in adjecto. Ако ишта обележава начин стварања црногорске државности у доба комунизма, то је њен крајњи милитантни атеизам. Ова пракса била је раширена у целој некадашњој држави, али њен интензитет и обим свирепости растао је од запада према истоку, а на истоку од севера према југу. Нигде није било темељнијег чишћења верске традиције српског становништа него у Црној Гори. Вера се у ову земљу вратила готово природним путем чим су стеге комунистичке власти ослабиле. Значајно је запазити да је идеја одвајања Црне Горе од Србије настала у оним политичким слојевима који су задржали милитантну мржњу према религији. У њиховим политичким ставовима и идејама дошло је до специфичне мешавине предверског паганизма и постмодерног историјског релативизма прихваћеног из треће руке. Овакав идејни амалгам добро је коинцидирао са практичном визијом просперитета – богаћењем на бази голе политичке силе без било каквих моралних или обичајних, о правним и да не говоримо, скрупула.

И сада смо сведоци нове локалне постмодерне магије која каже – направићемо нову црногорску аутокефалну цркву. Она ће, штавише, бити старија од остатака митрополије и епархија СПЦ, што ће се обезбедити преузмањем њене имовине од пре 1918. године. Какве владике, свештеници, монаси и верници – и њих ћемо створити, ако треба и силом, као што ћемо одузети црквену имовину. Ако смо ми путем имовине стигли до државе, ваљда можемо, опет путем имовине, да стигнемо и до цркве. Ако смо тако брзо направили пут од скромних комуниста до ултрабогатих владара, можемо и пут од атеиста до верника, од атеизма до религије у правом смислу њеног спољног изгледа.

То је сада позадина злехудог закона и опасне политике која му је у основи. То је субјективна страна растућег државног насиља у Црној Гори, дакле страна делатних субјеката који делују као да су стварно свемоћни. Објективна страна ове приче је чињеница да је то могуће само зато што ови политички субјекти представљају најобичније вазале. А њихови сизирени су далеко од Црне Горе. Али, нажалост и од Србије, где такође имамо моћну унутрашњу и вазалску спољну политику. Стицајем историјских прилика два надвазала са свим својим посилним имају истог газду. Зато се и десило да уместо одлучног реаговања, председник Србије најпре лепо моли председника Црне Горе да промени закон, а када га овај вехементно одбије жали се српској јавности и ламентира над својом безуспешном молбом. Као, „нећу да улазим у прављење додатне зле крви и сукоба, на било који начин“. Перем руке и, онако чисте, показујем их где треба.

Оно што постмодерни пагани не знају јесте да се Црква не ствара, већ настаје. Тако, од оног што намеравају да створе неће ништа настати. Бар не ништа у верском смислу. У цркву стицајем околности може да залута и во, али он неће зато постати верник. Уосталом, они и сами знају да им је црква потребна само као средство у политици. Као рецимо, градски одбор странке или јавни сервис. Ако је и направе, црква ће им трајати колико и они. Ни дана више.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ